Zašto Rusi i dalje ne razumeju Gorbačova

Nije novo da se odnos prema Mihailu Sergejeviču Gorbačovu, poslednjem sovjetskom lideru, u Rusiji radikalno razlikuje od onoga na Zapadu. Najteže je u svom selu biti prorok sloboda i reformi, gde nikada nisu stanovale. Zato Gorbačova vezuju samo za nestanak Sovjetskog Saveza, dok njegova politika nosi jedan novi svet, spas, odušak za zemlju i ljude. Gorbačov, oblikovan u dogmatskom sovjetskom miljeu, predstavio se, međutim, kao neobično smeo i originalan reformator i vizionar. Kada se našao na najvažnijem mestu, pokazao je svu dubinu misli koju je gajio, i nosio, za vapijuće promene sovjetskog društva. Gorbačov se na sam vrh penje uz pomoć Andreja Gromika. Tadašnji ministar inostranih poslova znao je sve dijagnoze sovjetske države i, kao najstariji član Politbiroa, preseca gerontološku rotaciju nesposobnih. Nastupa Gorbačovljevih šest godina koje menjaju i SSSR i svet. Za sedamdeset godina postojanja Sovjetski Savez nije znao šta su to reforme i promene u sistemu. Ta reč je bila zabranjena! Koristili su se eufemizmi „produbljavanje“, „usavršavanje“, a sovjetski socijalistički sistem smatran je savršenim. Gorbačov lansira perestrojku da beznadežno zaostalu i propalu sovjetsku privredu reformiše, da uvede privatnu svojinu i tržište. On je tvorac glasnosti, koja se ne prevodi a razume na svim jezicima sveta („čovek ima pravo da zna sve“). Gorbačov završava desetogodišnji avganistanski rat, demokratizuje zemlju, vraća ljude iz progona, ukida psihijatrijske zatvore. Do kraja života bori se za svet mira, protiv rata, i protiv rata u Ukrajini. Do utopije veruje u Sovjetski Savez i njegovu mirotvornu ideju. DŽin na glinenim nogama, a SSSR je upravo to, štancovao je rakete ko kobasice, a nije mogao da proizvede hranu za opustele prodavnice. Vojni rashodi su neizdrživi – iznose četvrtinu BDP-a. Besomučna trka u naoružavanju mora se zaustaviti. Zapad to ne mora. Zaostajanje i kolaps SSSR ne mogu se skriti ni odložiti. Država ne uspeva da prehrani narod. Perestrojka preseca petnaestogodišnji začarani krug Brežnjevljevog zastoja. Ali ubrzo, Gorbačovljeva ekonomska perestrojka počinje da tapka u mestu, i nije moguća bez reforme Komunističke partije, koja je sve i svja, na svakom mestu, i u ekonomskoj ćeliji. Gorbačov se morao latiti reforme partije a time i političkog sistema. Tako udara na osinje gnezdo konzervativnih, dogmatskih snaga, koje koriste date slobode za nadiranje antireformskog fronta. Prvi krupni plod Gorbačovljeve „politike novog mišljenja“, bilo je potpisivanje sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom u Vašingtonu (1987) Dogovora o likvidaciji raketa srednjeg i malog dometa, prvog u istoriji kojim se uništava cela klasa nuklearnog oružja. Procesu nuklearnog razoružanja prethodi inicijativa o potpunoj zabrani nuklearnih proba. NJegova je vizija svet bez nuklearnog naoružanja, njegovo potpuno uništenje! Istorijski je ugovor koji postiže sa SAD o smanjenju i uništenju polovine od po 6.000 komada interkontinentalnih raketa i po 1.600 nosača toga oružja, sa koliko raspolažu obe strane. Proizvodnja hemijskog oružja staje, a postojeće rezerve se uništavaju. Pod Gorbačovom je zaključeno i niz sporazuma o uništavanju klasičnog naoružanja, stvorena je potpuno nova defanzivna bezbednosna struktura u Evropi... Gorbačovljev san je bio i svet bez rata! U spoljnoj politici, Gorbačov napušta klasnu borbu, prihvata deideologizaciju; odbacuje parolu „ko nije s nama taj je protiv nas“. Politika konfrontacije sa Zapadom ustupa mesto politici saradnje, odbacuje teoriju ograničenog suvereniteta, zalaže se za slobodu izbora naroda i država, ruši gvozdenu zavesu, Berlinski zid, ujedinjuje Nemce. SSSR ne rastura Gorbačov nego nacionalizmi, liderski narcizmi, imperijalna neinkluzivnost naroda, sila koja ih drži na okupu, negiranje reformi. Prednjače Jeljcin (Rusija), Kravčuk (Ukrajina), Šuškevič (Belorusija), još više Gamsahurdija (Gruzija) i Ter-Petrosjan (Jermenija), a tri pribaltičke republike uopšte sebe ne vide u SSSR, jer su ih Hitler i Staljin, sporazumom Ribentrop – Molotov (1939), saterali u njega, i smatraju da su okupirane. Gorbačova je detronizovao, i na kraju sa vlasti skinuo, niko drugi nego njegov lični proteže iz Sverdlovska, Boris Jeljcin (on ga je doveo u Moskvu). Ali nije se staljinistički obračunao kada je Jeljcin zastranio - ostavio ga je u saveznoj vladi, u politici. Politike Putina i Gorbačova počinju, nakon prvih godina Putinove vlasti, da se divergentno razilaze: u pogledima na reforme, politički sistem, vlast, demokratiju, političke protivnike, glasnost, način mišljenja, spoljnu politiku, istoriju, do pogleda na rat, naoružavanje, podelu sveta, na konfrontaciju umesto saradnje, do rata u Ukrajini. Gorbačovljeva politika je jasno evroatlantski usmerena, Putinova tek na samom početku. Gorbačov je promoter zajedničkog evropskog doma, Evrope (kon)federacije i jasno Rusije u Evropi. Putin prvobitno teži članstvu u NATO-u, zatim odbacuje evroatlantski projekt i optužuje prethodnike (Gorbačova, Jeljcina) da nisu sprečili širenje Alijanse (a širi se i za vreme Putina). Putinova politika kreće se od nemila do nedraga, raspaljuje se staro rusko antizapadnjaštvo; ruski politikum zagovara (evro)azijastvo, čitav vek staru ideju a na nju se dopunjuje kinesko „svesavezništvo“ kao „nova“ nada. Ruska politička amplituda klati se između krajnosti, otadžbinskih ratova, ruske, sovjetske, pravoslavne, evroazijske imperije, podeljenog bipolarnog sveta, multipolarne paradigme, a evroatlantski prostor, kojem po svojim kulturološkim i drugim karakteristikama Rusija pripada, smatra se neprijateljskim. Gorbačov je završio Hladni rat i trku u naoružanju, Putin ih raspiruje, i stanje je gore nego pre Gorbačova. Gorbačov je pustio sve političke zatvorenike, eliminisao politička ubistva, Putina optužuju i za jedno i za drugo, za ograničavanje političkih, medijskih i drugih sloboda. Ako je Gorbačov bio protiv rata uopšte, i upotrebe sile pri raspadu SSSR, Putin iza sebe ima rat u Čečeniji, Gruziji, Siriji, a vodi nezamisliv rat u Ukrajini. Gorbačov je ukinuo zapadne sankcije, Putin ih ima nebrojeno... „Gorbi“ je prvi „car“ koji je sišao u narod; prvi je u istoriji imperijalne i sovjetske Rusije dao građanima pasoše u ruke. Moj najsnažniji utisak iz moskovskih diplomatskih godina, sve vreme živeći i radeći u eri Gorbačova, jesu slobode koje je on dao običnim građanima, kao i narodima oko SSSR, bez krvi; narod ga je slavio, slobodni su, sa pasošem u rukama mogli su da putuju gde žele, da izađu, da vide svet, govorili su mi oni koji su u dugim redovima danonoćno stajali za vize pred našom i drugim ambasadama u Moskvi. Srećko Đukić bivši ambasador i član Foruma za međunarodne odnose EPUS-a