Posebne vrste gladi

Specijalno za NIN iz Venecije Najstariji filmski festival na svetu ustoličio je ozloglašeni Benito Musolini u tada fašističkoj Italiji, jer je smatrao da filmska slava mora da pripadne njegovoj zemlji. Prva projekcija dogodila se 6. avgusta pre devet decenija na venecijanskom Lidu, na terasi hotela Ekscelzior i bio je to američki film Doktor DŽekil i mister Hajd. „Musolinijev pehar“ koji se dodeljivao za najbolji film, posle Drugog svetskog rata zamenjen je venecijanskim Zlatnim lavom. Počasno priznanje je ove godine, na 79. izdanju, pripalo francuskoj glumici Katrin Denev i američkom reditelju Polu Šrederu. Glavni igrači filmske industrije i ovog kasnog leta odabrali su venecijanski Lido za premijernu pozornicu. NJihovi filmovi – među kojima prednjači u Kanu i dalje omraženi Netfliks – od Venecije ulaze u trku za predstojeću sezonu najznačajnijih godišnjih nagrada. Striming servisu Netfliks, čiji uticaj uprkos lošim rezultatima poslovanja ne opada, ukazana je velika čast. Prvi put u istoriji, Mostru je otvorio Netfliksov film i to – nezasluženo! Beli šum u režiji Noe Baumbaha, o američkoj porodici koja se nosi sa svakodnevnim životom čak i kada se suočava s toksičnom katastrofom, prosečna je (više televizijska nego filmska) ekranizacija postmoderne apokaliptične američke satire na temu fizičkog i duhovnog zagađenja savremenog sveta, iz pera američkog pisca Dona Delila. U fokusu je porodica koja se trudi da prebrodi svakodnevicu čak i usred pomenute katastrofe. Distopijski komad koji obrađuje velike teme, proročki je napisana basna i slika lažnog raja potrošačkog društva, u kojoj glavne uloge tumače Adam Drajver i Greta Gervig. Naravno, to nije jedina angažovana priča na Mostri. Rušenje američkog sna, beskompromisne analize moralnog i fizičkog zagađenja savremenog sveta, prikaz Holivuda kao mašine za mlevenje mesa, priče o marginalizovanim ljudima s one strane Atlantika, disfunkcionalne porodice koje se bore da prevaziđu traume, teme su „zvučnih“ američkih aduta na inače programski mršavoj Mostri. S „američkog menija“ izdvojili su se filmovi Tar i Kosti i sve u kojima glavne uloge tumače holivudske zvezde Kejt Blančet i Timoti Šalamej. Jedna od najvećih glumica današnjice, dvostruka oskarovka, na dobrom je putu da osvoji i treću prestižnu statuetu. Uloga Lidije Tar, u ultrastilizovanoj dramskoj priči Toda Filda, kolosalna je. Magijom transformacije, Blančetova je otelotvorila fiktivan lik dirigentkinje, prve žene na čelu Berlinske filharmonije, koja slovi za „najbolju svih vremena“. Uvlačeći gledaoca u emotivna stanja glavne protagonistkinje, film postaje alegorija o uspehu i prolaznosti – od paranoje da je progonjena i opsesivnosti prema mlađim koleginicama, do okrutnosti svojstvene zvučnim autoritativnim imenima evropske muzičke scene. Tar je napeta psihološka drama s elementima trilera i saspensa (dobrim delom podseća na rukopis Mihaela Hanekea) i snažnim emotivnim nabojem koji je iznela Blančetova, ne štedeći se ni u jednom kadru. Kanibalizam i ljubav među kanibalistima, jedna je od tema prisutnih na Mostri. Ekscentričnog italijanskog reditelja Luku Gvadanjina i ekscentričnu holivudsku zvezdu Timotija Šalameja zbog koga je vladala opšta histerija na crvenom tepihu (mlade obožavateljke su padale u nesvest, a intervenisala je i hitna pomoć!), ujedinila je ekranizacija bestselera Kamil Dijanželis Kosti i sve. Krvlju natopljena parabola o siromaštvu i pobuni, u osnovi je zapanjujuća priča o iskrivljenom romantičnom idealizmu tinejdžera, među kojima se u okolnostima nemilosrednog preživljavanja i tajne sramote „posebne vrste gladi“ rađa emotivna veza. Tejlor Rasel i harizmatični Timoti Šalamej su ljudožderski nastrojeni „Boni i Klajd“. Tu su i oni filmovi koji na Mostri pobuđuju radoznalost i zbog oznake da su samo za punoletnu publiku. Tako je Plavuša filmsko čitanje kontroverzne knjige o Merilin Monro, bestselera DŽojs Kerol Outs, s Kubankom Anom de Armas u naslovnoj roli. U senci Holivuda, Mostra ističe i političku angažovanost. Iščekuje se premijera najnovijeg dela ne tako davno uhapšenog iranskog reditelja DŽafara Panahija, zbog osude represije u svojoj zemlji, naslovljeno Bez medveda. Mostra brine i o planeti - svim posetiocima festivala upućen je apel da ne piju vodu iz plastičnih flaša, već sa česme, gde je, kako kažu, kvalitet odličan. Dobra vest za nas jeste da se posle osam godina srpski film konačno našao u jednom od programa Venecije. Da li ste videli ovu ženu u režiji Dušana Zorića i Matije Gluščevića, našao se u programu Nedelja kritike, ali i u konkurenciji za nagradu Mladi zlatni lav za najbolji debitantski film. Sandra PerovićEjbel Ferara, američki režiser Nalazimo se usred svetskog rata Ejbel Ferara, jedan od najvećih reditelja današnjice, dosledan umetničkom, slobodnom i avangardnom filmu, autor kultnih ostvarenja Zli poručnik i Kralj NJujorka između ostalih, na filmskom festivalu u Veneciji pažnju je privukao novim filmom koji ukazuje zbog čega je priča o verskim i ideološkim podelama i danas aktuelna. Iako naslovljena Otac Pio, istorijska drama koja nas vraća u vreme nakon Prvog svetskog rata nije biografski film o mističnom, kontroverznom italijanskom monahu, stigmati (igra ga Šaja Labaf) –koji je postao poznat u vreme uspona fašizma i rastućeg otpora komunista u Italiji. Ejbel Ferara, rođen u Bronksu, sada nastanjen u Rimu, fokus stavlja na 1920. i apokaliptični događaj na jugu Italije u naselju u okrugu Fođa – San Đovani Rotondo, koji je promenio svetski tok istorije nakon masakra pošto je u gradu na jugu Italije desnica izgubila na prvim slobodnim izborima. Šta vas je podstaklo da snimite film o slavnom italijanskom monahu mistiku? Pre ovog igranog, snimili ste i dokumentarac o njemu? Taj dokumentarac nas je odveo pravo do njega. Svi znaju ko je Otac Pio. Svetac. Statua mu je tamo, uz Maradoninu, u Napulju na jugu Italije. On je zaštitnik ljudi izvan zakona i onih koji su skrajnuti. Ali, kada smo počeli da snimamo dokumentarac, saznali smo mnogo više o njemu. I onda sam otkrio taj događaj, taj masakr 1920. Postalo je više nego očito da će to biti dugometražni igrani film. Otac Pio govori o društvenim i ideološkim podelama u prošlosti, koje i danas postoje. Koliko ste težili univerzalnosti? To se dešava i danas. Zato smo posvetili film ratu u Ukrajini. Sve se ponavlja. Dogodilo se i u Americi prošlog januara. Bili su izbori. Neko izgubi, potegne se oružje, sledećeg trenutka ceo svet je u ratu. Po mom mišljenju, to što se desilo 1920. bio je zapravo prvi događaj Drugog svetskog rata. Pomislite samo koliko je ljudi stradalo tokom tog rata. Sedamdeset pet miliona! To je sumanuto. Da li ste pobožni? Ne, ja sam budista. Moj duhovni život je ovde. Sa filmom Otac Pio, pružili šte šansu Šaji Labafu da se osim na filmu suoči sa sopstvenim demonima i u privatnom životu? Da li je to bio izazov i za njega, a i za vaš film? Šaja je bio u posebnom raspoloženju. Upravo je prešao u katoličanstvo. Otreznio se i na svom je putu. Na svom duhovnom putu. NJegov duhovni put poklopio se zapravo s duhovnim putem Oca Pija. To su oni trenuci kada se ljudi preispituju. I to je čarobno. samo zato i snimamo filmove. Kada tvoj put više nije samo film. Snimamo svoje živote i živote glumaca. Šta vas najviše fascinira u vezi sa muškom psihom i napaćenim ljudskim dušama? To je nešto što provejava kroz vaše filmove? Moj pogled je muški, muškarac sam i ne zanima me da to promenim. Iako bih mogao. Uvek polazim iz sopstvene perspektive. Ja sam muškarac. U vašem ranijem filmu 4:44 Poslednji dan na Zemlji, govorili ste o smaku sveta. Kontekst Oca Pija je takođe mračan i deluje kao početak kraja sveta. Gde smo danas - uz pandemiju, rat, finansijsku krizu, globalno zagrevanje? Nalazimo se usred svetskog rata, priznali to ili ne. Mislite da ovo što se dešava u Ukrajini nije svetski rat? Pominju se atomske bombe. I pandemija je ratni čin. Virus je veštački. Da li je potekao od slepog miša ili ne - nije bitno. Poenta je da svaka zemlja proizvodi viruse kao oružje. Priča li iko o miru, da li ijedna zemlja govori o rešenju ove situacije? Ne. Priča se o nafti i o oružju. Niko ne govori kako ovo da se završi. Nikog to ne zanima osim normalnih ljudi i mene. Ali, mi ne upravljamo državama. Šta vas pokreće? Energija koju sam dobio na rođenju. Živ sam. Ja sam živo, zahvalno biće. To je energija. Da li se način na koji snimate filmove promenio, nakon što ste se iz Amerike preselili u Evropu? Sigurno, menjam se svakog dana. Ja sam za slobodan život u potrazi za srećom, za vladavinu ljudi nad ljudima, za ljude. To mi je u duši i verujem u to. I verujem kao budista u život koji nikome ne šteti. Nismo ovde da patimo. Ako neko pati, to znači da postoji neka sumanuta priča. Za mene je rat sumanut, ali to nam je realnost.