Kako je propala srpska industrija

U Spomen-muzeju „21. oktobar“ u Šumaricama nedavno je, posle premijere u Beogradu, otvorena izložba O fabrikama i radnicima, čiji su autori kustosi Muzeja Jugoslavije i Muzeja nauke i tehnike Radovan Cukić, Jovana Nedeljković, Ada Vlajić i Rifat Kulenović. U fokusu je pet gradova, čije su vodeće fabrike - Zavodi Crvena zastava iz Kragujevca, Elektronska industrija Niš, Tekstilna industrija Leskoteks iz Leskovca, IPK „Servo Mihalj“ iz Zrenjanina i RTB Bor, bile lokomotive industrijskog i privrednog razvoja Srbije i Jugoslavije, a sve su, osim donekle RTB-a, uprkos veličini, značaju i tradiciji, u minulih 30 i kusur godina, očerupane i oglodane „do kosti“, kao i gotovo svi ostali nekadašnji giganti, FAP, Goša, IMT, IMR, Magnohrom, MIN… Srbija danas više nema sopstvenu industriju automobila, kamiona, autobusa i traktora. Katanac je stavljen i na firme za proizvodnju poljoprivredne mehanizacije (IMT i IMR), uništila je EI Niš, naftna industrija je za bagatelu predata Rusima, Železaru u Smederevu i RTB Bor prodala je Kinezima, najveći deo farmaceutske industrije je u rukama stranaca, upropašćene su gotovo sve velike građevinske kompanije, putna preduzeća, dok namensku industriju čerupaju privatni trgovci bliski vrhu SNS-a, koji skidaju kajmak, dok se gubici Krušika i Zastava oružja mere desetinama miliona evra. Krajem 80-ih, bivša Jugoslavija bila je jedna od 10 država koje su proizvodile tenkove (M 84) i jedna od osam svetskih država koje su proizvodile podmornice, a u Pančevu (Utva) i Mostaru (Soko) proizvodila je i avione i helikoptere. Kragujevac je bio sedište automobilske industrije, Niš jedan od najznačajnijih centara elektronske industrije, Zrenjanin „najveća fabrika hrane na Balkanu“, Leskovac najznačajniji centar za proizvodnju tekstila u regionu, u Priboju su se, prema licenci Mercedesa proizvodili teški, a u Kragujevcu, po licenci Iveka, laki i kamioni srednje nosivosti. Sve je počelo pre skoro 17 decenija, kada su 27. oktobra 1853. u Kragujevcu, pod rukovodstvom francuskog topolivca Šarla Lubrija (u Srbiju ga je na molbu kneza Aleksandra Karađorđevića poslao car Napoleon Treći), izlivena četiri topa i dve haubice, čime je označen početak industrijalizacije Srbije. Od pet gradova obuhvaćenih izložbom, tri (Kragujevac, Leskovac i Bor) su bila najznačajniji industrijski centri u Srbiji, ali i kasnije u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji. Kragujevačka Topolivnica je od 1853. do 11. aprila 1941, kad su Nemci ušli u nju, izrasla u jednu od najznačajnijih evropskih vojnih fabrika, sa skoro 13.000 radnika i više od 10.000 mašina, na kojima se proizvodilo artiljerijsko i pešadijsko naoružanje i municija, minsko-eksplozivna sredstva, a 1939. je počelo i sklapanje motornih vozila marke ševrolet za potrebe Vojske Kraljevine Jugoslavije. Prva fabrika za proizvodnju štofa u Leskovcu je osnovana još 1896, a tekstilna imperija braće Teokarević iz Vučja i njeni štofovi bili su u prvoj polovini 20. veka čuveni širom Evrope. RTB je osnovan 1903. i u njemu se, pored bakra, proizvodilo i zlato. Od 2018, kada ga je preuzeo kineski Ziđin, NBS je donedavno od RTB-a, prema zvaničnim podacima, kupila zlato vredno 277 miliona dolara. Niš i Zrenjanin su industrijski centri postali nakon Drugog svetskog rata, kada su nove vlasti, po ugledu na sovjetsku Rusiju, ali i uz svesrdnu pomoć Amerike, krenule u snažnu industrijalizaciju svih delova bivše države. Toliko snažnu da je od 1947. do 1953. industrijska proizvodnja rasla i po stopama od 26 odsto godišnje. Uz nisku osnovicu, jer tokom rata proizvodnje gotovo da i nije bilo, takvom tempu rasta doprinela je i značajna finansijska pomoć SAD, kao i reparacije po osnovu ratne štete, koje su od Nemačke naplaćene uglavnom u naturi. Tako je i kompozicija sa šivaćim mašinama, prvobitno namenjenim fabrici konfekcije iz Nemačke, neposredno posle rata stigla na železničku stanicu u Kragujevcu, ali je uoči istovara iz Beograda stigla direktiva da se prebace u Zadar, u kojem je nedugo potom osnovan „Bagat“. Na isti način je i nemačka proizvodna linija za preradu voća iz Kragujevca prebačena u zapadnu Srbiju. Nekadašnji generalni direktor Zastava oružja Dragoljub Grujović, koji slovi za jednog od najboljih poznavalaca istorije razvoja posleratne privrede, smatra da je značajnom rastu industrijske proizvodnje u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji doprinelo i to što su se nove vlasti oslanjale na stručne ljude. „Jeste to bila planska privreda, drugačija u razrušenoj i privredno devastiranoj zemlji možda nije ni mogla da bude, ali ako pogledamo način na koji je domaća privreda obnavljana posle Drugog svetskog rata, možemo da uočimo da su tadašnji stratezi imali stručne ljude za planiranje razvoja privrede. Prvim privrednim planom FNRJ, na pravilan način je iskorišćena mogućnost da se industrijsko nasleđe Kraljevine Jugoslavije nadogradi novim oblicima industrijske proizvodnje. U svim delovima Jugoslavije, pa i u Srbiji, počelo se sa snažnim razvojem metalurgije, vojne i drugih industrija. Planski su iskorišćene i ratne reparacije, a na istovetan način su kupovane i licence za proizvodnju. Takav koncept razvoja teško da će ikada više da se ponovi, posebno u malim zemljama kakva je Srbija“, smatra Grujović. Uprkos poletnoj industrijalizaciji, prve teškoće počele su već na startu 60-ih, kada su počeli da dospevaju strani krediti, kojima je takođe finansiran ekonomski napredak, pa je u decembru 1964, na Kongresu KPJ obustavljena realizacija Petogodišnjeg plana razvoja privrede od 1961. do 1965. i usvojen koncept privredne reforme. Iako pripisan Edvardu Kardelju i Vladimiru Bakariću, idejni tvorac reforme bio je Kiro Gligorov, a cilj je bio da se sa planske pređe na tržišnu privredu, da se daju veće slobode preduzećima i privatnom kapitalu. Pored pozitivnih, ta reforma je imala i negativnih posledica - naglo je povećana nezaposlenost (problem je rešen otvaranjem granica, pa su mnogi bez posla otišli da rade u Nemačku, Švedsku...), počelo je dramatično socijalno raslojavanje i dodatno je povećan spoljni dug zemlje. Zbog toga je krajem 60-ih ta reforma stavljena „ad akta“, a tokom 70-ih i 80-ih došlo je do smene (anarho)liberala u političkom vrhu i progona tehnokrata (tehnomenadžerije) iz privrednog života Srbije. Sa čela vodećih srpskih preduzeća najureni su najuspešniji privrednici, među kojima i tvorac jugoslovenske automobilske industrije i generalni direktor Zavoda Crvena zastava, Prvoslav Raković. Mnogi poznavaoci ekonomskih (ne)prilika zato prapočetke propasti srpske industrije i privrede vide upravo u odustajanju od privredne reforme, započete sredinom 60-ih, i potonjem progonu liberala i tehnokrata sa političke i privredne scene Srbije. Neki, pak, kao uzroke sloma navode i famozni Zakon o zapošljavanju pripravnika s početka 80-ih, o čijoj primeni se odlučivalo politički, u opštinskim organizacijama SKJ. Tako je, na primer, u decembru 1983. Opštinski komitet SKJ u Kragujevcu odlučio da naredne godine u tom gradu mora da bude zaposleno 5.000 novih radnika, od čega 4.000 u Zastavi, više stotina u Industriji „Filip Kljajić“, deo u industriji mesa Crvena zvezda... Uoči početka izvoza juga u Ameriku, jedan američki reporter u svom tekstu o Zastavinoj fabrici automobila zabeležio je da se „u polumračnim halama motaju gomile besposlenih radnika“! Kako god, srpska industrija je, prema statističkim podacima, uspela bar neko vreme ne samo da amortizuje sve te udare, već i da unapredi proizvodnju. Zastava je, na primer, 1989. proizvela rekordnih 223.565 automobila i privrednih vozila, a od 1985, kada je počeo izvoz modela jugo u Ameriku, samo na tom tržištu je za pet godina, uprkos zluradim komentarima u domaćoj i svetskoj javnosti, prodala više od 142.000 komada, dok Fijat za deset godina u SAD nije uspeo da proda ni 20.000 modela 500L, proizvedenih u Kragujevcu. Uz to, Zastava je na svom vrhuncu zapošljavala više od 53.000 radnika, imala 280 dobavljača i prodajno-servisne objekte i poslovne partnere u 130 mesta širom bivše Jugoslavije. Istovremeno, zrenjaninski „Servo Mihalj“ važio je za pravo privredno čudo. Taj industrijsko-poljoprivredni kombinat je u jednom trenutku raspolagao sa 240.000 hektara obradivih površina i proizvodio je više hrane nego BiH, Makedonija i Crna Gora zajedno, u svom sastavu imao je 42 fabrike sa oko 24.000 radnika i više od 25.000 kooperanata. Elektronska industrija Niš, osnovana 1948, svojevremeno je, u više od sto fabrika širom zemlje zapošljavala oko 28.000 radnika, a sarađivala je sa Filipsom, Simensom, Hanivelom i drugim svetskim gigantima u oblasti elektronike. I Tekstilna industrija Leskoteks zapošljavala je više od 10.000 radnika, a proizvodi iz Leskovca bili su traženi diljem Evrope, u Rusiji, na Bliskom istoku i drugim zemljama. RTB Bor je od osnivanja, 1903, bio motor razvoja istočne Srbije, kao što su to bili FAP, u Priboju i okolini, Magnohrom i Fabrika vagona u Kraljevu, Goša u Smederevskoj Palanci, „14. oktobar“ u Kruševcu, MIN - Mašinska industrija u Nišu, IMT, IMR i Ikarbus u Beogradu, fabrike stakla u Pančevu i Paraćinu, Kablovi u Jagodini... Sve te kompanije su 90-ih, tokom krvavog raspada SFRJ, međunarodnih sankcija i hiperinflacije pukle kao mehur od sapunice. Za samo četiri godine, od 1989. do 1993. proizvodnja u Zastavi pala je 40 puta, sa 223.565 na samo 5.535 automobila. Proizvodni lanac se bukvalno raspao, tržište je nestalo, uvoz i izvoz su potpuno stali, desetine hiljada radnika je ostalo bez posla, a Kragujevac je preko noći postao „dolina gladi“. „Za samo četiri godine, između 1989. i 1993. Miloševićeva vlast urušila je privredu Srbije i oborila njen bruto društveni proizvod za čak 40,8 odsto, čemu su doprinele i međunarodne sankcije prema SR Jugoslaviji, koje su rezultirale jednom od najvećih hiperinflacija u svetu. Miloševićeva vlast u kojoj su, pored socijalista, gotovo sve vreme, direktno ili indirektno participirali i srpski radikali, od kojih su mnogi danas naprednjaci, od 1990. do 2000. oborila je BDP Srbije za skoro 55 odsto. Ono što je ta vlast ostavila DOS-u, posle petooktobarskih promena, bile su fabrike za zastarelom opremom i viškom radnika. Miloševićeva socijalističko-julovsko-radikalska vlast je DOS-u ostavila 1,2 miliona prekobrojnih radnika, koji iz demagoških i populističkih razloga nisu otpuštani u vreme njihove vladavine, iako u fabrikama, u kojima su uglavnom ostali samo goli zidovi, za njih posla nije bilo“, ističe Danijel Dašić, direktor Nacionalne koalicije za decentralizaciju Srbije. I doskorašnji predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca Jugoslav Ristić smatra da su raspad bivše Jugoslavije i gubitak tržišta od 20 miliona ljudi, glavni uzročnik propasti srpske industrije. Gubitak države i kriminalizacija društva, praćeni ratom „u kojem Srbija nije učestvovala, a iz kojeg su se Srbi vraćali u kovčezima“, označili su, prema njegovim rečima, početak privrednog sloma. Nakon petooktobarskih promena usledila je najpre nagla liberalizacija tržišta, za koju srpska privreda, upropašćena ratovima, sankcijama i NATO bombardovanjem, nikako nije bila spremna, smatra Ristić. Potom je, kaže, došla i privatizacija koja se, u najvećem broju slučajeva, izrodila i bukvalno u razvlačenje preostale društvene i državne imovine u fabrikama. „I sada smo u situaciji da su građani Srbije jeftina radna snaga u inostranim kompanijama, čiji se dolazak ovde ’podmazuje’ novcem iz budžeta, odnosno tih istih građana“, ističe Ristić, uz opasku da strancima i odgovara da privreda Srbije bude baš takva kao što je danas. Zoran Radovanović