Sila čistog srca

Vest da je izgorela izvesna farma pilića uvek je potresna, ali ne i neuobičajena, nažalost. Jednostavno - događa se. Neobičnom je čini, u slučaju Safete Beganović i Ifete Mejremić iz Konjević Polja u BiH, preciznije – Republici Srpskoj, i još preciznije, na desetak kilometara od Srebrenice, to u kakvim je uslovima ta farma nastala, kako je narastala i šta još podrazumeva angažman vlasnica. Čudno je i to što one nad svojom mukom ne jadikuju, uzdajući se u sopstvenu snagu, i jedna u drugu. Kao i solidarnost zajednice koju su same godinama gradile. Oduvek bliske „kao štap i bubanj“, dve sestre je razdvojio rat, za koji „nisu mogle da vjeruju da će se desiti u Bosni“. Srbi i Muslimani ovde su istinski živeli bratski i jedinstveno. Onda su krenuli huškački politički govori, pujdanje preko medija, a oružje uzeli „drogirani i alkoholisani“ sa obe strane iskonstruisanog sukoba. „Normalnom čovjeku žao je i krepalog šteneta“, Safeta ovako definiše ono što je jedino ispravno, a šta je zakazalo u ratnim užasima. Ifeta je uoči rata s mužem živela u Gacku, u Hercegovini, da bi se vratila u Konjević Polje onog istog dana kada je Safeta sa osmomesečnim sinom Muharemom izbegla u Srbiju. A potom u Crnu Goru, Austriju, pa Nemačku. Safetin muž se „nije izvukao“. Docnije su mu pronašli „nešto malo kostiju“, saopštava bez patetike i insistiranja na identitetu počinilaca zločina. Ifetu su sa suprugom nakon „pada“ Srebrenice deportovali u Tuzlu. Izgnanstvo su proveli u selu Lukavac. Posle se on razboleo od kancera želuca i preminuo. Ni ona nikog ne krivi, niti veliča svoju žrtvu ugađanja samrtniku. Sestre su već 2000. odlučile da se vrate na dedovinu. „Selo je bilo pusto, kuće srušene, fabrike popaljene“, Ifeta opisuje. Valjalo je krenuti – ne od nule, već od debelog minusa. Prvo je trebalo obnoviti kuću, uz pomoć donacija, a onda pokrenuti posao. Ideja za biznis potekla je iz Ifetinog izbegličkog iskustva: jedna joj je žena dala kokošku, kokoška je izlegla piliće, a potom redovno nosila jaja, kako su muž i ona preživeli izgnanstvo. „Kokoška je sa nama u sobi spavala“, smeje se Ifeta. Tako je i shvatila koliko je zahvalan posao sa živinom, ako se prema njoj ophodiš posvećeno. Posvećenost, zapravo, ide dotle da kontrolišeš temperaturu poda farme, s obzirom na to da „pilići imaju osjetljive nožice“. Slama treba da bude čista, hrana u pravoj srazmeri sa vitaminima. A kad dođe vreme za vakcinu, koju pilići dobijaju rastvorenu u vodi, sve ih treba „razbuditi da je popiju“, da se bolest ne proširi od nekog dremljivog. Farmu su digle na kredit, bez straha od duga, budući veoma radne. Ni sposobnosti nije manjkalo, te su lako nalazile poslovne partnere. Kada bi neko preduzeće za otkup tovljenih pilića propalo, ili bi one nadišle njegove kapacitete, sklapale su ugovore sa sve krupnijim kompanijama. Obe su strane uvek bile zadovoljne – ni isporuka, ni isplata nisu kasnile. Sve to deluje idilično, jer sestre isprva prećutkuju nevolje - silne peticije meštana protiv otvaranja farme, a zatim inspekcije, alarmirane da je zatvore. Potom i žalbe, tužbe i beskrajni sudski procesi, iscrpljujući i finansijski i emotivno, iako u znaku finalne pobede. I ljudske, i institucionalne. „Zato naše gazdinstvo ima više papira no i jedno drugo, licencirano je i po pitanju buke, smrada, ispuštanja gasova...“, objašnjava Safeta. „Ovo se dešava kad zavidni ne shvate da te ojača sve što te ne ubije“, dodaje Ifeta. Rad i trud, u koje se uključio Safetin sin kad je stasao, doveo je i do izgradnje novog, savremenijeg objekta, kapaciteta od 50.000 pilića, pa je onaj izgoreo u požaru uglavnom služio kao stovarište. Sestre nisu bile kod kuće kada je izbila vatra, te se njome bavio Muharem, usredsredivši se na to da plamen ne zahvati novi deo gazdinstva. „Sva sreća što Safeta nije bila prisutna, ona bi jurila da spasi svaku sitnicu koju smatra značajnom. Onda bi Muharem za njom trčao, i ko zna šta bi se dogodilo“, Ifeta je, kao i uvek, glas razuma. U gašenje su se prvo uključile komšije, rizikujući živote, a onda došle i četiri vatrogasne jedinice, sprečivši najnepoželjnije. Po proceni stručnjaka, krivica je bila do instalacija, a prema zapažanju zlih jezika – sestre su same podmetnule požar, „da naplate osiguranje“. „A mi i nismo mogle osigurati farmu, zbog besmislenih uslova osiguravajućih kuća“, uglas se smeju, jer tako se brane od svih nevolja. Zgarište je posle danima tinjalo. Kada se sve stišalo, na poprištu požara su se okupili njihovi prijatelji, ne bi li preteklo spremili za novi početak. „Slično se desilo i 2014, kada je Jadar nabujao i poplavio farmu. Naš komšija Goran (Cvetković) odmah se tu stvorio i sa sinom razvrstao sve što se može popraviti od onog što je propalo. Narednih dana, njegova žena Aida i ćerke, mesile su pite da mi ne moramo da razmišljamo bar o ručku za radnike“, svejedno je koja od sestara kaže. Pored farme, one su se bavile i drugim stvarima. Napravile su plastenik, ovde gajeći povrće, opet sa natprosečnim uspehom. Ifeta je pokrenula i nevladinu organizaciju, Udruženje žena Jadar, Konjević Polje, prvenstveno okrenutu osnaživanju žena ratom devastiranog sela. Safeta se priključila aktivnostima kada je Muharem preuzeo vođenje farme. Žene su im bile prva ciljna grupa, zbog svog „urođenog materinskog instinkta“. Dragocenog i za pomirenje među nekad sukobljenim susedima, što je i bilo potka cele zamisli. „Mnogo toga smo naučile od NVO „Maja“ iz Kravice, s pretežno srpskim članicama. Zajedno smo pisale projekte, ženama nabavljale sve potrebno“, priča Ifeta. Nije tu bilo nepotizma bilo koje vrste, za sve je važilo pravilo da ako nešto ne koristiš ili ga prodaš, moraš da vratiš, da bi drugoj bilo prosleđeno. Ozbiljno se radilo, ali i družilo, da bi se tek nakon dve godine zaista otvorile, progovorivši iskreno o tome šta su sve pretrpele tokom rata. I jedne, i druge. Reke reči su potekle, u funkciji olakšanja i pročišćenja. Stoga, sada nema toga šta jedne za druge ne bi učinile, „do poslednje kapi krvi“. Mreža se razgranala i na ženska udruženja iz Srbije i regiona, šireći se i u smislu pomiriteljske misije. Muški su isprva reagovali ružno, moglo bi se čak reći i neljudski. Nazivali su ih i kur..ma, izdajicama, kada bi se Safeta i Ifeta setile mudre izreke svoje majke – Bog ti je dao dva uha da kroz jedno uđe, a na drugo izađe. Taj recept za čisto srce i sada je bio delotvoran. Međutim, nije sve stalo na grubim rečima, bilo je i paljenja kancelarija. Pljuštale su pretnje sa obe strane, ali uzalud. „Nikad me nije bio strah da se suprotstavim nepravdi“, veli Safeta. Ifeta se na ovo blago smeši, neretko u prilici da sestri čuva leđa zbog njenog britkog jezika. Jedno joj ipak nikad nije uspevalo, da Safetu zaustavi da podmeće grbaču u grubim poslovima, poput nošenja teških džakova. Zato je i morala da operiše kičmu, pa sad nosi „kragnu“, kao vrstu sedativa. Delom zbog njihove nepokolebljivosti, a delom što se delatnost Udruženja protegla i na pomoć široj zajednici, tek, otpor pomirenju se slegao i među muškima. Kraj se polako privodi starim običajima, zdravljenju Bajrama i Božića nekadašnjim neprijateljima. U svemu u šta su se sestre upustile, njih je vodila zdrava logika. Ifeta se recimo oslanjala na svoj dar za šivenje, oličen i u reciklaži trenerki raznim aplikacijama. Svoje umeće prenosila je svim zainteresovanima, ne prećutkujući trikove majstora. Takođe, kad se tržište zasitilo povrća iz bašte, a ona i dalje zdušno rađala, Safeta se setila drevnih kulinarskih recepata. Na taj način nastalo je bezbroj vrsta salata, slatkog i sirupa, sa prirodnim konzervansima. Stoga je njoj „najžalije“ već zgotovljenih zaliha zimnice, i tegli, spremnih za punjenje, a propalih u požaru. „Ja ne mogu da prežalim tri i po tone slame, koju smo tek bili nabavili za cijelu godinu“, primećuje Muharem. Onda ga tetka i mati podsete da je „sreća u nesreći“ to što su svi pilići bili prodati i poslati – dan uoči vatrene stihije. Baš kako se namestilo i prilikom poplave. Svestan je toga i Muharem, ali kao da ne može bez sekiracije. „Dok sam ja vodila finansije, zadirkivao me je zašto se češće ne smejem“, naglašava Safeta. „Sada, kad je taj posao preuzeo, on je stalno ozbiljan, pa ja diram njega“, dodaje. I jedva se suzdržava da prste majčinski ne provuče kroz njegovu kosu, naglo i pre vremena osedelu. Jer, na njemu je i rukovođenje lokalnom filijalom banke, i dužnost oca i supruga. S tim u vezi, Safeta zaključuje da je „srećna“, s obzirom na to da ima sina „koji je nikad nije obrukao“. Srećna je i što „lijepo žive“, mimo oskudice, i što ima toliko prijatelja koji su se odmah javili na vest o požaru. „Dovoljno je što su pitali kako smo i treba li nam nešto“, s njom se slaže Ifeta. Ono što nadilazi sreću, i još se ne da nigde svrstati, leži u tome što ih „čitav svijet poznaje“. Zna ih preko medija, željnih pozitivnih primera, ili u obavezi da isprate raznorazne političare što bi da se slikaju sa Ifetom i Safetom, u težnji da prisvoje deo njihovih zasluga. Safeta kaže da sestre svojom dužnošću smatraju i brigu o psima i mačkama lutalicama koje ovde svrate, privučene izdašnom trpezom. Dešava se, često, da kad neko ne zna šta će sa okotom svog ljubimca, mladunčad naprosto prebaci na imanje Safete i Ifete. I one se o njima brinu. Dobrodušnost se dobrodušnošću vraća. Pa tako, odjednom, u dvorište svraća i pomenuti Goran (Cvetković). Uz tepanje „devojčice“ i mnogobrojne pošalice, on im nudi pomoć u skorašnjoj radnoj akciji saniranja spaljenog. Nudi traktor, ljudstvo, a prećutno i pite svoje supruge. I tu je pogled sestara iz Konjević Polja već okrenut budućnosti. Kad već obnavljaju objekat, dodaće prostorije gde može da se istušira i prespava bar deo povorke Marša mira, što svakog jula ovde prolazi da oda počast postradalim u Srebrenici. Nije dosta da ovde samo popiju kafu i zameze, što su do sada nudile, jednoumno smatraju. Treba taj narod još nečim obodriti. Neće tu biti mesta za sve te hiljade pešaka, ali će se ideja sestara možda razviti među dušom sličnima. Bez želje da se vraćaju na pitanja rata, već u ime izgradnje boljeg sutra, srećnijeg i solidarnijeg. Na njihovom gazdinstvu sve će brzo teći po starom, in ša’lah. Ako bog da ili viša sila, oličena u politici, mira i solidarnosti će ponovo biti u napaćenoj Bosni i Hercegovini, pa i u Srebrenici. Dragana Nikoletić