Ruski svet po sovjetskom modelu

Ako je prošla godina protekla u predviđanjima nove blokovske podele sveta, ako je prvih devet meseci ove obeleženo ruskom invazijom na Ukrajinu kao najavom onoga što može da se očekuje, septembar je doneo dalju stratešku razradu planete – predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin odobrio je 31 stranu dugačak dokument „humanitarnih politika“, kako piše, koji bi stvaranjem „ruskog sveta“ iscrtao spoljnu politiku zvanične Moskve, a koja je pod lupom međunarodne zajednice. Potez je posle svega očekivan: Rusa u rasejanju je posle raspada Sovjetskog Saveza ostalo oko 25 miliona, u matici ih je trenutno 143,3 miliona, a ni rusofonih građana drugih etničkih pripadnosti nema malo, od baltičkih zemalja do država centralne Azije. Onih kojima je ruski maternji ima ukupno 156,6 miliona, uz šezdesetak miliona ljudi kojima je sekundarni. Prateći herderovsko izjednačavanje jezika, kulture i nacije, u dokumentu je zapisano da „tradicije i ideali ruskog sveta moraju da se brane, sačuvaju i podstiču“ i da prava i interesi nosilaca ruskog identiteta moraju da ostanu neokrnjeni, gde god postojali. Kako je ovaj dokument usledio nakon pola godine rata u Ukrajini, teško ga je tumačiti samo kao zakasnelo opravdanje invazije koja je otpočela 24. februara. Mnogo je floskula iz Kremlja od tada promenjeno: ako nacistička Ukrajina želi da se „dekomunizuje“, tj. obriše svoju sovjetsku, Moskvi blisku prošlost, Putin će joj pomoći, ali „denacifikacijom i demilitarizacijom“; s drugom fazom „vojne“ koja je borbu preselila na istok i jug Ukrajine, počelo se pričati o prekoračenju Evropske unije i NATO; potom se prešlo na misticizam i opisivanje sukoba kao ne samo ideološkog, već bezmalo i civilizacijskog. S jedne strane je zapadnjački evroatlantski globalizam ogrezao u dekadenciju, s druge istočnjački pravoslavni suverenizam oivčen pravovernošću. Kao što Zapad vrlo malo govori o svojim propalim imperijalističkim ratovima od 2003. godine, tako i Putin i njegovi poslušnici ne pominju čudovišnu represiju unutar svojih granica. Na stranu što se punokrvni rat i dalje prevodi kao „specijalna vojna operacija“, osim kada o njemu govori Sergej Karaganov, jedan od Putinovih spoljnopolitičkih savetnika, koji je invaziju ocenio kao „egzistencijalni rat“ za Ruse. A opet, malo ko će dokument protumačiti u kontekstu uspostavljanja meke moći – ekonomske saradnje, međukulturne razmene i puke zaštite interesa ruskog i rusofonog življa. Nekoliko pokaznih vežbi već se odigralo, a najviše uporediva je ona iz 2006. godine, kada je Putin govorio o „skupocenosti ruskog jezika i kulture“. Dve godine kasnije je izbio rat u Gruziji za kojim je kao baština ostala Južna Osetija, defakto nepriznata država koju u Moskvi smatraju nezavisnom. Reč je o logičnom sledu koji je počeo devedesetih, otcepljenjem Abhazije od Gruzije i Pridnjestrovlja od Moldavije, a na koji su se nadovezale aneksija Krima 2014. godine, te proglašenje narodnih republika u regiji Donbasa. Drugim rečima, kad se priča o kulturi, jeziku i identitetu, valja se latiti pištolja, ili makar ključeva od kola, jer najgore tek sledi. U Ukrajini, ali možda i u Kazahstanu ili Belorusiji, gde zapadni analitičari predviđaju sijaset scenarija, od aneksije delova teritorije, preko konsolidacije vazalnih režima do potpunog razbijanja pomenutih država. Možda je reč o propagandističkim predviđanjima, ali ne treba zaboraviti da se slično govorilo i o mogućem ratu u Ukrajini. Uostalom, Rusija je nedavno izmenila doktrinu za ratnu mornaricu, kojoj je naloženo da brani suverenitet u međunarodnim vodama, prevashodno Crnom moru i Arktiku. Oba dokumenta su komplementarna s Gerasimovljevom vojnom doktrinom, koja je usvojena 2013, a revidirana 2014, u kojoj se međudržavno ratovanje po važnosti praktično izjednačava s hibridnim ratovanjem. Pre nje, na snazi je bila Primakovljeva doktrina, koja je nalagala sprečavanje nastajanja unipolarnog sveta na svakom koraku. Prateći razvoj ruskih bojazni i situacije na terenu, nova spoljnopolitička strategija koja praktično širi uticaj Moskve na granice bivšeg SSSR-a, ali i predviđa prisniju saradnju sa slovenskim narodima, Indijom, Kinom i zemljama Afrike, ne deluje neostvarivo. I, koliko god ovaj dokument bio očekivan, ne može da ne uznemiri Brisel. Čerčil je davno rekao da je Ukrajina soft white underbelly zvanične Moskve – mekani, beli trbuh, najranjivije mesto – i jake Rusije sa svim njenim geopolitičkim planovima ne može da bude s celovitom Ukrajinom. Ovo može da proizvede niz nepovoljnih zbivanja u EU, naročito kada usledi teška zima, određeni broj vlada padne s vlasti, a na njihovo mesto hipotetički dođu suverenistički, a zapravo akteri koji će jednim okom izvesno gledati ka Moskvi. Bugarska i Mađarska među članicama već imaju iskustva s političkim posledicama evroskepse i rusofilije; isto važi i za Srbiju, Republiku Srpsku, ali i Makedoniju koje su deklarativno na evropskoj trasi. Na stranu što će neke od zemalja zapadne Evrope, a pre svih Nemačka, možda želeti da se rat potencijalno što pre završi, a normalizacija odnosa s Moskvom započne, ponajpre usled energetske anksioznosti. No, Ukrajina je isto tako „meki, beli trbuh“ Evrope, na šta Ukrajinci računaju. Nema garancija da će u slučaju poraza Ukrajine Moskva stati kod Lavova ili niz reku Dnjepar, te da uticaj neće širiti dalje niz zemlje bivšeg Varšavskog pakta. Ne plasiraju samo Rusi narative o sukobima civilizacija – to se čini i u Kijevu, ali i drugde po centrima Evrope, gde se pomaganje ukrajinskim vlastima izjednačava s ulaganjem u sopstvenu bezbednost. Zato je potkraj jula objavljeno da je pomoć zvaničnog Brisela narasla na oko 2,5 milijardi evra vojne pomoći i nesumnjivo će nastaviti da raste i posle pete tranše. Ipak, nepoznata u jednačini na koju niko nema odgovor jeste biologija. Postoji uverenje da je sedamdesetogodišnji Putin, uvidevši da nema još mnogo godina pred sobom, odlučio da uradi ono što niko drugi ne bi hteo ili mogao – pokrene prekrajanje Ukrajine i stvaranje tampon-zone ka Zapadu. U skladu s diktatorskom prirodom moskovskog režima, potencijalni Putinovi naslednici mahom su profesionalni klimači glavama i postoji realna mogućnost da se po smrti predsednika – nakon koje, kažu upućeni, nezadovoljne građane Rusije niko neće morati da zove na demonstracije, vrlo izvesno nasilne – sve vrati na staro stanje od pre 24. februara ove godine. Uostalom, istorija Sovjetskog Saveza najbolje pokazuje da nema tog dokumenta koji može da obezbedi politiku kontinuiteta kada carstvo počne da se urušava pod sopstvenom težinom. Analitičar Sergij Fedunjak rusku spoljnu politiku vidi kao zaokret od nasleđa modernizacije Petra Velikog. „Rusija nema hiljadugodišnju tradiciju konfučijanizma poput Kine, iskustvo državnosti i snažne radne etike koja omogućuje uravnoteženo i efikasno širenje koje ne iritira komšije. Nema harmoniju indijskog budizma koja usaglašava kompleksne etničke i verske grupe, a nema ni nasleđe britanske kolonijalne administracije koja će pravosuđem da reguliše društvene strukture. Naprotiv, rusko društvo je u dugoj silaznoj putanji sovjetskog samoorganizovanja i birokratske državnosti. NJeno zanemarivanje evropskih korena i odsustvo želje da nove pusti na Dalekom istoku pod krinkom ekscepcionalizma će dovesti do asimilacije ruskog življa i parčanja teritorije. Čak i ako je Putinovo antizapadnjaštvo blef, skupo će koštati sledeće rukovodstvo, jer Rusija neće uspeti da se nametne kao nezavisan, odgovoran akter“, piše on u jednom autorskom tekstu. Pomalo paradoksalno, u novoj doktrini se saradnja s dijasporom predstavlja kao prilika da se plasira „demokratski imidž Rusije“ kao velesile zainteresovane za multipolarni svet. Cinik bi rekao da je Amerika u doba svoje prevlasti demokratiju širom sveta branila praktično do uništenja nekih njegovih delova, a globalni demokratski potencijali ispraznili su se neuporedivo brže od vojnih. Ako nova ruska spoljnopolitička doktrina podrazumeva iste poluge moći, ostatak 21. veka će, do kada god on trajao, biti ispunjen sličnim trijumfalnim porazima čovečanstva. Možda u centralnoj Aziji, možda na Dalekom istoku, a možda i u Evropi… Stefan Slavković