Tras za stres

Kad je početkom jula, pritisnut serijom skandala i lavinom ministarskih ostavki, Boris DŽonson konačno nateran na povlačenje s mesta britanskog premijera - na kome će potom sve do ove sedmice vegetirati, potpuno nezainteresovan za vođenje državnih poslova - mnogima na Ostrvu je laknulo. Ali samo na tren: i letimičan pogled na spisak mogućih naslednika na čelu Konzervativne partije - i, po automatizmu, vlade - bio je dovoljan za brigu da bi dizgine iz jednog para nepouzdanih ruku lako mogle da pređu u drugi, možda i problematičniji; ako je, s obzirom na DŽonsonova „dostignuća“, to uopšte moguće. Zabrinutost nije bila neosnovana. Uprkos inicijalno mlakoj podršci među torijevskim poslanicima i tek u finišu izvojevanom ulasku u finalni krug glasanja, nakon čega je konačna odluka prepuštena stranačkom članstvu, novi lider konzervativaca i nova premijerka je dosadašnja ministarka spoljnih poslova Liz Tras - o čijem liku i delu se štošta može reći, ali ne i da ljudima uliva poverenje. To što je pobeda Trasove u izjašnjavanju stranačke baze ubedljiva, mada ne u skladu s najavama (dobila je 81.326 glasova, naspram 60.399 za Rišija Sunaka, ministra finansija u DŽonsonovoj vladi) samo po sebi nije ništa više od ilustracije preovlađujućeg raspoloženja pripadnika partije. Za to kako će izgledati njena vladavina neuporedivo je važnije kako će se prema njoj postaviti stranački establišment. A tu su, kao i uvek kad je o torijevcima reč, zbog rivalstava i sukoba ambicija stvari mnogo komplikovanije; u ovom slučaju i zbog toga što će DŽonson i njegova klika i dalje biti tu, sada kao „bekbenčeri“ - poslanici bez funkcija u vladi - da po potrebi iz pozadine rovare. Trasova je, istina, u kampanji donekle nastupala kao kandidat kontinuiteta, neko ko je, za razliku od Sunaka - čija je ostavka, uz onu ministra zdravlja Sadžida DŽavida, pokrenula niz događaja koji će rezultirati DŽonsonovim padom - uz premijera ostao do kraja; ali DŽonson je oduvek lojalan samo sebi, pa ne treba očekivati da će naslednici biti zahvalan. Izvesno je, pak, da je za pobedu Trasove ključno bilo upravo to što su zadrtiji članovi stranke pomenute ostavke doživeli kao izdajnički čin, zbog čega se nisu dvoumili za koga će glasati birajući između nje i Sunaka - isuviše uglađenog, isuviše bogatog i, iz njihove perspektive posmatrano, na kraju nelojalnog. Nasuprot tome, osim što je (verovatno proračunato) ispala lojalna, a nije ni pripadnica društvene elite poput Sunaka, Trasova - i pored oksfordske diplome - niti je rečita, niti uglađena. Spada, zapravo, u nemuštije britanske političare; u nastupima deluje drveno, neinspirativan je govornik i sklona gafovima, zbog čega je često meta podsmeha. Sve to će joj praviti teškoće u nastojanju da se nametne kao autoritet u stranci i pred nacijom, barem dok ne prođe (ako ga prođe) test u vidu parlamentarnih izbora kojih, međutim, kako je najavila, neće biti pre redovnog termina 2024. Personalni nedostaci Trasove ipak su manje bitni od njenih arhikonzervativnom ortodoksijom prožetih političkih zalaganja, problematičnih sve i da na premijersko mesto ne stiže u uslovima najteže socio-ekonomske krize s kojom se zemlja suočava u poslednjih nekoliko decenija, te u krajnje neizvesnim međunarodnopolitičkim okolnostima. Globalna energetska kriza i veliki porast troškova života (i da se sve drugo ostavi po strani, to što će gornji limit godišnjeg iznosa računa za utrošenu energiju za domaćinstva od 1. oktobra biti podignut sa 1.941 na 3.549 funti, s perspektivom da posle naredne korekcije bude još i mnogo viši - ako u međuvremenu limit ne bude zamrznut, što izgleda Trasova namerava da učini - dovoljno je zastrašujuće); inflacija za koju Goldman Saks predviđa da bi dogodine mogla da dostigne 22 odsto; recesija u najavi; i herojska Nacionalna zdravstvena služba (NHS) pred kolapsom zbog preopterećenosti usled nedovoljnih ulaganja u nju... Sve ovo - a to je tek vrh ledenog brega - nisu problemi koji se daju rešiti masovnim smanjivanjem poreza, od čega će po običaju najviše koristi imati najbogatiji, te svođenjem socijalne uloge države na apsolutni minimum. A to je deo ekonomske dogme na kojoj insistira nova premijerka, koja za to ima podršku radikalno desnog krila stranke, kao i uvek savršeno nezainteresovanog za nevolje tzv. običnih ljudi. Dalje pomeranje britanske politike udesno izvesno je. Ali drugačije i ne može kad o tome ko će voditi zemlju od 68 miliona ljudi poslednju reč ima ni polovina od oko 172.000 članova vladajuće stranke. Vladan Marjanović