Sudbina i komentari

Kao dete bio sam strastven čitalac. Nisam mogao da prihvatim da omiljene knjige imaju svršetak. Želeo sam da otkrijem šta je bilo posle, kuda su se dalje uputili junaci. Izvan poslednje stranice širio se beskraj. Dopisivao sam u glavi zamišljene prizore, i ta navika ostala mi je do danas. Ne znam šta bih, recimo, dao za nastavak Čarobnog brega Tomasa Mana, da saznam kako je tekao život glavnog junaka, Hansa Kastorpa, nakon što je napustio sanatorijum u Švajcarskoj u vreme kada se nad Evropom gomilaju tamni oblaci Prvog svetskog rata. Kako se okončao njegov život? Za pisca nema ni više ni veće nego da stekne čitaoce koji ga dopisuju, koji se pronalaze u njegovom književnom svetu. Početkom leta beogradska Laguna objavila je peto izdanje jednog velikog romana savremene srpske književnosti - Sudbina i komentari Radoslava Petkovića, za koje je autor posle bezmalo tri decenije od pojave prvog izdanja napisao dodatak, naslovivši ga Fatalna gospođa Riznić i druge sudbine. Na četrdeset strana razvija se nova konstelacija likova i događaja, što će za posledicu imati još jedno mešanje sudbinskih karata. Nimalo slučajno se ovaj, za sada poslednji kraj romana, dešava u jednoj tršćanskoj kockarnici, gde će se sudionicima najaviti promene životnih putanja. A šta će biti kasnije, to je možda tema sledećeg Petkovićevog romana. Ciklično ponavljanje istorije nije literarna izmišljotina. Sudbine se ponavljaju. Na svetu je uvek bilo mnogo više ljudi nego sudbina, pa je preuzimanje identiteta nekad jedini način za ulazak u postojanje. Nekoliko njih raspoređenih u istoj egzistenciji, ali u različitim vremenima i prostorima, kreće se stranicama ovog romana. Sličnu sudbinu dele ruski mornarički oficir srpskog porekla Pavel Volkov, privremeno nastanjen u Trstu, u špijunskoj misiji na početku devetnaestog stoleća, i srpski istoričar Pavle Vuković, u paklu ustanka u Budimpešti vek i po kasnije. NJihove putanje određene su uticajima nevidljivih sila koje u nedostatku suvislog objašnjenja nazivamo koincidencijama. Prvo lice jednine je hor glasova, klizajuće mi, a slučaj komedijant shodno okolnostima izvlači iz špila određenu kartu. I tako se jedna mogućnost ostvaruje, dok je toliko drugih zadržano u nepostojanju. Sudbina i komentari spadaju u ona velika i retka književna dela, u kojima fiktivni junaci izrastaju u autentične istorijske ličnosti. Pavel Volkov, stoji rame uz rame sa Vukom i Aranđelom Isakovičem iz Seoba Miloša Crnjanskog. Petković majstorski oživljava prošlost, pa čitalac sve vreme ima iluziju da je savremenik istorijskih zbivanja. Pored srpskih trgovaca u Trstu, i nekih manje poznatih ličnosti toga doba, prisutan je Dositej, ali i slavni avanturista Korto Malteze, kao i jedan istinski vampir. Magija ovog romana otkriva se u savršeno uspostavljenim svakodnevicama prošlih vremena. Da bi se to postiglo nije dovoljna samo erudicija i pojačana upotreba aorista, već i nešto urođenog dara. Ne postoji jedan život, kao neko linearno dešavanje, već postoje samo interpretacije. I kao što postoje interpretacije pojedinačnih života, tako postoje interpretacije određenih društvenih perioda. Samo to. Sudbina i komentari nas uče da nema istine jedne, nepomerive, koherentne. Samo interpretacije, ali ne kao čisto racionalna odrednica, već i kao emotivni doživljaj, koji se menja u zavisnosti od načina na koji razumemo neke stvari. Neuspela ruska blokada Jadrana početkom 19. veka bila je pokušaj da se ta sila domogne toplih mora, osnivajući po rečima Petkovića „jednu fantazmagoričnu državu pod nazivom Republika Sedam Ostrva“, koju su osim Krfa sačinjavali Paksos, Antipaksos, Santa Marija, Zakintos, Kefalonija i Itaka, a koja je „predstavljala izraz ruskih ambicija da u ovom delu Jonskog mora ostanu što duže“. Dva veka kasnije svedoci smo da te ambicije nisu utihnule, i da po istom receptu nastaju nove Republike Sedam Ostrva, istina, za sada, na nekom Rusiji bližem moru.