„Mi zaplakalo seloto Vataša...“

Evo me, Elšani! A Elšani su vam iznad Lagadina, a on vam, jelda, leži na obali Ohridskog jezera, na putu iz Ohrida za Sveti Naum. E, sada kako sam se stvorio u Elšanima?! U prošlu sredu su po mene došli, iz Beograda, Aleksandra i Veka i pokupili me sa Mokranskog vrela. Ali, pokazaće se ubrzo da sam se na mom vrelu ozbiljno prehladio, čekajući uporno u ligeštulu, posle kupanja, da se, iza oblaka, pojavi sunce, a ono me je, kao retko kad, izneverilo. Hoću reći, na Ohrid sam otišao načet, a tamo bio mrtav bolestan. Dok su Aleksandra i Veka išli na kupanje, sa terase pansiona Šoposki gledao sam, kao na dlanu, Ohridsko jezero i srce mi je bilo puno, prepuno, i nisam morao ni da se kupam. Jer, Ohridsko jezero je jedino mesto na planeti zbog koga bih, uopšte, napustio Mokransko vrelo. I ne smeta mi što je Ohridsko jezero malo veće od mog vrela. Važno je da u njemu nema kruzera i ajkula, ni drugih opasnih ribica, osim u tangama! Jedino me, oduvek, bio strah da planina Galičica može da se sruči na Ohridsko jezero. Čak i kada sam se pridigao iz postelje i počeo da obilazim ohridske kafane, nisam zvao Nauma i Lenče, koji čuvaju skopske unuke u Lagadinu. Pozvao sam ih tek kada sam odlučio da napravimo oproštajno veče u kafani „Sveta Sofija“. U jednom trenutku, Lenče je pomenula selo Vatašu kod Kavadaraca, i tu se setih stare makedonske pesme „Mi zaplakalo seloto Vataša...“ Ta pesma bila je dugo zabranjena u Makedoniji, jer je bila „isuviše patriotska“, a pevala je o tome kako su bugarski fašisti streljali dvanaest mladića, bez razloga, posle čega se celo selo diglo na noge i oteralo Bugare iz Vatuše. Kada sam naručio pesmu „Mi zaplakalo selo Vatuša...“, basista mi je šapnuo na uvo: „Gospodine, vi ste drugi čovek, koji je, za deset godina, naručio u ovoj kafani tu pesmu!“ Čim su zasvirali i zapevali pesmu, meni su pošle suze na oči. I nisam ih, uopšte, krio, već sam plačući pevao, a reči su mi dolazile iz najranijeg detinjstva, jer sam ih slušao na skopskom radiju. Moje suze su muzikante dirnule tako da su dugo, do kasno u noć, ostali pored našeg stola. Jer, malo bi koji Srbin zaplakao zbog pesme o Vatuši. Sutradan, krenusmo za Srbiju, a odlučili smo da ručamo u Vranju, kod Slobe i Dragane, i to ćevape od trideset grama. Kada smo se naručkali, prošetali smo glavnom džadom Vranja, a sve u nadi da ćemo sresti bar jednu Borinu Koštanu. A uporno sam gledao da vidim, bar jednu. Drugi put ću, valjda, biti bolje sreće. U Vranju sam, pak, kupio srpske tabloide koji pišu da je Zelenski osudio rimskog papu koji je rekao da je „Darja Dugina nevina žrtva rata“! Papa je, navode tabloidi, u Kijevu napadnut da „podržava Rusku Federaciju“, jer za aktuelni sukob „krivi NATO i Zelenskog“! Tu se setim mog nekadašnjeg susreta sa Aleksandrom Duginom u Beogradu, kada je na jednoj tribini govorio o nastupajućoj eri „robotizacije čovečanstva“. Nisam izdržao, a da Dugina ne pitam - da li ne misli da je robotizacija čovečanstva počela pre dve hiljade godina, Na Nikejskom saboru, kada je izmišljen robot Isus iz Nazareta? Dugin je, zgranut pitanjem, jedva odgovorio: „Ali, ja sam pravoslavac i ne mogu da vam odgovorim na to pitanje!“ Nisam odustajao, pa sam rekao: „Ali, ja vas ne pitam kao vernika, već kao filozofa!“ Onda su usledili zvižduci i povici iz zadnjih redova, i ućutao sam, da se ne bi pomislilo da sam ubačeni saboter zapadnih službi. K. G. Jung, moj guru iz Švice, kaže: „Neka si Dugina to pitao! Jer, šta onda znači njegova ideja o Evroaziji, od Dablina do Vladivostoka? Da li svi moramo da budemo pravoslavci?!“ Moja Crna se sa Jungom potpuno slaže: „Potpuno sam sigurna da između anglosaksonske dominacije i Duginove Evroazije nema nikakve razlike!“