Srbija i Kosovo prijatelji, zašto da ne?!

Da bi se mogla testirati ili oceniti nečija politička pamet ili valjanost strateškog prosuđivanja, nužno je to uraditi nakon određene vremenske distance. U ovom tekstu, javnosti ću ponuditi proverljiv test u 11 pitanja, pa neka čitaoci daju ocenu za političku pamet onih koji vladaju Srbijom poslednjih 15 godina. Ne ulazeći u istorijske uzroke, sa sigurnošću mogu ustvrditi da su fraze „Kosovo je najskuplja srpska reč“ i „Kosovo je sveta srpska zemlja“ otišle ili u istoriju, ili u mitologiju, ili u mitomaniju. Sve to zaslugom zločinačke politike koju su vodili SPS Slobodana Miloševića, radikali Vojislava Šešelja i JUL Mire Marković. Kosovo je danas, faktički, samostalna država i ne postoji ni teorijska mogućnost njenog povratka u sastav Srbije. U septembru 2007, kada pregovaračka trojka (SAD, Ruska Federacija i EU) ni sama nije imala ideju kako rešiti status Kosova, a pola godine pre samoproglašenja Kosova, na međunarodnoj konferenciji na Brdu kod Kranja, izložio sam referat sa osnovnom tezom da bi Srbija trebalo prva da prizna samostalnost Kosova pod 11 uslova. Taj referat je kasnije više puta objavljivan u medijima i Srbije i Crne Gore. Napominjem da je tadašnja vlast na Kosovu bila spremna prihvatiti da referat može biti polazna osnova za pregovore sa Srbijom, što su mi potvrdili najviši zvaničnici Kosova u novembru 2007. Uporedimo sadašnji pregovarački položaj Srbije sa onim od pre 15 godina, sa napomenom da se pomoć, koju Srbija izdvaja za Srbe na Kosovu, na dnevnom nivou meri milionima evra, i to sve od 1999. Ponuđeni uslovi iz referata mogu poslužiti za testiranje političke pameti i da se vidi koji političko-pravni mehanizmi još uvek stoje Srbiji na raspolaganju. Evo tih ponuđenih jedanaest uslova: 1. „Država Kosovo garantuje ljudska, građanska i politička prava nealbanskom stanovništvu Kosova, u skladu sa najboljim evropskim standardima“. Neprihvatanjem predloga, Srbija je propustila priliku da se u međunarodnoj politici Kosovo i proziva i poziva na veliki broj međunarodno usvojenih rezolucija, deklaracija i konvencija, kao mehanizama pritiska na drugu stranu. 2. „Da država Kosovo na svojoj teritoriji garantuje sva imovinska prava fizičkih i pravnih lica, te imovinska prava države Srbije. Referentni datum materijalno-knjižnog i zemljišno-knjižnog posedovanja je 23. mart 1999.“ Nepriznavanjem države Kosovo otvorio se prostor za nacionalizaciju, pa i otimanje velike količine imovine pravnih subjekata, te imovine države Srbije na Kosovu. 3. „Da država Kosovo garantuje državi Srbiji raspolaganje rudama i mineralima, te vodnim resursima u visini vrednosti dosadašnjeg stručnog, naučnog, tehničko-tehnološkog i finansijskog ulaganja države Srbije.“ Bojim se da je sve navedeno za državu Srbiju već izgubljeno. Političke manipulacije danas postaju jače sredstvo od realpolitike. 4. „Da država Kosovo garantuje Srpskoj pravoslavnoj crkvi autonomiju, u pogledu neometanog raspolaganja svojom imovinom, te kulturnu, kanonsku i svetonazorsku autonomiju, u skladu sa najboljim evropskim standardima.“ Ovo će se moći odbraniti samo uz pomoć međunarodnih organizacija, koje priznaju i država Srbija i država Kosovo. 5. „Da država Kosovo bude republikanskog parlamentarnog uređenja, sa dvodomnim parlamentom, i to: Dom građana sa 100 poslanika, u kojem manjinski narodi imaju zagarantovane mandate u skladu sa najboljom evropskom praksom, te Dom naroda, sa 20 poslanika, u kojem je srpski i crnogorski narod zastupljen sa 10 mandata.“ Ne treba imati dilemu da bi ovim rešenjem manjinski narodi bili veoma dobro zaštićeni. Srbija ni ovo nije iskoristila. 6. „Ustavno propisati ona društveno-politička, te ustavno-pravna pitanja za koja se u odlučivanju zahteva većinska saglasnost oba doma kosovskog parlamenta.“ Teško je pronaći bolje rešenje za zaštitu prava manjinskih naroda. Srbija ni ovo nije iskoristila. 7. „Da se država Kosovo ne može ujediniti sa bilo kojom drugom državom u narednih 99 godina.“ Ovo bi bila najbolja brana u sprečavanju realizacije velikodržavnih projekata. 8. „Da država Srbija i država Kosovo formiraju savez (uniju) samostalnih i međunarodno priznatih država, na rok trajanja od 20 godina, sa mogućnošću obostrane saglasnosti produženja roka trajanja saveza. Mandat saveza je koordiniranje rada državnih organa Srbije i Kosova u funkciji pomoći građanima da lakše ostvaruju svoja prava. Tri godine nakon formiranja saveza, moguće je otpočeti humano preseljavanje stanovništva uz međusobnu razmenu imovine, ali na dobrovoljnoj osnovi. Savez ima mandat da koordinira te poslove.“ Tri godine bi bile dovoljne da se počnu graditi mere međusobnog poverenja, i da svako pojedinačno donese konačnu odluku o svom budućem prostoru gde želi živeti. 9. „Da za vreme trajanja saveza (unije) Kosovo omogući na celoj svojoj teritoriji funkcionisanje dvovalutnog sistema, sa monetarnim ingerencijama Narodne banke Srbije, u funkciji jednog od finansijskih regulatora.“ I ova mera bi bila u funkciji izgradnje međusobnog poverenja. 10. „Savet bezbednosti OUN je garant ovog sporazuma. U slučaju nepoštovanja istog, država Srbija i država Kosovo mogu inicirati pokretanje postupka arbitraže, a o čemu će odlučivati SB OUN.“ Ovaj uslov bi bio stalno upozorenje stranama u sporazumu da se moraju pridržavati međunarodno prihvaćenih normi u međusobnim odnosima. 11. „Alternativa sporazumu je obostrano prihvatljiva podela Kosova, uz verifikaciju SB OUN.“ Ova mera bi bila relaksirajući mehanizam da ne treba žuriti sa ishitrenim rešenjima, nego naprotiv, jer ovaj plan isključuje mogućnost da jedna od strana ili sve dobije, ili da sve izgubi. Pravno-jezičko upodobljavanje teksta navedenih uslova bi, siguran sam, bolje uobličila lica pravne struke, ali sam siguran da suština sadržaja ima svoju postojanost. Nemam dilemu da je Srbija propustila priliku da sa Albancima na Kosovu proba odnos koji do sada nikada nije probala, a to je prijateljstvo. Zašto? Zbog toga što ovde, u vrhu državne politike, ne stoluje vizionarstvo, što se decenijama otvarao proces fašizacije i klerikalizacije i države i društva, i što je postalo pravilo da je veći deo opozicije, po pitanju Kosova, nerazumniji čak i od same vlasti. Taj proces podupiru i mediji pod kontrolom vlasti, interesno uvezani i nacionalistički ostrašćeni, koji ni sami nisu svesni da bi upravo takvo njihovo ponašanje Vučiću moglo doći političke glave. NJihovo agresivno agitpropovsko delovanje, siguran sam, Srbiju će skupo koštati. Objavljeni tekstovi i intervjui mi daju za pravo da još uvek mogu raditi objektivne analize geopolitičkih, političkih i društvenih procesa. Čitajući i gledajući režimske medije u Srbiji, nedovoljno stabilan i nedovoljno obrazovan čovek bi mogao zaključiti da će već sutra pola zemaljske kugle svim sredstvima nasrnuti na Srbiju, dok je stvarna situacija upravo obrnuta. U Srbiji se medijski proizvode neprijatelji na sve strane, osim Rusije i Kine. Markirane su čitave armije neprijatelja i izdajnika - građana koji imaju drugačije mišljenje u odnosu na svevladajuće. Srbi su kroz istoriju pokazali da su slobodarski, a većinski i antifašistički narod. Razbijanjem SFRJ (za šta najveću odgovornost nose Srbi i Srbija), pa sve do danas, otvorio se snažan proces fašizacije i klerikalizacije i društva, i države. Da li se aktuelnoj vlasti Srbije može verovati da u vezi sa Kosovom može uraditi nešto pametno, i za Srbiju, i za Srbe na Kosovu? Ne može, iz više razloga. NJu težišno sačinjavaju Šešeljevi politički mutanti u liku SNS, Miloševićevi nacionalsocijalisti (nalik na one u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka) i razjareni kaplarski politički mutanti iz JUL-a Mire Marković. Snažnu podršku imaju od raznih klerofašističkih udruga, te od zilota iz redova SPC. Ispod njihove često pomiriteljske priče, suštinski oni bi najradije pitanje „svete srpske zemlje“ rešavali oružjem, ali imaju smetnju bar iz tri razloga. Prvo, građani Srbije su više puta prevareni, zloupotrebljeni, osramoćeni i osiromašeni, pa nema više te politike koja građane Srbije može mobilisati za rat. Drugo, Albanci na Kosovu ni po koju cenu neće prihvatiti život u okviru Srbije. Nekoliko stotina hiljada potencijalnih boraca je spremno oružjem braniti Kosovo. Treće, ključne države međunarodne zajednice bi stale na stranu Kosova, dok bi Kina bila uzdržana, a Rusija bi dala snažnu podršku Srbiji – ali verbalno! Šta je, onda, ostalo ovoj i svim budućim vlastima Srbije? Izgradnja iskrenog prijateljstva sa susednom i međunarodno priznatom državom Kosovo. Ja sam agnostik i verujem u zakonitosti nauke. Ostavljam prostor vernicima i onima koji prizivaju kosmičku pravdu da izvedu zaključak. Zbog mlađih čitalaca podsetiću na neke činjenice iz ne tako davne prošlosti. Taj 20. avgust 1988. ću trajno pamtiti. Tog dana sam ličnim automobilom kanjonom Morače krenuo u prekomandu (po potrebi službe) iz voljenog Titograda u željeni Beograd. U suprotnom pravcu se kreće ogromna kolona automobila i autobusa, sa severa Kosova prema Titogradu. Upravo su to one banditske i rušilačke horde koje su tog dana u Titogradu organizovale velike demonstracije u cilju rušenja crnogorskog rukovodstva. Oni su to nazivali AB (antibirokratska) revolucija. Štab te AB revolucije se nalazio u Kruševcu i tog dana je trebalo da se premesti u Titograd. Pošto su im njihovi operativci dojavili da u Crnoj Gori sve ide brže nego što je planirano, štab je odlučio da se premesti na sledeću radnu tačku – Novi Sad. Tako je i bilo. Posle Crne Gore, na red je došla Vojvodina, kroz „jogurt revoluciju“. Tako je operativno krenulo razbijanje Jugoslavije. U Crnoj Gori je smenjeno aktuelno rukovodstvo i dovedeni su, kako su ih nazivali, mladi, lepi i pametni. Nije prošlo mnogo vremena da se pokaže da staro rukovodstvo možda nije bilo doraslo vremenu koje dolazi, ali se pokazalo da su to bili časni i moralni ljudi, istinski Crnogorci i istinski Jugosloveni. Pokazalo se da su novoustoličeni zaista bili mladi (o lepoti se ne diskutuje), a koliko su pametni, pokazalo je vreme. NJihovo glavno političko oružje je bio srpski nacionalizam, koji se vremenom pokazao kao interesna politička varijabla, ali su zato pljačka i lopovluk bili njihova konstanta, sve to kroz korupciju i organizovani kriminal. Tako sve do današnjeg dana. Moj prvi radni dan na novoj dužnosti je bio ponedeljak, 22. avgust te godine. Kolegijum ozbiljnih ljudi, a veliki magnetofon sve snima. U svom izlaganju sam bio eksplicitan: „Jugoslavije više nema, mnogi i iznutra i izvana žele da je nema, ali će njen glavni razbijač biti politika Beograda.“ Možda su magnetofonske trake sačuvane u nekoj arhivi, a na sreću ima još uvek živih svedoka sa sednice tog kolegijuma. Srpski nacionalisti i šovinisti su nakon te sednice pokušali (i još uvek pokušavaju) da mi nabace hipoteku izdajnika srpskog naroda. Ne uspevaju, jer im to ne prolazi kod srpskih antifašista, a mnogo ih ima, te zbog objavljenih osam knjiga u izdanju beogradske Lagune i Dejli presa iz Podgorice, koje predstavljaju pravu optužnicu za nacionaliste, klerofašiste i lopove, ali i zbog „nalivpera“ koje me još uvek dobro služi. U voljenoj Podgorici i voljenom Beogradu se dobro osećam. Verovatno Srbi sa Kosova, sa početka AB revolucije, nisu bili svesni da su bili sredstvo u rukama Miloševićeve politike. Bili su zaneti srpskim nacionalizmom. Većina današnjih Srba sa severa Kosova nije manje opterećena srpskim nacionalizmom, ali nije mali broj onih koji imaju jače motive – lični interes iz organizovanog kriminala i korupcije. I opet, svi oni su sredstvo u rukama političkog Beograda. Razbijanje Jugoslavije je otpočelo sa severa Kosova, teklo je kroz krvave bratoubilačke ratove i verovatno će se po mišljenju onih koji veruju u kosmičku pravdu i završiti na severu Kosova. Ovako, ili onako! Tada će u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i BiH sa vlasti otići ratne partije, koje su operativno odradile razbijanje Jugoslavije – sada se pokazuje, tog državnog i društvenog dragulja Evrope. Te partije svojim vokabularom vrlo svesno održavaju rat u produženom trajanju, da bi vladale i da bi pljačkale. Od njihovog „patriotizma“ ne može se živeti. Šteta što je prirodna smrt sprečila da se Franjo Tuđman i Alija Izetbegović nađu na optuženičkoj klupi zajedno sa Slobodanom Miloševićem i Radovanom Karadžićem, svojim saborcima u zločinu. Od te štete, postoji još veća – to što se rukovodstva Srbije, Hrvatske i BiH zdušno trude da slede politiku optuženih i osuđenih u Tribunalu, istrajavajući na tim politikama. Vlasti Srbije i Hrvatske se takmiče ko će više otkriti zločina one druge strane u prethodnim vremenima. To bi bilo veoma korisno da je usmereno na nauk i katarzu da se zločini više nikad ne čine. Međutim, ovde su sasvim drugi motivi - da se pokaže da je „moj narod žrtva, dok je onaj drugi genetski i zločinački, i genocidan“. I tako unedogled, bez trunke stida i srama! Za to vreme će posttraumatski stresni poremećaj odnositi žrtve. Genocidna je nakana i učinak sve ono što se desilo u Jasenovcu, Vukovaru i Srebrenici. Nedužne žrtve zaslužuju pijetet svih generacija, za sva vremena, ali nacionalistički centri moći u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu tu našu nevolju koriste za raspirivanje nacionalističkih strasti. To rade osobe male pameti, velikog nemorala i pakosnih namera. Nedopustiva sramota! Vlasti i Srbije, i Hrvatske, i BiH, i Kosova, i Crne Gore pokazuju nedopustiv stepen arogancije. Nema mira na eks-Ju prostoru dok se od vlasti ne udalje sve ratne partije. Autor je general avijacije u penziji i analitičar geopolitike