Zbogom školo, nisam te ni vol`o

Obrazovna politika u nas vodi se otprilike ovako. „Previše ih je! Oni su za nas kao Kina za ostatak sveta! Sreži primanja!“ „Ne možemo, gospodaru, nastavnici su već ispod republičkog proseka, a tetkice, domari i administrativni radnici su na minimalcu“. „Onda bez ulaganja u škole!“ „Vaše visočanstvo, u škole se ulaže samo tamo gde se vidi i to oko izbora. Inače, nastavnici za rad koriste svoje telefone, laptope i internet!“ „Čudni ljudi… Neka bude izdvajanje za prosvetu najmanje u Evropi!“ „O, mudra glavo, o gospodaru, o svevideći, izdvajanje je već najmanje u Evropi, ako ne računamo Moldaviju.“ „Zatvaraj škole, bando nesposobna, kad ja moram sve da vam kažem! Štedeti se mora“. „Kako to da uradimo kada svi znaju da je vama samo rejting važan?“ „Pa, to je bar lako! Zatvori škole i rasteraj zaposlene tako da izgleda kao da mi sa tim nemamo nikakve veze!“ Tako je šala bez sve šale, postala naša realnost. U decembru, na mala vrata, bez ikakvog znanja zainteresovanih strana, promenjen je Zakon o osnovnoj školi. On je ponudio rešenje da u malim školama zajedno u klupama sede učenici viših razreda. Dakle, petaci, šestaci, sedmaci i osmaci će, za vreme jednog časa, učiti svako svoje gradivo sa jednim nastavnikom. Kako? To niko ne zna, jer je ovo model nepoznat svetu. Šta će raditi profesor koji će se svakoj generaciji posvetiti samo desetak minuta, nikoga zapravo ni ne zanima. I, konačno, zašto? To je jedino jasno, uštedećemo minimalno, a upropastiti maksimalno. Na ime nekakve socijalizacije dece (!?!), boljih uslova učenja (!?!) koje su tražili zaposleni (!?!), desilo se nešto planetarno nepoznato. Najveći problemi Srbije su patuljaste škole u Zvoncu, LJuberađi, Strelcu, Duškovcima, Ježevici, Klenikama… A i one u Seocu, Štavi, Babici, Mačkovcu, LJeštanskom… su jako sumnjive. Šta će se u ovim slučajevima desiti? Roditelji će, naravno, želeti kvalitetno obrazovanje za svoju decu, pa će ih sami ispisati i otići negde drugde. Nastavnici koji ostaju bez posla, državi su bonus, jer se ova profesija pokazala izuzetno žilava i neposlušna (bar onaj deo koji je u Uniji sindikata prosvetnih radnika Srbije). Svaka (iole) normalna država bi negovala mala mesta. Davala podršku, uprkos katastrofalnim uslovima za podizanje potomstva. Brinula bi neka država, ali ne i ova ledina na (u) kojoj mi živimo. Crno, maleno neće imati šta da čuva. I biće da nije država zakatančila naše patuljaste škole, već tamo neki razmaženi roditelji koji žele da im dete ima čas od 45 minuta! Izračunali su „stručnjaci“ uz pomoć memorijskih džogera da je sasvim dovoljna i četvrtina tog vremena. Ovo smo apsolvirali, ali ćemo ostati kod brojki. Na PMF-u u Beogradu za 50 budžetskih mesta za nastavnika matematike prijavilo se (nije položilo, završilo, zaposlilo) troje svršenih srednjoškolaca, za profesora fizike dvoje (mesta 20), četvoro srednjoškolaca apliciralo je za 35 mesta u nastavi biologije, samo jedan se prijavio za hemiju (prima se 16). Isto ili gore je u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu… Odavno programeri ne rade u školi, elektroinženjera koji bi da se bave profesurom nema ni za lek, ni mašinaca, ni profesora fizike, a retki su i profesori nemačkog… Eto još jednog razloga zbog koga je budućnost škola neizvesna. Osim što neće imati đake, neće imati ni ko da učenicima predaje. Od tolike lepote poziva naši maturanti beže glavom bez obzira. Naravno, obrazovni političari nikada neće priznati da sa ovim imaju bilo kakve veze. Upisujemo 65.000 prvaka u osnovne škole, a za poslednji rijaliti Blamiranje 5, prijavilo se više od 75.000 ljudi! To je naša budućnost, Srbija „zadrugarstva“ i „farmerstva“, Srbija bez znanja, Srbija bez profesora sa kriminalcima i lakim ženama kao uzorima. Srbija bez sebe. Srbija u kojoj je diploma fakulteta jeftina, a hleb skup. Srbija u kojoj ljudi sa upitno završenim školama, treba da odlučuju o obrazovanju. „Ako sloboda znači nešto uopšte“, reče Orvel, „ona znači pravo da kažeš ljudima nešto što oni ne žele da čuju“. Evo, državo, čula, ne čula, ja rekoh i spasoh dušu. Škole, bojim se, da spase ne može niko. Autorka je predsednica Unije Sindikata prosvetnih radnika Srbije