Samovlašće, kult ličnosti i duh ulice

U studiji „Odgovornost predsednika Republike za povredu Ustava – zabrana uticaja na vršenje sudijske funkcije“ dr Tanasije Marinković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i član CEPRIS-a, ustanovio je da je u periodu od 2017. kada je došao na funkciju, do 2020. Aleksandar Vučić imao najmanje 25 izjava u kojima je prekršio odredbu člana 149 Ustava. Iako se analiza odnosila samo na pravosuđe, više je nego dovoljna za zaključak – predsednik RS ozbiljno krši Ustav. I pored toga, nedavno je deleći mandat budućeg premijera na više lica u više faza, odbrusio novinarki N1 koja je pitala po kom članu Ustava je to dozvoljeno: „Mi se Ustava držimo veoma striktno, za razliku od onih koji nam to prebacuju, a Ustav nikada nisu ni pogledali.“ Da počnemo sa najbitnijim – da li ste „pogledali“ Ustav? I da li je to ista verzija na koju se poziva predsednik? Aleksandar Vučić je poznat po izigravanju institucija. Otuda i to njegovo tobožnje pozivanje na Ustav. Na stranu njegova nepristojnost da ponižava novinare koji mu postavljaju pitanja sa kojima se ne slaže. Da je pravi predsednik, da je njegovo postupanje zasnovano na Ustavu i da on sam u to veruje, objasnio bi celokupnoj javnosti, pozivajući se na naš osnovni zakon, tačku po tačku, zašto je on u pravu a svi ostali greše. Međutim, on nema duh institucije već ulice, što objašnjava njegovu bahatost. A Ustav je tom pogledu više nego jasan i nije na njegovoj strani. Predsednik predlaže kandidata za predsednika Vlade; kandidat za predsednika Vlade iznosi program Vlade i predlaže njen sastav; Narodna skupština bira Vladu; mandat Vlade traje do isteka mandata Narodne skupštine. Dakle, predsednik ima pravo da predloži samo jednog kandidata, a ne dva – jednog za početak mandata Narodne skupštine i drugog za sredinu mandata Narodne skupštine. Ustav, Vlada, uopšte institucije nisu igračka pa da kažete do podneva ću se igrati jednom lutkom, a od podneva drugom. Pre nego što je odredio mandatara, predsednik nam je saopštio nekoliko imena i nekoliko funkcija u novoj vladi. Ko po zakonu bira ministre? Nije sporno da šef države koji se bira na neposrednim izborima ima određenu težinu prilikom sastavljanja vlade, naročito onda kada se „predsednička“ i „parlamentarna većina“ podudaraju. To su situacije u kojima nema kohabitacije, već dolazi do prezidencijalizacije političkog sistema. Predsednik je izabran na neposrednim, slobodnim i jednakim izborima što mu daje legitimitet da utiče na sastav i politiku vlade. Naglašavam slobodnim i jednakim izborima i utiče na Vladu, a ne da je nipodaštava. To je logika demokratskih političkih sistema. Međutim, naš politički sistem nije demokratski, već pseudodemokratski jer izbori nisu slobodni i jednaki. Samim tim ni onaj ko je izabran za predsednika Republike, a koji je sâm u velikoj meri doprineo neslobodi i nejednakosti izbora, nema političku kulturu koja bi ga opomenula da Ustav proklamuje podelu vlasti, a ne jedinstvo vlasti, te da je on samo jedan deo izvršne vlasti, koja postoji pored zakonodavne i sudske. Monteskje je još pre gotovo tri veka primetio da je svako ko ima vlast sklon da je zloupotrebi i da u tome ide dok ne naiđe na ograničenja. To je sociološki zakon. Naš šef države predano i bezobzirno radi na tome da nema ograničenja njegovoj vlasti i u tome je vrlo uspešan. On to pre svega čini odabirom kadrova koji takođe nemaju duh institucije već podanički duh. To su mahom ljudi bez karijere, profesionalne etike i stručnih znanja. Dakle, uveliko smo došli u situaciju da je sasvim nebitno ko će biti ministar, ali je vrlo bitno ko će odlučiti o tome ko su ti ministri. U svojoj bahatosti predsednik Republike i ne krije da on o tome odlučuje ne hajući za to da Ustav propisuje da kandidat za predsednika Vlade predlaže članove Vlade, a da ih Skupština bira. Dakle, kandidat za predsednika Vlade i poslanici odlučuju o tome ko će biti ministri, a ne predsednik Republike. Takvim svojim postupanjem on povređuje Ustav i kvari čitav politički sistem jer razvija kult ličnosti, a ne političke i stručne odgovornosti. Da zamislimo gotovo nemoguću situaciju – mandatarka kaže: „Ne leže mi imena koja je predsednik predložio i biram druge ljude.“ Šta bi se dogodilo? Kao što sam rekao, modus operandi Vučića se sastoji u odabiru saradnika koji su njemu odani, a ne politički i stručno odgovorni, i on to čini sistematski. To kvarenje institucija se ne ograničava na Vladu, već se širi i na Narodnu skupštinu, konkretnije njegovu poslaničku većinu, a onda mahom i na ostale institucije o kojima odlučuju predsednik Republike i Narodna skupština. Time se kvari ceo ustavni i politički sistem. Dakle, osoba koja bi imala tu vrstu kuraži nikada neće biti mandatar(ka), sve dok Vučić ima komotnu većinu u Narodnoj skupštini, a ako bi mandatarka i pokušala da se odmetne vrlo brzo bi naučila lekciju jer Vučićeva poslanička većina ne bi izabrala takvu vladu. Da se vratimo na ono što ste rekli na početku - predsednik ima pravo da predloži samo jednog kandidata, a ne dva. Pa, već je prepolovio mandat i izdelio ga, uz obrazloženje da je to „dogovor“? Sve što sam rekao ne znači da ne može doći do promene članova Vlade, pa i njenog predsednika tokom mandata Narodne skupštine. Predsednik Vlade može podneti ostavku isto tako kao što Skupština može izglasati nepoverenje Vladi. Primera radi, najstarija demokratija na svetu, Velika Britanija, odlučivala je o četvrtom premijeru za poslednjih šest godina. Eventualna promene predsednika Vlade u Srbiji takođe treba da zavisi od spontanog parlamentarnog života zemlje, a ne od volje jednog čoveka. Zato svojim činom Vučić povređuje Ustav. On ne priznaje Vladu za samostalni organ vlasti, već se odnosi prema njoj kao prema svom kuhinjskom kabinetu. Nije strano demokratskom, pluralističkom političkom sistemu da premijer i ministri izgube poverenje parlamenta i da se u okviru vladajuće većine postigne saglasnost o potrebi njihove smene i izbora nove vlade. U takvim situacijama dogovor je vid prevazilaženja parlamentarne krize. U našem slučaju, „dogovor“ je vid stvaranja kriza i urušavanja institucija, prvo Vlade, pa onda i Narodne skupštine. Oročavanje mandata sada Vlade, a 2020. Narodne skupštine, kao i protivustavni prevremeni parlamentarni izbori 2014. i 2016, a najavljuju se i za 2024. sve su to elementi tehnologije vladanja Aleksandra Vučića. Podanici moraju neprestano da se dokazuju, jer gospodar im ne veruje i ovako ih permanentno drži na uzici. Još uvek nema dovoljno svedočanstava iz Vučićeve najbliže okoline o njegovoj tehnologiji vladanja. Bez obzira na to, ono što se vidi sa strane, a dosta toga se vidi jer predsednik Republike voli da izlazi u medije, neodoljivo podseća na to kako je knez Miloš vladao Srbijom pre tačno dva veka. Recimo, knez Miloš je takođe uviđao mane narodnih starešina svoga vremena i kada je preduzimao mere protiv njihove neobuzdanosti i nepoštenja, nikada nije u tome išao do kraja. On im je gledao kroz prste i zadržavao ih u službi jer su mu bili potrebniji kao pouzdani izvršioci njegovih zapovesti, od dobrih sudija i administratora. Da li postoji institucija koja bi mogla da zaustavi sve te primere kršenja Ustava? Pred Ustavnim sudom se pokreću postupci zbog povrede Ustava opštim i pojedinačnim pravnim aktima. To nije slučaj sa navedenim primerima. Jedini mogući institucionalni odgovor jeste razrešenje predsednika Republike zbog povrede Ustava. Ova izjava je samo jedna u nizu izjava kojima predsednik zadire u nadležnosti članova Narodne skupštine i Vlade. Problem, dakle, nije u jednoj izjavi, a kada je reč o povredi Ustava naročito su sporne izjave kojima je tokom svog prvog predsedničkog mandata uticao na sudije u vršenju njihove funkcije, što je Ustavom izričito zabranjeno. Međutim, taj institucionalni put nije naročito realan jer je neophodno da na njegovom kraju za razrešenje predsednika Republike glasa najmanje dve trećine poslanika Narodne skupštine. Pre godinu dana ste izjavili da mi nismo jedina zemlja u kojoj predsednik krši Ustav i pomenuli Trampa i činjenicu da Senat nije reagovao. Senat nije, ali građani jesu – izgubio je izbore. Koja mogućnost ostaje nama kada nemamo ni Skupštinu ni biračko telo koje vidi da tu postoji išta sporno? Odsustvo potrebne većine, takođe dvotrećinske, u Senatu SAD, pokazuje da nije lako ni u starim demokratijama osuditi predsednika republike za povredu ustava. Međutim, građani jesu reagovali na izborima – Tramp nije reizabran. To je takođe jedna vrsta osude protivustavnog delovanja šefa države. Pritom, izbori se u SAD održavaju u kontinuitetu već više od dva veka, čime Srbija ne može da se pohvali. Dakle, demokratska politička kultura je mnogo razvijenija u SAD nego u Srbiji i u tom aspektu analize se nalazi odgovor na vaše pitanje. Mi moramo da razvijamo našu političku kulturu i da se u tom pogledu pitamo ne samo šta rade Vučić i vladajuća koalicija, već i šta radi opozicija, kao i da podstičemo građane, pogotovo one koji su još uvek pasivni, da uzmu što više učešća u političkom životu u vidu javnih nastupa, okupljanja, informisanja i učešća na izborima. Recimo, i levo i desno orijentisana opozicija je, nakon poslednjih izbora, dovoljno brojna u Skupštini da može da pokreće postupke pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti zakona. Videćemo da li će znati da iskoristi taj mehanizam da preko njega poentira na narednim izborima. Parlamentarnoj opoziciji se otvaraju i druge institucionalne mogućnosti. Priča o srpskom bloku je zapravo najava vanrednih parlamentarnih izbora 2024. godine, jer je Skupština najednom postala i previše višestranačka za nečiji ukus. Da li i opozicija već sada razmišlja o vanrednim izborima 2024. godine i da li će konačno imati obučene članove u svim biračkim odborima širom Srbije? Na ovogodišnjim izborima je došlo do ozbiljnih povreda biračkog prava u Beogradu. Usled nepokrivenosti svih biračkih mesta samo se može nagađati šta se dešavalo u ostatku Srbije. Pre donošenja novog Ustava, izradili ste studiju o kršenju Ustava od strane predsednika kada je u pitanju pravosuđe. Da li je promena Ustava promenila situaciju? Mislim da su odredbe amandmana mogle na mnogo bolji način da unaprede jemstva sudijske nezavisnosti kod nas. Naime, nisu se uzeli u obzir, prilikom njihovog sastavljanja, svi izazovi naše pravne i političke kulture. Zato sam bio protiv usvajanja amandmana. Svega je pola godine od ustavotvornog referenduma, te je suviše rano da se proceni uticaj promene Ustava na rad pravosuđa, kako onih odredaba koje su korak napred tako i onih koje su korak nazad u odnosu na Ustav od 2006. godine. Predstoji nam u narednih nekoliko meseci borba za pravosudne zakone koji se donose na osnovu ustavnih amandmana. Tim zakonima se takođe može unaprediti, ali i unazaditi pravni okvir kada je reč o nezavisnosti sudija i samostalnosti tužilaca. Nakon izmena smo dobili i formulaciju da je nedozvoljen neprimeren uticaj na sudiju. Šta je primeren? Da, upravo je ta formulacija jedan od primera lošijih rešenja u amandmanima na Ustav u odnosu na sâm Ustav od 2006. Dok je Ustav od 2006. godine propisivao da je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije zabranjen, amandmanima na Ustav se zabranjuje neprimereni uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije. Istina, teorijski je moguće napraviti i opravdati razliku između primerenog i neprimerenog uticaja. Primeren uticaj su konstruktivna medijska izveštavanja i stručne rasprave kojima se pomaže sudiji da na što kvalitetniji način reši spor. Neprimereni uticaj su mnogobrojne izjave, kojih se svi sećamo, Aleksandra Vučića i njegovih ministara i poslanika kojima se javno i grubo napadaju ličnosti sudija ili se prejudiciraju ishodi sudskih postupaka. Od donošenja Ustava od 2006. godine, na sreću, nije bilo problema u razumevanju primerenog uticaja - nije bilo kažnjavanja konstruktivnog medijskog i stručnog uticaja na vršenje sudijske funkcije. Međutim, bilo je problema sa izjavama istaknutih predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti kojima se neposredno i posredno narušavao autoritet i nepristrasnost sudstva. I, onda, kada posle takve naopake prakse, koja je obeležila prvi predsednički mandat Aleksandra Vučića, unesete u amandmane da se zabranjuje neprimereni uticaj, logički se pitate da li je baš celokupna praksa bila naopaka ili je u njoj bilo i nečeg pohvalnog. U tom smislu se nije vodilo računa o našoj pravnoj i političkoj kulturi prilikom sastavljanja amandmana. U jednom poglavlja ste analizirali govor predsednika prema sudstvu i sudijama. I šta ste ustanovili? Kada sam posložio sve izjave kojima se neposredno narušavaju autoritet i nepristrasnost sudstva, došao sam do zaključka da on i u nezavisnom sudstvu vidi političkog protivnika. Štaviše, neprijatelja, s obzirom na oštar rečnik i diskvalifikacije kojima se služi. U njima sam prepoznao oblike diskriminatornog ponašanja – diskriminacije po pretpostavljenom političkom osnovu – te sam odlučio da ih i okarakterišem terminologijom antidiskriminatornog prava, kao govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje. Mimo pravosuđa, da li je govor mržnje kod nas postao normalnost? Nažalost, govor mržnje se kod nas poodavno odomaćio. U poslednje vreme naročito je prisutan u odnosu na političke protivnike, dok se desničarske stranke i pokreti služe tim govorom u odnosu na pripadnike LGBTI grupa. I kod jednih i kod drugih je sve vreme prisutan govor mržnje po etničkoj osnovi. U tom smislu moram da podsetim da je Ustavni sud još 2012. godine zabranio Otačastveni pokret Obraz zbog zalaganja za model društva u kome će se vršiti diskriminacija etničkih, verskih i seksualnih grupa. Čini mi se da i danas ima potrebe za odgovarajućom sudskom reakcijom, ali nema tužilaštva koje bi pokrenulo potrebne postupke. Upravo smo usred dileme da li će iz tih razloga biti zabranjen Evroprajd. Ko ima mandat da propiše zabranu? Naši propisi su vrlo jasni u tom pogledu. Sloboda okupljanja je ljudsko pravo zajemčeno Ustavom. U tom smislu ono preteže u odnosu na raznorazne interese, politike, senzibilitete i tradicije. LJudska prava se štite i onda kada uznemiravaju i šokiraju druge. Istovremeno, to pravo nije apsolutno, odnosno ono može biti ograničeno, ali samo iz razloga navedenih u Ustavu, poput zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih i bezbednosti zemlje. MUP može odlučiti da ne dozvoli održavanje Prajda, ali to mora i da opravda konkretnim, jasnim i dovoljnim razlozima. Predsednik Republike ne samo da nema nadležnost da zabrani ili otkaže, već bi s obzirom na slovo zakletve koju je položio trebalo da posveti sve svoje snage ostvarivanju ljudskih prava i sloboda. Eventualnim nedozvoljavanjem Prajda ne bi bilo povređeno samo pravo na okupljanje, već i još jedno ljudsko pravo – pravo na jednakost, odnosno zabrana diskriminacije. Naime, stiče se utisak da se Prajd želi zabraniti zbog seksualne orijentacije njegovih organizatora i učesnika, što je lično svojstvo zaštićeno Ustavom i Zakonom o zabrani diskriminacije. Ovo je, dakle, situacija u kojoj bi predsednik Republike trebalo da se založi za održavanje Prajda, a ne za njegovo otkazivanje. Predsednica Evropske asocijacije organizatora prajdova Kristine Garina je izjavila da je Ustavni sud Srbije potvrdio da je zabrana protivustavna. Možemo li da se nadamo reakciji Ustavnog suda? Jeste, Ustavni sud je utvrdio povredu Ustava zbog toga što je 2009. godine MUP svojim rešenjem promenio mesto održavanja Povorke ponosa. Danas se preti zabranom Prajda, a ne promenom prostora njegovog održavanja, što je još teži oblik ograničavanja slobode okupljanja od onog čiji smo bili svedoci 2009. godine. Utoliko pre verujem da bi Ustavni sud i u ovom slučaju našao da je Ustav povređen. Ipak, treba biti svestan i toga da je Ustavnom sudu bilo potrebno više od dve godine da donese tu odluku. Takođe, ne treba zaboraviti i to da će o eventualnom rešenju MUP-a o zabrani odlučivati prvo Upravni sud. Ukoliko ipak pobedi „teži oblik ograničavanja slobode okupljanja“, da li ćemo imati međunarodne konsekvence? Ukoliko Evroprajd bude zabranjen, a organizatori ne dobiju odgovarajuću satisfakciju pred Upravnim sudom, a potom i Ustavnim sudom, verujem da bi Evropski sud za ljudska prava našao povredu Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Naravno, to pod uslovom da se organizatori Prajda, u svim ovim hipotezama, obrate Sudu u Strazburu. Neposrednija međunarodna posledica bi bila ona koja se tiče procesa pristupanja Srbije EU. Eventualna zabrana Prajda ili njegovo održavanje, ali bez odgovarajuće zaštite njegovih učesnika, odraziće se na godišnje izveštaje Evropske komisije i Evropskog parlamenta i u tom smislu usporiće pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Sandra Petrušić