НИН online

Репортер НИН-а на украјинском фронту

Одеса, Путинова немирна лука

Град на Црном мору је згодан пример - у руској колективној имагинацији, он опстаје као „руски град у Украјини“ за чији прелепи центар постоји сентиментална везаност, али је напад на њега само учврстио уверење житеља да желе да остану с ове стране границе

За НИН из Одесе

Ноћни улазак у Одесу из смера молдавске престонице Кишињева дуг је око педесет километара и испресецан је блесцима. Не од окршаја украјинског ПВО система и руских ракета, не ни од олујних громова који овај лучки град понекад осветле са Црног мора. Не, блесак се појави у висини возачеве главе, па замине; за њим остане пар ногу у маскирним панталонама, који почне да се приближава, уз мање, скоро па рафалне блицеве из ручне светиљке који служе да збуне колико и да покажу где возило треба да стане. Убрзо потом комби окружи неколико намргођених лица под шлемовима, која поставе уобичајени арсенал питања: ко сте, чији сте, шта радите, где идете, и на крају обавезно дасвиданија.
Ако ноћ уморне путнике неуморно подсећа да је Украјина већ пола године у рату с Русијом, а да је Одеса међу првима нападнута и да разлога за опрез има чак и кад се гледа према молдавској граници, дан се указује као скоро па савршена симулација мирнодопског живота. Саобраћај се одвија неометано, радње, ресторани и кафићи раде пуном паром, људи се смеју, пси лају, деца плачу; дакле, све је уобичајено. Осим, наравно, оних џакова песка које су Одешани у страху од копнене инвазије крајем фебруара сложно бацали на улице, а које у међувремену нису склонили. Или: барикада које су с коловоза премештене на тротоаре, а о које су окачени фарбани шлемови, претворени у саксије за украсно цвеће. Или: честих војних и полицијских пунктова чије је сликање строго забрањено, што важи и за улазе управних зграда, склоништа, као и за немали потез који окружује луку. Између две стварности, толико некомпатибилне да су се морале поделити на засебне делове дана, јављају се билборди на украјинском: Верујем у војску, кажу грађани, а војска одговара: Ваше поверење је наша снага, потом: Небо Украјине је у сигурним рукама, или: Заједно до победе. Тек понекад, на њима се промоли и застава Европске уније, где пише: Заједно за прикључење. Још само да неко јави Бриселу.
„Чланство у ЕУ се у Украјини сагледава као решавање проблема корупције, а чланство у НАТО-у као ефикасна одбрана против Руске Федерације“, каже за НИН Хана Шелест, програмска директорка невладине организације „Украјинска призма“, која се бави безбедносним питањима. Признаје да грађани Украјине не знају много о правима и обавезама чланица двеју организација, али додаје да се у ратним околностима информишу брже но што би иначе. Путин је тако направио необичан стратешки салто мортале: хотећи да „специјалном војном интервенцијом“ Украјину удаљи од Запада, приближио ју је, конкретно НАТО-у, на рекордних седамдесетак одсто подршке. Поређења ради, пре десет година је тек сваки трећи становник Украјине био за приступање Алијанси.
„Они украјински држављани који су били проруски оријентисани, видели су у последњих десетак година, а нарочито од 2014. године, анексије Крима и почетка рата у Донбасу, да руска војска не штеди ни људе, ни инфраструктуру, ни градове, а да се демократија унутар Русије урушава великом брзином. Очекивано, последњих шест месеци су додатно учврстили скоро свеопште уверење да је будућност Украјине на Западу“, предочава наша саговорница.
У реду, званична Москва се можда само прерачунала када је очекивала слабији отпор украјинске војске и већу спремност нарочито русофоних грађана Украјине да се окрену ка Истоку. Нема те „демилитаризације и денацификације“ која у 2022. години може да уверљиво оправда пунокрвну инвазију на суседну земљу, на страну сва патња руског живља у Донбасу. Да је неко пре рата питао Шелест колика је шанса за рат, она би је сместила на око тридесетак одсто. На питање када очекује крај рата, гледа у дно шоље испијене кафе и скоро потпуно озбиљно одговара, испоставиће се, сасвим у складу с одеским црнохуморним осећањем живота на које ћемо често наилазити: „Не знам, можда овај соц може да нам помогне. Јер, све око овог рата је ирационално. Није било логично да се уопште деси, па је тешко и предвиђати будућност. Чак и они грађани Украјине који су пре рата били за повратак односа на ниво преговора о статусу Крима и Донбаса сада говоре: почело је у Криму и тамо мора и да се заврши, наравно потпуним потврђивањем украјинског суверенитета на својој територији. Када и под којим околностима, не зна се, али одступања нема. Одеса је згодан пример: у руској колективној имагинацији, она опстаје као ’руски град у Украјини’ за чији прелепи центар постоји сентиментална везаност, али је напад на њега само учврстио уверење житеља да желе да остану с ове стране границе.“
Градоначелник Одесе Генадиј Труханов као да је још језгровитије спаковао и формалну подељеност тамошњег живља, али и суштинско осећање припадања заједници. Он се као капетан совјетске солдатеске по окончању војничке каријере упустио у организовани криминал, да би касније постао члан Партије региона која је одржавала присне односе с Виктором Јануковичем, проруским председником који је после Евромајдана 2014. изгубио народну подршку, макар у довољној мери да настави да обавља функцију. С том чланском картом је Труханов и постао градоначелник, а уједно и локани шериф за кога су поштујући плебисцитарну инерцију гласали и еврофили и русофили. Очекивано, огрезао је и корупцију, а циник би рекао да је можда баш због својих широких и разноврсних веза и познанстава добре две недеље пре почетка инвазије схватио да ће она заиста да се деси. Зато је међу првим градским оцима у Украјини почео да проверава капацитете, стање и опремљеност склоништа, да разрађује планове социјалних програма и да припрема грађане за најгоре. Зато је, уосталом, Одеса Русе и дочекала спремна, с гомилом мина распоређених на плажама и у води, с поменутим барикадама и џаковима по улицама, са читавом новом бригадом састављеном од цивила-добровољаца. Зато је Путинов пик на Одесу релативно брзо спласнуо и преусмерио се на друге украјинске приморске градове – Миколајев, па и Маријупољ, на пример, али и на оближњи Херсон, даљи Харков, регион Донбаса…
Бар до даљег. И то је проблем за поједине у Одеси: као што је Путинов режим покушао да још 2014. године заузме Маријупољ, да би у томе по цену несагледиве штете успео пре који месец, тако ће се и нови покушај инвазије на Одесу можда десити у годинама пред нама. Уосталом, када су напади на Маријупољ били интензивирани, око 200.000 од милион становника Одесе, углавном жена и деце, такође је прибегло добровољној евакуацији из града, па и из државе. Страх није био неоправдан.
„Одеса је део Украјине и тако ће остати. Не размишљамо о Путиновим плановима; штавише, већа је шанса да њега за осам година више не буде, него да Одеса падне у руске руке“, каже за НИН Сергиј Бартчук, портпарол војне администрације Одеске области. Његов осмех одаје нелагоду и лако се изобличи у грч, а његови одговори су увежбани, одсечни и, када треба, духовити.
„Сирене за ваздушну опасност су се 24. фебруара, када се шест месеци рата поклопило с Даном независности Украјине, у нашем граду оглашавале осам пута. Данас нису ниједном – можда зато што сте ви дошли у посету. И надам се да ћете доћи поново, али када победимо. Таман ћемо имате времена да све разминирамо“, објаснио је.
Али рат је такав да неизвесност његовог краја као да чини сећање на његов почетак једнако неизвесним.
„Одеса је главно приморско одмаралиште у Украјини, макар од 2014“, каже кроз осмех младић по имену Роман, иначе из Кијева, поред једног од пунктова. „Овде нисам био десетак година, увек се на море ишло на Крим. И баш због анексије ми је било чудно што су се поједини овде надали да ће се сукоби окончати за недељу или месец дана. Није да немамо искуства с тим. Не мислим да ће се ова инвазија завршити ускоро, нити могу да замислим како би мирно, једна до друге, постојале и Украјина и Русија“, објашњава он.
Да ли је рат лансирао Володимира Зеленског као мегазвезду? Роман се смеје и слеже раменима. „Нико овде није мислио да је он био добар кандидат за председника. Победио је јер људи не воле политичаре, а воле комичаре и глумце, и то је то. С друге стране, руку на срце, чини ми се да ради најбоље што може. И даље се бранимо, па чак и одбијамо руске нападе, зар не“, пита се реторски наш саговорник и закључује да су Украјинци у извесном смислу навикли на све нивое корупције као на својеврсни део фолклора, под условом да званичници понешто корисно ураде и за локалну заједницу. Има ли веће прилике за то од одбране од инвазије?
Можда је ствар генерацијска, а можда одражава и историјски тренутак – тек, Роман, у сваком смислу либерално опредељен, има дозу разумевања, па и идеолошког слепила за поједине екстремно десне елементе у снагама одбране. Примерице, за батаљон Азов, који је, упркос паравојним почецима обележеним кукастим крстовима и јасној нацистичкој иконографији, постао „гвоздени пук“ Украјине, урадивши „прљави посао“ украјинске војске и у Маријупољу, где је одступницу држао до самог краја. Као и у сваком рату, херој се за заједницу постаје делима, не проблематичном или исправном идеологијом; ту, уосталом, треба тражити и нови политички живот одавно мртвог Степана Бандере, и сасвим извесни будући раст популарности екстремно десних странака – које, подсећања ради, до сада нису могле ни да уђу у Врховну раду. На другом крају те повратне спреге – ко је у Украјини и имао разумевања за приче о мукама руског народа у Донбасу, изгубио га је негде у рушевинама и шуту сопствене земље.
Или, како је за НИН рекао Андриј Пичони, директор Дечје куће и интерната у Одеси за децу и пунолетне штићенике с менталном заосталошћу: „Ја сам из Кривог Рога, руски језик ми је матерњи и одрастао сам на Пушкину и Гогољу. Али, кад ти сусед поруши кућу, силује жену и убије пса, а онда те још оптужи да си украјински националиста – да, човек тад постане националиста.“
Ништа у његовом држању не сугерише горљивост карактеристичну за десну страну идеолошког спектра. Штавише; институција којом руководи специфична је, јер подразумева даноноћан рад с посебно рањивом, па и маргинализованом групом људи који рат доживљавају на нивоу осета – гласноће сирене, ужурбаности запослених, таме у склоништима која примају до 150 људи. У мирнодопским условима, иначе, услуге куће користило је 109 особа, од чега су 82 пунолетне особе остале у систему. Преосталих 27 особа, тј. малолетних девојчица, завршило је код својих или прихватитељских породица.
„Знао сам да ће Украјина победити када нам је због рата пропао тендер с једном фирмом која је требало да спроведе имплементацију новог система исхране, због чега смо дан касније на друштвеним мрежама објавили молбу да нам грађани помогну са залихама. За два и по дана смо скупили довољно хране за пола године, а и фирма се јавила када се ситуација у Одеси мало смирила. Солидарност је чудо. Колико год рат не био само ракета која може да падне на земљу, него и проблеми у снабдевању водом, струјом, грејањем, ми у Одеси имамо једну изреку: проблем који можеш да решиш новцем није проблем, него трошак. Зато је једини стварни проблем у нашем раду Руска Федерација. Иначе одлично функционишемо“, предочава Пичони.
На питање да ли га је објава рата изненадила, одговара: „Ако су хтели да нас изненаде, могли су и другачије. Да бомбе ставе себи у гаће, рецимо.“ Кад је рат кренуо, уследио је шок, напомиње, а потом и „мешавина мржње и презира“ према онима који су себи дозволили да пређу „црвену линију после које заиста не може да буде повратка“.
С друге стране стоје деветнаестогодишњи Александар и шездесетпетогодишња Људмила – девојачко Гранић, чији је отац био Србин, послат у Одесу на школовање – који на коментар о рату одговарају исто: мишљење о руском народу је остало исто, као, уосталом, и о политичкој ситуацији, последично и режиму у Москви. Прво је растерећено и похвално; друго – другачије.
Опет, никакво изненађење. Све време инвазије на Украјину, званична Москва је мењала своју реторику и прилагођавала је ситуацији на терену. Од денацификације се стигло до сукоба цивилизација, хришћанско-православне и европско-глобалистичке; од безмало „ослобађања“ читаве Украјине од Зеленског се дошло до фокуса конфликта на југ и исток земље. Паралелно с тим се мењао и ток оружаног сукоба.
Споља гледано, прве две недеље рата су деловале хировито, скоро као „блицкриг“, брзи рат који не би значајно црпео руске ресурсе. Британски Гардијан је потоње „успоравање блицкрига“ приписао изненађујућој приправности украјинске војске. Њу Стејтсмен је заслуге подарио кабинету Зеленског. Чак је и украјински академик Валериј Пекар назначио да је „за сада, блицкриг постао блиц-пропаст“.
Међутим, Зенон Леони и Андре Карваљо, британски и португалски предавачи и експерти за безбедносне процене, у једном ауторском тексту тврде да Русија није желела брзо окончање ратних дејстава.
О гомилању руских снага дуж руско-украјинске границе пред рат говорило се месецима. Даље, уместо брзих и вијугавих кретања трупа, Путинов режим прибегао је опкољавању украјинских територија тамо где је географија дозвољавала. Очекивано, руска војска бележила је више успеха на југу Украјине него у њеним централним и севернијим деловима. Напослетку, пишу двојица експерата, Русија је инвазију извршила с око половине расположивих трупа, без коришћења најмоћније артиљерије и благовремено појачавајући насиље на украјинској територији са циљем деморалисања локалног становништва и украјинске војске.
Руским војним напорима извесно није помогло ни потоње украјинско наоружавање и, испоставиће се, довољно висок ниво борбене готовости.
Карваљо и Леони идентификују неколико могућих разлога зашто се о рату у Украјини испрва говорило као о блицкригу. Можда је реч била о пермутацији појмова – Руси нису желели да брзо заврше ствар, али су можда настојали да снагом и величином своје солдатеске осујете украјински отпор. Ипак, реч је о различитим тактикама. За сада, делује да је Москва рачунала на дуго трајање конфликта, свесна да јој продужавање рата, нарочито у регији Донбаса и на југу Украјине, даје довољно времена и маневарског простора да учврсти своје геополитичке амбиције и позиције. Нарочито на енергетском плану. Зато се сада и прича о тешкој зими, европском враћању на угаљ, смањењу грејања и потрошње електричне енергије… уосталом, из три украјинске луке на Црном мору су од 22. јула до 23. августа испловила укупно 33 брода с око 720.000 тона житарица, што је предупредило даљи раст цена хране и примирило страхове од несташица, нарочито на Блиском истоку и у Африци. Није ли то довољан адут у дугим руским рукавима да се „војна“ настави?

Стефан Славковић

Стефан Славковић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар