Čija je sad URA

Evo ga politički sporazum. Predstavnici stranaka koje su učestvovale u razgovorima stavili su svoje potpise. Desilo se ono što su mnogi sumnjali da može da se desi, slavodobitno je uskliknuo Andrija Mandić, jedan od lidera Demokratskog fronta, obznanjujući vest da će parlamentarna većina iz 2020. formirati novu vladu Crne Gore. Šta se to dogodilo i kojom logičkom operacijom i kojim političkim alatom je Mandić došao do zaključka da je reč o novoj vladi? Mnogo poštenije bi bilo reći da će se, ako uopšte bude sklepana, vlada sudariti sa starim nenamirenim računima. Smisleno je na ovom mestu postaviti i pitanje da li je sporazum koji je potpisala parlamentarna većina iz avgusta 2020, koja je nakon skoro četvrt veka razvlastila Demokratsku partiju socijalista Mila Đukanovića, umirila ili dodatno destabilizovala Crnu Goru? Teško da odgovor na ovo pitanje znaju i Andrija Mandić i tehnički premijer Dritan Abazović, nakon što su u prethodne dve godine opisali pun krug, optužujući se međusobno i „lomeći noge“ jedni drugima gde god i kad god se moglo. Biće da će Mandić, Abazović i Bečić o tome misliti sutra. Danas misle da je sporazum stabilizovao njih na vlasti. Zato je sada skoro izvesno da se u Crnoj Gori desila tek personalna promena, a ne promena sistema. Resetovanje na fabrička podešavanja teško da će pomoći, a još je manje verovatno da će od građana dobiti još jedno poverenje na revers. Zato im kupovina vremena u odnosu na jedino logično rešenje – izlazak na izbore, deluje kao bogomdana opcija, ma koliko oročena bila. Novinar Slavoljub Šćekić u izjavi za NIN ističe da opštu konfuziju i iznenađenje „ponovo pronađenim poverenjem“ dojučerašnjih arhineprijatelja dodatno pojačavaju i oprečni tonovi koji stižu iz Brisela. „Komesar za proširenje Evropske unije Oliver Varhelji pozdravio je dionizijski skup Otvorenog Balkana u Beogradu na kome je bio i Dritan Abazović. S druge strane, evroparlamentarac Vladimir Bilčik i specijalac EU za pregovore Kosova i Srbije Miroslav Lajčak poručuju da Crna Gora mora da pronađe kompas koji je izgubila pre dve godine, otvoreno se stavljajući na Đukanovićevu stranu. Bilčik čak otvoreno poručuje da Demokratski front ne bi trebalo da bude u vladi. Crnogorski političari su navikli da im jaki ambasadori zemalja Kvinte, pogotovu nemački i američki, na neki način izdiktiraju uslove za sastav vlade“, opisuje Šćekić trenutnu političku situaciju u Podgorici. Da koalicioni sporazum koji je postigla nova-stara većina predstavlja iznenađenje, saglasna je i Daliborka Uljarević, izvršna direktorka Centra za građansko obrazovanje. Ona u izjavi za NIN kaže da tek treba videti koliko će se iz potpisanog dokumenta operacionalizovati i podseća da su i sami potpisnici inicijalnog dokumenta, na neki način, oročili trajanje kabineta do prevremenih parlamentarnih izbora, koji bi bili pripremljeni za proleće 2023, kako bi se poklopio termin sa redovnim predsedničkim izborima. „Treba podsjetiti i da smo mi imali jedan daleko bolji sporazum, koji su u ime tri koalicije u septembru 2020. potpisali Zdravko Krivokapić, Aleksa Bečić i Dritan Abazović, a kojim su se u ime nove vlasti obavezali, između ostalog, za dosljedno sprovođenje preuzetih međunarodnih obaveza, uz jačanje saradnje sa NATO i dinamiziranje procesa pristupanja u EU, zatim na depolitizaciju institucija, poštovanje Ustava, zatvaranje identitetskih pitanja, kao i da neće sprovoditi revanšizam. Da je taj sporazum i dijelom realizovan mnogo bi drugačije sad bilo u Crnoj Gori“, ističe Uljarevićeva. Razume se da će personalna rešenja biti od ključnog značaja, a iz Demokratskog fronta mogu se čuti glasovi da bi to trebalo da bude politička, a ne ekspertska vlada i da bi resori trebalo da budu raspoređeni proporcionalno rezultatima koji su postignuti na izborima pre dve godine i, ne slučajno, potenciraju da nijedan poslanik neće biti ministar u vladi. Iza ovakvog stava krije se proceduralna začkoljica, otkriva Šćekić, te pominjanje Mandića kao mandatara ne deluje previše izgledno. „Ako Mandić postane premijer, automatski Zdravko Krivokapić postaje poslanik. Krivokapić je bio nosilac liste koalicije ’Za budućnost Crne Gore’, a Mandić je na toj listi simbolično bio poslednji, 81. i kada se vraćao u poslaničke klupe, svih 80 kandidata koji su bili ispred njega moralo je da podnese ostavke da bi se došlo do njega. Ako bilo koji poslanik DF-a uđe u Vladu, Krivokapić koji im je u prethodne dve godine bio arhineprijatelj, ušao bi u parlament“, objašnjava sagovornik NIN-a. I zaista, samo neka viša matematika mogla bi da otkrije kako će nišane spustiti Krivokapić i Abazović koji je rušeći ovog prvog naivno poverovao u iskrenu podršku DPS-a ili kako će se gledati Bečić i Abazović imajući u vidu da je lider Demokrata smene kadrova iz svojih redova poravnao obaranjem Dritanovog kabineta. Pri tome, nije imao problem ni sa činjenicom da je na taj način reparirao grogirani DPS. U ovakvim okolnostima čini se da se sve ponovo vrti oko Abazovića, koji poručuje da je „spreman da ponovo bude premijer ako to bude dogovor nove većine, ali i da je spreman da svoju politiku afirmiše i sa neke druge pozicije, pa i iz opozicije ako bude trebalo“. Možda bi preterano bilo reći da zvuči kao pretnja, ali kao upozorenje starim pajtašima – svakako. „Od svih sedam tačaka koalicionog sporazuma ključno je da oni nameravaju temeljno proterivanje DPS-a iz institucija vlasti. To je jedina čvrsta tačka ovog dogovora. Sve drugo nije realno“, kaže Šćekić. Posebno se čini nerealnim da nova većina 17. septembra obezbedi 49 u prvom i 54 glasa u drugom krugu glasanja za pravosudne organe, uključujući i izbor sudija Ustavnog suda. Naročito je važno što je Ustavni sud odlaskom jednog člana u penziju spao na samo tri od sedam sudija, dakle, izgubio je kvorum. To po logici stvari u dobroj meri delegitimizuje i izbore u Podgorici i još 14 opština i gradova, koji su zakazani za 23. oktobar. Jednostavno je, rezultati izbora, koji su zakazani za mesec i po dana, ne mogu biti proglašeni ako se bilo ko žali Ustavnom sudu. „Slična situacija je bila i 2001, kada je došao Vilijam Montgomeri i izabrao Ustavni sud. Ali više izgleda nema američke konjice koja utrčava i rešava taj problem. Amerikanci i deo EU percipiraju i naglas izgovaraju da je DF proruski element, ali taj isti Front, na pitanje ko će biti premijer, čak ne dovodi u pitanje ni mogućnost da to ponovo bude Abazović. Crna Gora je u političkom limbu, nikome nije u interesu da se reše šupljine u pravosuđu, jer se onda stvaraju uslovi za izbore, a to nikome ne odgovara. Osim bivšem ministru finansija Milojku Spajiću, čiji rejting raste zahvaljujući uspehu programa ’Evropa sad’“, ističe Šćekić. S druge strane, Daliborka Uljarević ukazuje da se ne može govoriti o novoj koaliciji, nego o jednoj inicijativi da se okupe politički subjekti koji su u avgustu 2020. proglasili pobedu nad DPS-om, a u međuvremenu nisu uspeli da formiraju i održe ni jednu od dve vlade, koje su zajedno ili sa nekim drugim subjektima formirali. „Taj potez se može tumačiti i kao pokušaj da utiču na dio razočaranih birača za lokalne izbore, odnosno da svako od njih pokuša sebe predstaviti kao najmanjeg krivca za krah prethodne dvije vlade.“ Ako postoji nešto utešno za stranke koje su činile vlast, to je činjenica da Milo Đukanović nikada na političkoj sceni nije bio tako sam. Naravno, stranka koja je toliko dugo suvereno vladala nikada ne ostaje bez koalicionog kapaciteta, ali je on danas manji nego ikad. A to nije nevažno u trenutku kada nijedan od aktera ne može da računa na apsolutnu većinu. Ali, ono što predstavlja svojevrsni paradoks ili možda slučajan reciprocitet, tek, što je Milo usamljeniji, to je gužva na suprotnom polu veća. A to postaje posebno važno ako i stranci zaključe da predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Beograd od tri pobedničke koalicije kontroliše dve – Demokratski front i onu koju je vodio Abazović. I zato u čitavoj toj novonastaloj gužvi oko nove vlade pažljivo treba slušati Bilčika i Lajčaka – oni znaju da je Milo taj koji je decenijama uspevao da balansira interese zapadnih sila i alavih domaćih aktera iz podzemlja i suterena. Zoran Preradović