Osam minuta strepnje

Za NIN iz Kijeva Odmah po sedanju za sto u jednoj od raskošnih prostorija Ministarstva spoljnih poslova u Kijevu, portparol Oleg Nikoljenko saopštava da nedavna sirena za vazdušnu opasnost nije naručena da bi impresionirala novinare iz Srbije. Let rakete od oko 150 kilometara udaljene teritorije Belorusije do prestonice Ukrajine traje oko osam minuta – toliko je otprilike trajanje i nade žitelja da je „šizela“ bila samo upozorenje. Kako se glavna ratna dejstva ovih dana vode na jugu i istoku zemlje, a naročito u hersonskoj oblasti gde je ukrajinska kontraofanziva u ponedeljak oslobodila prvo selo, u ostatku zemlje malo ko očekuje detonaciju. To ne znači da opasnosti nema, bilo iz vazduha – odesku oblast pogodila je raketa ni tri dana nakon što smo je napustili – bilo sa zemlje, naročito po neobeleženim stazama i bogazama gde se rat u prvoj trećini vodio neposredno. Svakodnevno po ukrajinskim medijima odjekuju vesti da je neko skrenuo gde ne treba, susreo se s nekom od hiljada zaostalih mina i nastradao. „To je naša realnost“, kaže Nikoljenko za NIN i rukom pokazuje uvis. „Cena ruskog gasa počela je da raste još u novembru i to je bio oblik ekonomskog rata protiv EU, stvaranje pritiska da se u slučaju invazije ne reaguje. S druge strane, protiv Ukrajine se vodi oružani rat koji je interno raselio 12 miliona Ukrajinaca, a četiri miliona poslao van granica zemlje. Rat je direktno uticao na život svakog četvrtog građanina Ukrajine. Doduše, od maja postoji tendencija povratka, ali je o brojkama još rano govoriti.“ Na pitanje o srpskoj spoljnoj politici – onoj koja i dalje ne uvodi sankcije Rusiji, ali je uvela Belorusiji, recimo – ima spreman odgovor. „Srbija je, kao i mi, na putu ka EU i vidimo je kao državu s kojom delimo istoriju i vrednosti. Voleli bismo proaktivan pristup Beograda: uvođenje sankcija Moskvi i slanje vojne pomoći koju tražimo i od svake druge zemlje“, zaključio je. O preklapanju ratnih i mirnodopskih uslova života malo šta svedoči kao činjenica da su se posle sirene oglasila i zvona iz obližnjeg manastira Svetog Mihajla, a da su građani prosto nastavili svojim putem. Neko na posao, neko na kafu, neko ka kući. Ispred velelepne bogomolje nalazi se prostrani trg na kojem su posloženi ostaci uništenih ruskih tenkova i oklopnih vozila. Na njima, kredom ispisane poruke: „Ovo je za Buču“, „Ovo je za Marijupolj“, i tako dalje. Ukrajinci su nažalost dobili ubrzani kurs iz poznavanja vojne tehnike, pa su modeli većine sprženih šasija adekvatno imenovani, takođe kredom. Dalje niz centar stiže se do jedne od glavnih gradskih arterija koja povezuje Trg nezavisnosti i Trg Evrope. Na tom indikativno omeđenom potezu kao da je spakovana skorašnja istorija Ukrajine: trg Majdan, s kojeg su u novembru 2013. počeli tromesečni protesti protiv Viktora Janukoviča, ali i hotel Dnjepar, čija su dva sprata u martu 2014. okupirali članovi „Desnog sektora“, umnogome zaslužni za tadašnju promenu vlasti. Prodavac ulične hrane Valerij tada je imao 18 godina. „Zvučaće ludo, ali sam još tada znao da će ovaj rat da se desi, samo nisam znao kada. Potičem iz rusko-ukrajinske porodice, srećom, bili smo pametniji od političara i ostali smo na okupu. U kući razgovaramo na ruskom, a na ulici se sve češće priča ukrajinski i pretpostavljam da će, posle ovoga, ruski potpuno da zamre. Možda ne odmah, ali za dve ili tri generacije. Omladina već jedva natuca pojedinačne reči i fraze. Uskoro neće biti ni toga“, kaže on za NIN. Još dalje stoji luk ispod kojeg se do aprila ove godine nalazio u međuvremenu uklonjeni spomenik rusko-ukrajinskog prijateljstva. A dalje, na izlazu iz gradskog područja, porušeni Irpinjski most u čijem podnožju i dalje leže prevrnuti kombiji, ostaci automobila i sećanja na normalan život. Na nekadašnjem parkingu ka Irpinju, stotinak sprženih šasija automobila i kombija koje su izbeglice napustile pred naletima ruskih snaga i udarima artiljerije velikog kalibra. Kasnijom proverom će se ustanoviti da je većina uništenih civilnih vozila već jednom bila izbegla – iz Donbasa 2014, upravo u Irpinj. Česti su grafiti „smrt maroderima“, ili, jednostavnije, pljačkašima. Irpinj je Kijevu najbliži od tri prigradska naselja gde su borbe prvih meseci ostavile najviše traga. Posle njega sledi zloglasna Buča u kojoj je život izgubilo 458 civila, što već postaje jedan od stubova ukrajinskih optužnica za ruske ratne zločine. Na samom kraju je Gostomel, čiji su vojni aerodrom Rusi želeli da pretvore u svoju vazdušnu luku za dalje operacije, a kada im to nije uspelo, sravnili su ga sa zemljom. Na početku rata, kažu lokalci, ova tri naselja velikih su delom bila pokrivena tepihom gelera od kojih su danas ostale sporadične gomilice. S druge strane, za četiri do šest meseci je nemoguće obnoviti kuće i zgrade koje su velikim delom pretvorene u brdašca od spaljenih cigli. One čiji zidovi stoje praktično su neuslovne za bilo šta, a ponajmanje za život – razvaljene raketama, stoje kao tužni spomenici vremena za koje se verovalo da su prošla. Na jednom od razminiranih proplanaka između zgrada stoji tridesetsedmogodišnji Konstantin, organizator javne kuhinje, i nudi domaći kvas. „Prvi sati tog 24. februara su bili najgori. Znao sam da će prvo nastradati mostovi i ovaj rejon, zbog aerodroma, pa sam se odmah sklonio s porodicom kod rođaka. Moji roditelji su ostali i, hvala bogu, preživeli su, ali su svašta videli. Ovde su delovi zemlje vlažni, bilo je mnogo bara i močvara, pa su ih tenkovi zaobilazili. Ruski vojnici su po raspoređivanju zatvarali ljude u stanove i podrume, krali su im stvari, oblačili njihovu odeću, čak i kad je manja, nekako da se zgreju. Pa opet, moji bi roditelji ujutro ponekad zatekli gajbice sa sveže ispečenim hlebom ispred ulaza. Ne znaju ko ih je pravio“, kaže on za NIN. Ranije je radio u međunarodnoj firmi koja je radila na tržištu Ukrajine, Rusije i Belorusije. Kaže da su ruske kolege od početka rata prestale da mu se javljaju i pitaju za zdravlje, ali da beloruske kolege često šalju poruke, što tekstualne, što ohrabrenja i podrške. Četrdesetdvogodišnja Tatjana Kolijandretska vodila je žučnu raspravu s majkom 23. februara uveče – treba li sa maloletnim sinom da napusti kuću ili ne. Odlučila se da to ne uradi, uverena da će se eventualni rat zadržati na istoku zemlje. Nekoliko sati kasnije, u mrkloj noći, probudila ju je eksplozija. „Izašla sam u dvorište i ispred kuće zatekla dron, a u daljini su se spuštali padobranci. Bez razmišljanja, još u pidžami, sina sam izbacila iz kuće i s njim sela u kola. Krenuli smo putem, a kada sam na njemu videla tenkove, skrenula sam u obližnju borovu šumu, samo nekako da pobegnemo“, kaže za NIN. U šumi, međutim, sačekali su ih ruski vojnici. Kako u brzini ništa nije ponela iz kuće, posle kraćeg ispitivanja su je pustili. Kaže da ne zna šta bi se desilo da je noć provela u telefonskim pozivima i pakovanju, kao mnoge njene komšije. Neki su uspeli da pobegnu, neki su razmešteni gde se moglo, a jednog su i ubili – kada je izašao da mirno saopšti da će s porodicom da napusti naselje. Još dalje ka severu, na oko šezdeset kilometara od beloruske granice, nalazi se Černihiv, za ukrajinske prilike malen gradić nesrazmerno velike istorije, ali i ratnih oštećenja. Od zgrade pošte, istačkane gelerima, ali cele, do dva stambena nebodera koji su raketama uspravno presečeni, pa prolaznik može da vidi ko je kakve tapete lepio, pločice stavljao i nameštaj birao. Ni pedeset metara dalje stoji drugi deo stambenog bloka, iz kojeg ljudi u odelima izlaze, sedaju u kola i kreću na posao. U tom međuprostoru leži razrušena pekara okružena spaljenim automobilima, oko kojih se muvaju klinci što prikupljaju sekundarne sirovine. Ovakvih ambijenata je po varoši mnogo, ali najgori tek slede. Naime, u tamošnjoj administrativnoj oblasti nalazi se sedamnaest sela u kojima je srušeno 1.500 kuća i dvadesetak zgrada javne uprave. Procentualno je najgore prošla Novoselivka, gde je 80 odsto građevina naprosto nestalo, mada ni druga naselja nisu prošla mnogo bolje. Ranjeno je ukupno 48 civila, za sada se zna da ih je otprilike isto toliko ubijeno. O posredno izgubljenim životima je bespredmetno voditi statistiku. Selo Jahidne – ili, na ukrajinskom, Jagodina – okupirano je 3. marta, a dan kasnije je 366 žitelja, od čega 74 dece, zatvoreno u 190 metara kvadratnih podruma lokalne škole gde su ih ruske trupe držale 28 dana. Sergej Lavrov je u intervjuu za Bi-Bi-Si o izveštaju UN o ovim dešavanjima rekao da je to „velika šteta“, da „Rusija nije besprekorno čista i da to ne krije“, ali i da su „UN pod pritiskom Zapada“. Teško da je šezdesetsedmogodišnji Ivan Poljkuk razmišljao o geopolitici dok je mesec dana bio zatvoren sa suprugom, dvojicom sinova i dvoje unučadi. „Prvo smo nuždu vršili u kante, a onda su nam dozvoljavali da nakratko izađemo napolje i koristimo toalet, ali odjednom. Deca su se onesvešćivala i razbolevala, hranu i vodu smo dobijali na kašičicu, a lekove ni tako. Svaku smo čašu delili na dve. A dok smo u zid ucrtavali protekle dane pod svetlošću baterijske lampe, Rusi bi vršljali po selu, praznili zalihe, ali i maltretirali, silovali. Onda nam dođu i kažu: Zelenski je predao Černihiv, vi ste sad u Rusiji, oslobodili smo vas. A ja ga gledam, ništa ne razumem, ali razmišljam: ako je Černihiv pao, zašto se onda i dalje čuje artiljerija“, prepričava on za NIN. Zidovi skloništa krcati su crtežima fudbalskih terena, životinja, kraljeva i princeza, ali i natpisima – „Mama, volim te“, recimo, ili „1. april, poslednji dan“ – a svakako najznačajniji je popis 11 preminulih, starijih žitelja. Za njihovu sahranu u plitke grobove trebala je dozvola i da niko ne puca – iznosili bi ih po dvoje ili troje i nadali se da artiljerija neće uskoro. Ti ljudi nisu direktno ubijeni. Baš kao ni silni ljudi koji su, izašavši u prolećni mraz, nehotice gazili po minama do svojih kuća. Ono nade što su preživeli sačuvali ubrzo se pretvorilo u temeljni strah. NJihova imanja su i dalje neupotrebljiva, ali se emocionalna mapa izmenila – strah je izrastao u prkos, a ovaj u veru u skoru pobedu Ukrajine, i to na nacionalnom nivou. Ako do nje dođe, biće to trijumf vaskrslog očajnika. A ako se ne desi? O toj se mogućnosti ne razmišlja. Stefan SlavkovićMihail Podoljak, savetnik predsednika Ukrajine Srbi ne bi trebalo da veruju u mitove O mišljenju u Srbiji da Rusija ratuje protiv SAD i NATO To je nonsens. Mi smo u Ukrajini, ubijaju se naši ljudi i Srbi ne bi trebalo da veruju u mitove, već da se stave na mesto građana naše zemlje. Niko iz Amerike ili NATO nije bio blizu kuća koje ruske snage bombarduju. Pritom, ako broj stranih legionara uporedite s brojem Ukrajinaca u ratu, videćete da nije od suštinske važnosti. Neverovatno je da monstruozno velika država kakva je Rusija 190 dana gubi od male evropske države kakva je Ukrajina, a govorili su da će nas za tri dana oboriti na kolena. Teško je objasniti svom narodu da 300.000 vojnika ne može da pobedi, uz svu tehniku i povučene trupe iz Sirije, Čada, Centralnoafričke Republike, pa izmišljaju da se bore sa SAD i NATO. To je razumljivo. Ipak, ne razumem kako u Srbiji ne shvatate tu budalaštinu. U direktnom prenosu se vidi ko, s kim i zašto ratuje, koji su motivi, kakva je vojska angažovana. Mi dobijamo naoružanje od partnera, ali Rusija ima više oružja od deset evropskih država zajedno. Shvatite, u istorijskom smislu u srednjoročnoj perspektivi, za Srbiju je važno da zauzme pravu poziciju, jer Rusija je prošlost. Biti prijatelj ili poslovni partner Rusije će biti neisplativo, jer će se uticaj Rusije na EU postepeno smanjivati. Odlično razumem istorijsku pozadinu srpskog stava prema Rusiji, ali to je država koja može da postoji samo ako se širi i okupira tuđe teritorije – Kazahstan, Gruziju, Ukrajinu, bilo koju evropsku državu. Bez širenja će se raspasti. Srbija mora da shvati da Ukrajina ne ratuje za teritorije, nego da brani svoj suverenitet, jer Rusi krstarećim raketama raznih modifikacija već šest meseci gađaju mirna mesta. Zasad je gađano svega 320 vojnih objekata i čak 23.000 civilnih. Granatirano je oko hiljadu naselja. To je veliki rat za pravo jedne države na suverenitet i postojanje. O otežanoj proceduri dobijanja viza za Ruse To je prvi korak na dugom putu (ka zabrani izdavanja viza), svakako revolucionaran za EU. Ukrajina plaća visoku cenu u jednom smislu, a EU u drugom, jer nas vojno, humanitarno i finansijski pomaže i brine o našim izbeglicama. Međutim, građani Rusije mogu da putuju po EU, da se šetaju, letuju, kupuju, kao da rata u Ukrajini nema. Zato on može da traje zauvek. A Rusija pored vojnih i ekonomskih posledica mora da oseti i društvene, mora da shvati će da izgubi. Rusi po Evropi drsko govore da Rusija ima pravo da ubija Ukrajince, ali i da zarati sa bilo kojom drugom državom. Taj ruski narativ možda sada nije prisutan u Srbiji, ali jeste u Estoniji, Litvaniji, Poljskoj...