Vreme je da se ugasi kazino tržište struje

Lopatice vetrogeneratora na planinskom vencu preko puta mog prozora danas se posebno energično okreću. Sinoćna oluja je popustila, ali jaki vetrovi se nastavljaju, doprinoseći isporukama dodatnih kilovata električnoj mreži uz tačno nula dodatnih troškova. A ljudi koji se bore da sastave kraj s krajem, zbog strahovitog povećanja troškova života moraju te kilovate da plaćaju kao da su proizvedeni najskupljim tečnim prirodnim gasom koji se do obala Grčke transportuje iz Teksasa. Ovaj apsurd, koji preovladava daleko izvan Grčke i Evrope, mora da se okonča. Apsurd proizlazi iz zablude da države mogu da simuliraju konkurentno i efikasno tržište električne energije. Pošto samo jedan električni kabl ulazi u naše domove ili preduzeća, prepuštanje stvari tržištu dovelo bi do savršenog monopola, ishoda koji niko ne želi. Ali, vlade su odlučile da mogu da simuliraju konkurentno tržište kako bi zamenile javna preduzeća koja su nekada proizvodila i distribuirala energiju. Ne mogu. Energetski sektor EU je dobar primer onoga što je tržišni fundamentalizam učinio elektroenergetskim sistemima širom sveta. EU je obavezala zemlje članice da odvoje prenosnu mrežu od energetskih stanica i privatizuju elektrane, kako bi stvorile nove firme, koje bi se međusobno takmičile u snabdevanju strujom nove kompanije, koja je vlasnik mreže. Ona bi zauzvrat dala u zakup svoje kablove nizu kompanija, koje bi kupovale struju na veliko i međusobno se takmičile u maloprodaji te energije domaćinstvima i preduzećima. Ideja je bila da konkurencija proizvođača minimizira veleprodajnu cenu, dok bi konkurencija među trgovcima na malo obezbedila da krajnji potrošači imaju koristi od niskih cena i visokokvalitetnih usluga. Avaj, ništa od toga ne funkcioniše ni u teoriji, a kamoli u praksi. Simulirano tržište se suočilo sa kontradiktornim imperativima, da se u mreži u svakom trenutku obezbedi potrebna količina energije i da se investicije usmere u zelenu energiju. Tržišni fundamentalisti su zato predložili da se formira tržište dozvola za emisiju gasova sa efektom staklene bašte i uvedu cene „graničnih troškova“, što znači da bi veleprodajna cena svakog kilovata trebalo da bude jednaka ceni najskupljeg kilovata. Tržište dozvola za emisiju štetnih gasova trebalo je da motiviše proizvođače električne energije da pređu na goriva koja manje zagađuju. Za razliku od fiksnog poreza, cenu emisije tone ugljen-dioksida određivalo bi tržište. U teoriji, što se industrija više oslanjala na štetna goriva poput lignita, to je veća potražnja za dozvolama za emisije koje je izdala EU. Ovo bi podiglo njihovu cenu, jačajući podsticaj za prelazak na prirodni gas i, na kraju, na obnovljive izvore energije. Određivanje graničnih troškova imalo je za cilj da obezbedi minimalni nivo snabdevanja električnom energijom, sprečavajući niskobudžetne proizvođače da potkopaju kompanije sa visokim troškovima. Te cene bi proizvođačima sa niskim troškovima proizvodnje (a koje mnogo zagađuju okolinu – prim. ur) dale dovoljno profita i razloga da ulažu u jeftinije, manje zagađujuće izvore energije. Da bi bilo jasnije šta su regulatori imali na umu, pokazaćemo na primeru jedne hidro i jedne elektrane na lignit. Fiksni trošak izgradnje hidroelektrane je veliki, ali marginalni trošak je nula: kada voda okrene turbinu, sledeći kilovat koji proizvede ne košta ništa. Nasuprot tome, elektrana na lignit je mnogo jeftinija za izgradnju, ali je marginalni trošak veliki, jer je za svaki kilovat potrebna fiksna količina skupog lignita. Time što je odredila da cena svakog kilovata iz hidroelektrane ne bude niža od graničnih troškova proizvodnje kilovata od lignita, EU je želela da nagradi hidroelektranu sa velikim profitom, koji će, kako su se nadali regulatori, biti uložen u dodatne kapacitete za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora. U međuvremenu, elektrana na lignit ne bi imala gotovo nikakav profit (jer cena struje samo pokriva njene troškove) i sve veći račun za dozvole, koje je trebalo da kupi zato što zagađuje životnu sredinu. Stvarnost je, nažalost, bila manje prosta od teorije. Kada je pandemija izazvala haos u globalnim lancima snabdevanja, cena prirodnog gasa je porasla, a nakon ruske agresije na Ukrajinu je utrostručena. Odjednom, lignit, kao gorivo koje najviše zagađuje, nije više bio najskuplji. Cene koje se utvrđuju na osnovu graničnih troškova omogućile su elektroenergetskim kompanijama da izvuku ogroman novac od ogorčenih potrošača u maloprodaji, koji su shvatili da plaćaju mnogo više od prosečne cene struje. Zato i ne iznenađuje što se javnost, ne videći nikakve koristi - ni za sebe, ni za okolinu - od lopatica koje se okreću iznad njihovih glava i kvare njihov pejzaž, okrenula protiv vetroturbina. Porast cena prirodnog gasa razotkrio je endemske neuspehe do kojih dolazi kada se simulirano tržište nakalemi na prirodni monopol. Videli smo sve: kako bi se lako proizvođači mogli dogovoriti u određivanju veleprodajne cene. Kako su njihovi profiti, posebno od obnovljivih izvora energije, okrenuli građane protiv zelene tranzicije. Kako je simulirani tržišni režim ometao zajedničke nabavke koje bi ublažile troškove energije siromašnijih zemalja. Kako je maloprodajno tržište električne energije postalo kazino, sa kompanijama koje spekulišu sa budućim cenama struje i profitiraju u dobrim vremenima, a kada se ispostavi da su se pogrešno „kladili“, zahtevaju državnu pomoć. Vreme je da se ugase simulirana tržišta struje. Umesto toga, potrebne su nam javne energetske mreže, u kojima cene električne energije predstavljaju prosečne troškove plus malu maržu. Potreban je porez na ugljen-dioksid, s tim da se ti prihodi moraju koristiti da se pomogne siromašnijim građanima. Potrebna nam je velika investicija nalik na projekat Menhetn u zelene tehnologije budućnosti (kao što su zeleni vodonik i veliki plutajući vetroparkovi na moru). I, na kraju, potrebne su nam lokalne mreže postojećih obnovljivih izvora energije (solarni i vetro parkovi) u vlasništvu opština, koje pretvaraju zajednice u vlasnike, menadžere i korisnike energije koja im je potrebna.