Žongliranje na ivici sukoba

Kad se Nedelja ponosa završi u Srbiji će ostati pokoja stranka sa par procentnih poena većim rejtingom, a potencijalno će se pojačati i otpor izjednačavanju prava jedne manjine sa ostatkom društva. Ako se tokom drame koja je pratila održavanje ove manifestacije, za koju se organizator u dogovoru sa državnim institucijama kandidovao još 2019, još poneki građanin odluči da spremnije brani prava LGBT sugrađana, biće to upravo zato što je krovni događaj - Parada ponosa zabranjena. Jer već mesec dana niko se zapravo i ne pita šta toj manjinskoj zajednici nedostaje, zbog čega ukazuje na svoj status i šta od društva želi. Isključiva tema je bila šetnja, koju je MUP u utorak zabranio, zbog ugrožene bezbednosti učesnika. Atmosferu, koju poverenica za ravnopravnost Brankica Janković ocenjuje kao novu polarizaciju društva, iznedrile su (ili je bilo obrnuto) šetnje nekoliko hiljada građana, a treće okupljanje protivnika Evroprajda kulminiralo je dugačkim govorom patrijarha Porfirija. „Litijama za spas Srbije“ ne zna se organizator, ali ih podržava nekoliko desničarskih organizacija i partija sa desnice. Najžešći protivnik među poslanicima, lider Dveri Boško Obradović najavio je da će stati na čelo kontramitinga od čak stotinu hiljada ljudi. Iako je MUP i to okupljanje zabranio, oba skupa će se, po svemu sudeći, održati. Kako su nestali ciljevi Parade ponosa? Da li se od događaja koji osvešćuje o potrebi LGBT za jednakošću ona pretvorila u rasadnik homofobije u Srbiji, u kojoj godinama unazad raste tolerancija na ovu vrstu različitosti? Kome, uostalom, odgovara novo ratno stanje u društvu, koje već osam godina ne pruža otpor beogradskim paradama ponosa, čija je premijerka pripadnik LGBT zajednice i koje godinama unazad prihvata zakonske izmene koje zabranjuju diskriminaciju po osnovu seksualnog opredeljenja i rodnog identiteta? „Evroprajd dolazi u trenutku tenzičnom po mnogim drugim važnijim pitanjima“, kaže profesor filozofije sa etikom na Učiteljskom fakultetu u Beogradu Dejan Vuk Stanković, koji se protivi toj manifestaciji. Štaviše, Stanković veruje da, s obzirom na okolnosti pod kojima se vlast kolebala, popuštanje pod pritiskom ostavlja manje prostora za dogovor o daljim zakonskim promenama u Skupštini, a pre svega o nacrtu zakona o istopolnim zajednicama. „Ako SNS učini pod prinudom stvar kojoj nije rada, dobija neke antipatriotske poene kod svojih pristalica i zbog te simbolične cene koju plaća ne verujem da će ubrzo da požuruje druge korake.“ Stanković smatra da supstrat Prajda ne može da promeni svest o problemu, da je reč o karnevalu na kome se prikazuju prizori iz zone intime, koja se stavlja u političke konjunkture i postaje sredstvo političkog pritiska, te da je u trenutku napetosti oko pitanja Kosova i Metohije, Republike Srpske, sukoba u Ukrajini, poskupljenja, tercijarna tema. „Ona najverovatnije i ne zanima većinu građana, ali zanima političku elitu i medije, između ostalog i zato što medije zanimaju teme koje dele društvo i stvaraju napetosti. Kad se kontroverzno pitanje zakotrlja u javnosti, ono ide dalje, akcija stvara reakciju. I najzad LGBT može da posluži kao okidač za drugu vrstu nezadovoljstava. Putinove slike na litijama ne nose se zato što taj koji ih nosi podržava Putinovu odluku da zabrani održavanje Prajda nego kao odraz šireg nezadovoljstva pritiscima na Srbiju.“ Isti strah ima i Goran Miletić, jedan od organizatora Evroprajda, jer već svedoči izlivu govora mržnje i pretnjama nasiljem nedeljama. „LGBT populacija je sada optužena za sve strahove i nevolje u kojima se građani trenutno nalaze. Tu manipulaciju strahom su započele Dveri, a nastavili ostali akteri, pridružili su se POKS, Zavetnici, Narodna stranka, a homofobija je prerasla u ksenofobiju, jer je odjednom problem počelo da postaje i to što će dolaziti ljudi iz inostranstva. Deklarativno, neke stranke poput PSG i Ne davimo Beograd su podržale Evroprajd, ali sasvim tiho i neprimetno.“ Sprečavanje epidemije majmunskih boginja bila je ideja za izgovor Vuka Jeremića dok se odnos stranaka na vlasti menjao od zabrane do „mišljenja“, a tema premeštala kao vruć krompir od predsednika do Nacionalnog saveta za bezbednost i na koncu završila kod MUP-a. Kolebanje je dodatno potpirivalo vatru, kaže Miletić, ali to što je Vučić kazao da u porodici ima LGBT osobu, podiglo je letvicu ostalima. „Od odnosa prema Prajdu veći `profit` može da ima samo Obradović“, smatra Stanković. „Biračko telo koje se slaže sa Pavlom Grbovićem, koji otvoreno podržava Prajd, dostiže najviše 10 odsto, jer da nije tako Čedomir Jovanović bi još uvek bio u Skupštini. Izjašnjavanje u znak podrške Prajdu može da donese pohvalu evropskih kolega, podršku kulturne elite, nametanje stranke kao sagovornika za te teme. SNS bi imao problem da obrazloži zašto dopušta paradu, a Obradović će, ako ne u rezultatima istraživanja javnog mnjenja, imati korist od toga što se nametnuo kao adresa za tu temu, na čemu je i radio godinama.“ Miletić na vest o zabrani ponavlja da će šetnje svakako biti i da se nekoliko hiljada ljudi i oko 1.500 zvaničnih gostiju neće prosto razići. „Pomeranje ili otkazivanje šetnje nije dolazilo u obzir zbog bazične potrebe da se bude jednakim građaninom društva. Toliko skupova se održava, prijavljenih i neprijavljenih, vodi se računa o njihovoj bezbednosti, zašto samo mi nemamo pravo na okupljanje? Zakon je isti za sve i ja moram da imam ista prava kao i svi drugi građani“, poručuje on. Moguće je da će i ova, kao tri uzastopne zabrane, zaključno sa 2011, ponovo biti osporena pred Ustavnim sudom, ali i ne mora, ako bi obrazloženje zabrane bilo opravdano, u konkretnoj situaciji bezbednosnim razlozima. Istraživanje CeSID-a o položaju LGBT zajednice i odnosa građana prema njima iz septembra 2021. pokazuje da se nivo socijalne distance smanjuje, spremnost na interakciju povećava, a nasilje osuđuje, jer onih koji deklarativno podržavaju nasilje nema ni 10 odsto, dok je tek svaki stoti ispitanik bio spreman na nasilje. „I to je dovoljno za incidente i neželjene scenarije na ulicama Beograda, ali država je na testu da jednako zaštiti sve svoje građane i njihovo pravo na okupljanje“, smatra pravnik Milan Antonijević. On ne vidi kao „provokaciju“ države u pomeranju promocije vojnih pitomaca za isti dan, jer se dva događaja održavaju u različito vreme, u 12 i 17 sati. Naprotiv, kaže, vidi odličnu mogućnost da se pokaže da pravo na okupljanje i bezbednost imaju i jedni i drugi podjednako. „Za nasilje ne treba mnogo ljudi. Poslednji put kad je na Prajdu bilo nereda napravilo ga je nekoliko hiljada. Ako imate grupe koje pozivaju na nasilje, za koje neki tvrde i da su finansirane iz inostranstva, koji god od događaja da napadnu, po meni bez razlike, to je napad na Ustav Srbije, a to čine i one političke stranke koje priželjkuju da se stvari otrgnu kontroli. Ista država i iste institucije koje su na sebe preuzele tu obavezu, fer je i da je ispune i garantuju bezbednost građana i u najtežim okolnostima.“ Antonijević smatra da se, iako ne deluje tako, ne povećava broj građana spremnih na nasilje tokom Prajda i da se na društvenim mrežama nasilje naizgled povećava, jer se produžilo radno vreme onih koji šalju takve poruke, a ne broj onih koji šire govor mržnje. „Govorimo o ehu, o veoma glasnoj manjini ekstrema kojoj je, kao i svakoj takvoj grupi, javnost cilj“, smatra Antonijević. U CeSID-ovom istraživanju čak 63 odsto ispitanika navodi da bi nasilje prema LGBT osobama trebalo kažnjavati kao i nasilje prema bilo kome drugom. Najveća polarizacija u odnosu prema gej paradi prisutna je kod najmlađih, pa je među anketiranim do 29 godina natprosečno i onih koji bi se paradi pridružili, i onih koji bi bili spremni da upotrebe nasilje protiv učesnika u paradi. Održavanje Evroprajda postajalo je prvoklasno političko pitanje, visoko podignuto na agendi birokrata iz EU (Vladimir Bilčik je zapretio da će, ako ne bude šetnje, to biti poveliko poglavlje njegovog godišnjeg izveštaja o Srbiji), koji ne primećuju životnu ugroženost srpske manjine na KiM. I domaća javnost, okupirana Evroprajdom, uspešno zaboravlja na KiM, gde je pre samo dva meseca podignuta borbena gotovost. U danu kada je MUP zabranio Paradu, predsednik Aleksandar Vučić je u Skupštini podnosio izveštaj o KiM, predlažući promene u pristupu pregovorima sa Albancima, što je nekima bilo dovoljno za sumnju da je Evroprajd instrumentalizovan, u Briselu, u Beogradu, ili na oba mesta. „EU reaguje na svaki aspekt kršenja ljudskih prava, samo što je ovaj korpus, ovde i sada, u fokusu“, objašnjava Antonijević. „Što više institucije budu stajale u odbranu svojih građana, protivnici će više odustajati. Dobar je znak što će se neke manifestacije održati u institucijama poput Narodnog pozorišta i što je zastava Prajda podignuta ispred Palate Srbija. Razumem, na primer, da crkva ne može da podrži Prajd, ali ne bi trebalo da ga osporava, jer ne postoji razlika između verskih i drugih ljudskih prava. Crkva seče granu na kojoj sedi.“ Ovo je bio i prvi javni sudar crkve i izvršne vlasti od imenovanja novog patrijarha. I premda je sam predsednik, upitan o prisustvu njegovog oca na litijama, ljutito kazao da se ni sa čim izgovorenim na skupu u nedelju ne slaže, udžbenik biologije za osmi razred, samo dan pošto ga je patrijarh u govoru pomenuo, vraćen je na ponovno razmatranje, iako ga je Ministarstvo prosvete već odobrilo prošle godine. „Naša vlast ima situaciju da pre ili posle mora da zaigra u taktu EU, jer je prihvatila da igra tu igru, a u njoj je Prajd samo jedna od tačaka pritiska - nekad je to pranje novca, nekad sloboda medija, Rusija, Kosovo. Problem je što mi preskačemo mogućnost da evolutivnim putem dođemo do inkorporiranja prava o kojima govorimo u zakonodavstvo i mislimo da to možemo postići aktivizmom ili pritiskom“, kaže Stanković. Pored toga što neće imati pozitivne efekte po status zajednice, on smatra da u ovim okolnostima atmosfera u vezi sa Prajdom deluje razarajuće, jer generiše sukob određene društvene grupe sa državom, kao i sukob manjine sa većinom. „Evroprajd je neprimeren našim kulturnim obrascima. Ista manifestacija koja se u određenim gradovima poput San Franciska doživljava kao karneval zabave ovde sablažnjava i žesti, jer je nemoguće veštački presaditi socijalni habitus drugih kultura na našu. S druge strane, ovde dolazi do postepenih promena, povećava se nivo prava te zajednice, priča se o tome, nema sistemskog nasilja sem sporadičnih incidenata. Prajd kao oblik protesta ne stoji, pojavljuje se kao medijski konstrukt koji nameće uticajna manjina“, smatra on. Antonijević, pak, veruje da su pozitivni efekti manifestacije nemerljivi po kvalitet života LGBT osoba. „LGBT populacija u manjim sredinama ima težak položaj i za njih, naročito, Prajd ima veliki značaj. Bezbednosno i na druge načine, deluje oslobađajuće za njene pripadnike, naročito u manjim sredinama u kojima su pravila života drugačija od velikih gradova.“ Posredno bi „oslobađanje“ podstaklo razumevanje većine, a prema istraživanju CeSID-a, podršku LGBT populaciji i njihovoj borbi za pravnu sigurnost iznad proseka daju oni koji su religiozni, ali se ne slažu sa svim što njihova vera propoveda, kao i oni koji nisu religiozni, ali nemaju ništa protiv religije. Isto važi za žene, osobe mlađe od 40 godina, fakultetski obrazovane, stanovnike urbanih sredina u Beogradu, ali i Srbe više u odnosu na pripadnike drugih nacija. Uobičajenom političkom logikom, primenjivom i na prethodne parade koje se nisu održale, zabrana bi trebalo da proizvede žrtve sistema kojima onda, makar samo zbog toga, raste uticaj u društvu, ili barem u potencijalno zainteresovanim društvenim grupama i stiže odgovarajuća podrška spolja. Iza zabranjenog Evroprajda tako može ostati dugoročni efekat na koji njegovi protivnici nisu računali. Možda je i to imala u vidu nova-stara premijerka, koja je samo par sati nakon odluke MUP-a, govoreći na konferenciji o ljudskim pravima u okviru Evroprajda 2022, na povike iz publike: „šetamo u subotu“, poručila: „Ne može vas niko sprečiti jer je to osnovno ljudsko pravo“. Pa ko to kako shvati. Dragana Pejović