Odesa, Putinova nemirna luka

Za NIN iz Odese Noćni ulazak u Odesu iz smera moldavske prestonice Kišinjeva dug je oko pedeset kilometara i ispresecan je blescima. Ne od okršaja ukrajinskog PVO sistema i ruskih raketa, ne ni od olujnih gromova koji ovaj lučki grad ponekad osvetle sa Crnog mora. Ne, blesak se pojavi u visini vozačeve glave, pa zamine; za njim ostane par nogu u maskirnim pantalonama, koji počne da se približava, uz manje, skoro pa rafalne bliceve iz ručne svetiljke koji služe da zbune koliko i da pokažu gde vozilo treba da stane. Ubrzo potom kombi okruži nekoliko namrgođenih lica pod šlemovima, koja postave uobičajeni arsenal pitanja: ko ste, čiji ste, šta radite, gde idete, i na kraju obavezno dasvidanija. Ako noć umorne putnike neumorno podseća da je Ukrajina već pola godine u ratu s Rusijom, a da je Odesa među prvima napadnuta i da razloga za oprez ima čak i kad se gleda prema moldavskoj granici, dan se ukazuje kao skoro pa savršena simulacija mirnodopskog života. Saobraćaj se odvija neometano, radnje, restorani i kafići rade punom parom, ljudi se smeju, psi laju, deca plaču; dakle, sve je uobičajeno. Osim, naravno, onih džakova peska koje su Odešani u strahu od kopnene invazije krajem februara složno bacali na ulice, a koje u međuvremenu nisu sklonili. Ili: barikada koje su s kolovoza premeštene na trotoare, a o koje su okačeni farbani šlemovi, pretvoreni u saksije za ukrasno cveće. Ili: čestih vojnih i policijskih punktova čije je slikanje strogo zabranjeno, što važi i za ulaze upravnih zgrada, skloništa, kao i za nemali potez koji okružuje luku. Između dve stvarnosti, toliko nekompatibilne da su se morale podeliti na zasebne delove dana, javljaju se bilbordi na ukrajinskom: Verujem u vojsku, kažu građani, a vojska odgovara: Vaše poverenje je naša snaga, potom: Nebo Ukrajine je u sigurnim rukama, ili: Zajedno do pobede. Tek ponekad, na njima se promoli i zastava Evropske unije, gde piše: Zajedno za priključenje. Još samo da neko javi Briselu. „Članstvo u EU se u Ukrajini sagledava kao rešavanje problema korupcije, a članstvo u NATO-u kao efikasna odbrana protiv Ruske Federacije“, kaže za NIN Hana Šelest, programska direktorka nevladine organizacije „Ukrajinska prizma“, koja se bavi bezbednosnim pitanjima. Priznaje da građani Ukrajine ne znaju mnogo o pravima i obavezama članica dveju organizacija, ali dodaje da se u ratnim okolnostima informišu brže no što bi inače. Putin je tako napravio neobičan strateški salto mortale: hoteći da „specijalnom vojnom intervencijom“ Ukrajinu udalji od Zapada, približio ju je, konkretno NATO-u, na rekordnih sedamdesetak odsto podrške. Poređenja radi, pre deset godina je tek svaki treći stanovnik Ukrajine bio za pristupanje Alijansi. „Oni ukrajinski državljani koji su bili proruski orijentisani, videli su u poslednjih desetak godina, a naročito od 2014. godine, aneksije Krima i početka rata u Donbasu, da ruska vojska ne štedi ni ljude, ni infrastrukturu, ni gradove, a da se demokratija unutar Rusije urušava velikom brzinom. Očekivano, poslednjih šest meseci su dodatno učvrstili skoro sveopšte uverenje da je budućnost Ukrajine na Zapadu“, predočava naša sagovornica. U redu, zvanična Moskva se možda samo preračunala kada je očekivala slabiji otpor ukrajinske vojske i veću spremnost naročito rusofonih građana Ukrajine da se okrenu ka Istoku. Nema te „demilitarizacije i denacifikacije“ koja u 2022. godini može da uverljivo opravda punokrvnu invaziju na susednu zemlju, na stranu sva patnja ruskog življa u Donbasu. Da je neko pre rata pitao Šelest kolika je šansa za rat, ona bi je smestila na oko tridesetak odsto. Na pitanje kada očekuje kraj rata, gleda u dno šolje ispijene kafe i skoro potpuno ozbiljno odgovara, ispostaviće se, sasvim u skladu s odeskim crnohumornim osećanjem života na koje ćemo često nailaziti: „Ne znam, možda ovaj soc može da nam pomogne. Jer, sve oko ovog rata je iracionalno. Nije bilo logično da se uopšte desi, pa je teško i predviđati budućnost. Čak i oni građani Ukrajine koji su pre rata bili za povratak odnosa na nivo pregovora o statusu Krima i Donbasa sada govore: počelo je u Krimu i tamo mora i da se završi, naravno potpunim potvrđivanjem ukrajinskog suvereniteta na svojoj teritoriji. Kada i pod kojim okolnostima, ne zna se, ali odstupanja nema. Odesa je zgodan primer: u ruskoj kolektivnoj imaginaciji, ona opstaje kao ’ruski grad u Ukrajini’ za čiji prelepi centar postoji sentimentalna vezanost, ali je napad na njega samo učvrstio uverenje žitelja da žele da ostanu s ove strane granice.“ Gradonačelnik Odese Genadij Truhanov kao da je još jezgrovitije spakovao i formalnu podeljenost tamošnjeg življa, ali i suštinsko osećanje pripadanja zajednici. On se kao kapetan sovjetske soldateske po okončanju vojničke karijere upustio u organizovani kriminal, da bi kasnije postao član Partije regiona koja je održavala prisne odnose s Viktorom Janukovičem, proruskim predsednikom koji je posle Evromajdana 2014. izgubio narodnu podršku, makar u dovoljnoj meri da nastavi da obavlja funkciju. S tom članskom kartom je Truhanov i postao gradonačelnik, a ujedno i lokani šerif za koga su poštujući plebiscitarnu inerciju glasali i evrofili i rusofili. Očekivano, ogrezao je i korupciju, a cinik bi rekao da je možda baš zbog svojih širokih i raznovrsnih veza i poznanstava dobre dve nedelje pre početka invazije shvatio da će ona zaista da se desi. Zato je među prvim gradskim ocima u Ukrajini počeo da proverava kapacitete, stanje i opremljenost skloništa, da razrađuje planove socijalnih programa i da priprema građane za najgore. Zato je, uostalom, Odesa Ruse i dočekala spremna, s gomilom mina raspoređenih na plažama i u vodi, s pomenutim barikadama i džakovima po ulicama, sa čitavom novom brigadom sastavljenom od civila-dobrovoljaca. Zato je Putinov pik na Odesu relativno brzo splasnuo i preusmerio se na druge ukrajinske primorske gradove – Mikolajev, pa i Marijupolj, na primer, ali i na obližnji Herson, dalji Harkov, region Donbasa… Bar do daljeg. I to je problem za pojedine u Odesi: kao što je Putinov režim pokušao da još 2014. godine zauzme Marijupolj, da bi u tome po cenu nesagledive štete uspeo pre koji mesec, tako će se i novi pokušaj invazije na Odesu možda desiti u godinama pred nama. Uostalom, kada su napadi na Marijupolj bili intenzivirani, oko 200.000 od milion stanovnika Odese, uglavnom žena i dece, takođe je pribeglo dobrovoljnoj evakuaciji iz grada, pa i iz države. Strah nije bio neopravdan. „Odesa je deo Ukrajine i tako će ostati. Ne razmišljamo o Putinovim planovima; štaviše, veća je šansa da njega za osam godina više ne bude, nego da Odesa padne u ruske ruke“, kaže za NIN Sergij Bartčuk, portparol vojne administracije Odeske oblasti. NJegov osmeh odaje nelagodu i lako se izobliči u grč, a njegovi odgovori su uvežbani, odsečni i, kada treba, duhoviti. „Sirene za vazdušnu opasnost su se 24. februara, kada se šest meseci rata poklopilo s Danom nezavisnosti Ukrajine, u našem gradu oglašavale osam puta. Danas nisu nijednom – možda zato što ste vi došli u posetu. I nadam se da ćete doći ponovo, ali kada pobedimo. Taman ćemo imate vremena da sve razminiramo“, objasnio je. Ali rat je takav da neizvesnost njegovog kraja kao da čini sećanje na njegov početak jednako neizvesnim. „Odesa je glavno primorsko odmaralište u Ukrajini, makar od 2014“, kaže kroz osmeh mladić po imenu Roman, inače iz Kijeva, pored jednog od punktova. „Ovde nisam bio desetak godina, uvek se na more išlo na Krim. I baš zbog aneksije mi je bilo čudno što su se pojedini ovde nadali da će se sukobi okončati za nedelju ili mesec dana. Nije da nemamo iskustva s tim. Ne mislim da će se ova invazija završiti uskoro, niti mogu da zamislim kako bi mirno, jedna do druge, postojale i Ukrajina i Rusija“, objašnjava on. Da li je rat lansirao Volodimira Zelenskog kao megazvezdu? Roman se smeje i sleže ramenima. „Niko ovde nije mislio da je on bio dobar kandidat za predsednika. Pobedio je jer ljudi ne vole političare, a vole komičare i glumce, i to je to. S druge strane, ruku na srce, čini mi se da radi najbolje što može. I dalje se branimo, pa čak i odbijamo ruske napade, zar ne“, pita se retorski naš sagovornik i zaključuje da su Ukrajinci u izvesnom smislu navikli na sve nivoe korupcije kao na svojevrsni deo folklora, pod uslovom da zvaničnici ponešto korisno urade i za lokalnu zajednicu. Ima li veće prilike za to od odbrane od invazije? Možda je stvar generacijska, a možda odražava i istorijski trenutak – tek, Roman, u svakom smislu liberalno opredeljen, ima dozu razumevanja, pa i ideološkog slepila za pojedine ekstremno desne elemente u snagama odbrane. Primerice, za bataljon Azov, koji je, uprkos paravojnim počecima obeleženim kukastim krstovima i jasnoj nacističkoj ikonografiji, postao „gvozdeni puk“ Ukrajine, uradivši „prljavi posao“ ukrajinske vojske i u Marijupolju, gde je odstupnicu držao do samog kraja. Kao i u svakom ratu, heroj se za zajednicu postaje delima, ne problematičnom ili ispravnom ideologijom; tu, uostalom, treba tražiti i novi politički život odavno mrtvog Stepana Bandere, i sasvim izvesni budući rast popularnosti ekstremno desnih stranaka – koje, podsećanja radi, do sada nisu mogle ni da uđu u Vrhovnu radu. Na drugom kraju te povratne sprege – ko je u Ukrajini i imao razumevanja za priče o mukama ruskog naroda u Donbasu, izgubio ga je negde u ruševinama i šutu sopstvene zemlje. Ili, kako je za NIN rekao Andrij Pičoni, direktor Dečje kuće i internata u Odesi za decu i punoletne štićenike s mentalnom zaostalošću: „Ja sam iz Krivog Roga, ruski jezik mi je maternji i odrastao sam na Puškinu i Gogolju. Ali, kad ti sused poruši kuću, siluje ženu i ubije psa, a onda te još optuži da si ukrajinski nacionalista – da, čovek tad postane nacionalista.“ Ništa u njegovom držanju ne sugeriše gorljivost karakterističnu za desnu stranu ideološkog spektra. Štaviše; institucija kojom rukovodi specifična je, jer podrazumeva danonoćan rad s posebno ranjivom, pa i marginalizovanom grupom ljudi koji rat doživljavaju na nivou oseta – glasnoće sirene, užurbanosti zaposlenih, tame u skloništima koja primaju do 150 ljudi. U mirnodopskim uslovima, inače, usluge kuće koristilo je 109 osoba, od čega su 82 punoletne osobe ostale u sistemu. Preostalih 27 osoba, tj. maloletnih devojčica, završilo je kod svojih ili prihvatiteljskih porodica. „Znao sam da će Ukrajina pobediti kada nam je zbog rata propao tender s jednom firmom koja je trebalo da sprovede implementaciju novog sistema ishrane, zbog čega smo dan kasnije na društvenim mrežama objavili molbu da nam građani pomognu sa zalihama. Za dva i po dana smo skupili dovoljno hrane za pola godine, a i firma se javila kada se situacija u Odesi malo smirila. Solidarnost je čudo. Koliko god rat ne bio samo raketa koja može da padne na zemlju, nego i problemi u snabdevanju vodom, strujom, grejanjem, mi u Odesi imamo jednu izreku: problem koji možeš da rešiš novcem nije problem, nego trošak. Zato je jedini stvarni problem u našem radu Ruska Federacija. Inače odlično funkcionišemo“, predočava Pičoni. Na pitanje da li ga je objava rata iznenadila, odgovara: „Ako su hteli da nas iznenade, mogli su i drugačije. Da bombe stave sebi u gaće, recimo.“ Kad je rat krenuo, usledio je šok, napominje, a potom i „mešavina mržnje i prezira“ prema onima koji su sebi dozvolili da pređu „crvenu liniju posle koje zaista ne može da bude povratka“. S druge strane stoje devetnaestogodišnji Aleksandar i šezdesetpetogodišnja LJudmila – devojačko Granić, čiji je otac bio Srbin, poslat u Odesu na školovanje – koji na komentar o ratu odgovaraju isto: mišljenje o ruskom narodu je ostalo isto, kao, uostalom, i o političkoj situaciji, posledično i režimu u Moskvi. Prvo je rasterećeno i pohvalno; drugo – drugačije. Opet, nikakvo iznenađenje. Sve vreme invazije na Ukrajinu, zvanična Moskva je menjala svoju retoriku i prilagođavala je situaciji na terenu. Od denacifikacije se stiglo do sukoba civilizacija, hrišćansko-pravoslavne i evropsko-globalističke; od bezmalo „oslobađanja“ čitave Ukrajine od Zelenskog se došlo do fokusa konflikta na jug i istok zemlje. Paralelno s tim se menjao i tok oružanog sukoba. Spolja gledano, prve dve nedelje rata su delovale hirovito, skoro kao „blickrig“, brzi rat koji ne bi značajno crpeo ruske resurse. Britanski Gardijan je potonje „usporavanje blickriga“ pripisao iznenađujućoj pripravnosti ukrajinske vojske. NJu Stejtsmen je zasluge podario kabinetu Zelenskog. Čak je i ukrajinski akademik Valerij Pekar naznačio da je „za sada, blickrig postao blic-propast“. Međutim, Zenon Leoni i Andre Karvaljo, britanski i portugalski predavači i eksperti za bezbednosne procene, u jednom autorskom tekstu tvrde da Rusija nije želela brzo okončanje ratnih dejstava. O gomilanju ruskih snaga duž rusko-ukrajinske granice pred rat govorilo se mesecima. Dalje, umesto brzih i vijugavih kretanja trupa, Putinov režim pribegao je opkoljavanju ukrajinskih teritorija tamo gde je geografija dozvoljavala. Očekivano, ruska vojska beležila je više uspeha na jugu Ukrajine nego u njenim centralnim i severnijim delovima. Naposletku, pišu dvojica eksperata, Rusija je invaziju izvršila s oko polovine raspoloživih trupa, bez korišćenja najmoćnije artiljerije i blagovremeno pojačavajući nasilje na ukrajinskoj teritoriji sa ciljem demoralisanja lokalnog stanovništva i ukrajinske vojske. Ruskim vojnim naporima izvesno nije pomoglo ni potonje ukrajinsko naoružavanje i, ispostaviće se, dovoljno visok nivo borbene gotovosti. Karvaljo i Leoni identifikuju nekoliko mogućih razloga zašto se o ratu u Ukrajini isprva govorilo kao o blickrigu. Možda je reč bila o permutaciji pojmova – Rusi nisu želeli da brzo završe stvar, ali su možda nastojali da snagom i veličinom svoje soldateske osujete ukrajinski otpor. Ipak, reč je o različitim taktikama. Za sada, deluje da je Moskva računala na dugo trajanje konflikta, svesna da joj produžavanje rata, naročito u regiji Donbasa i na jugu Ukrajine, daje dovoljno vremena i manevarskog prostora da učvrsti svoje geopolitičke ambicije i pozicije. Naročito na energetskom planu. Zato se sada i priča o teškoj zimi, evropskom vraćanju na ugalj, smanjenju grejanja i potrošnje električne energije… uostalom, iz tri ukrajinske luke na Crnom moru su od 22. jula do 23. avgusta isplovila ukupno 33 broda s oko 720.000 tona žitarica, što je predupredilo dalji rast cena hrane i primirilo strahove od nestašica, naročito na Bliskom istoku i u Africi. Nije li to dovoljan adut u dugim ruskim rukavima da se „vojna“ nastavi? Stefan Slavković