Kako se leči glavobolja

Srpska javnost o izvesnom papiru koji su na Andrićev venac doneli novi izaslanici za dijalog sa Prištinom saznala je iz albanskih medija, a ne na posebnoj sednici o Kosovu i Metohiji samo nekoliko dana ranije. Dva dana maratonskog zasedanja, u Narodnoj skupštini, gde je predsednik Srbije podnosio jednogodišnji izveštaj o briselskom dijalogu, odgovarao na pitanja poslanika i polemisao s njima, možda, ipak, ne bi bila tako neobično mirna da je portal Albenijen post ranije objavio navodni desetogodišnji plan pregovora za koji su zaslužni Emanuel Makron i Olaf Šolc i njihov novi angažman u pregovorima. Albanski medij nije objavio dokument, ali su autori navodnim uvidom utvrdili da već naredne godine, 2023, Srbija treba da potpiše novi sporazum kojim prihvata „faktičku realnost da je Kosovo nezavisna država“, nakon čega preostalih pet članica Evropske unije priznaju nezavisnost. Srbija treba da prihvati i članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama (najpre Savet Evrope, pa Interpol i Unesko, početak pregovora za članstvo u NATO i konačno UN) do formalnog priznanja koje se od nje očekuje do sticanja članstva u Evropskoj uniji, za ne manje od deset godina. Zemlje članice, novim sporazumom, postale bi pregovarači namesto posrednika, a za sve to Srbija bi dobila „ogromnu ekonomsku pomoć“ i status regionalnog lidera. „U tom delu vest liči na spekulaciju i deluje deplasirano, ali u delovima i tumačenju celine ne vidim da se Srbiji nudi išta sem pretnje sankcijama“, kaže Stefan Surlić, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. „Naglasak nije na tome da će se Srbiji obezbediti finansijska sredstva ili neki status, nego da će biti ukinuto i ono što dobijamo ukoliko ne postignemo dogovor. Ni sigurna perspektiva članstva u Evropskoj uniji više nije ta šargarepa, jer zemlje EU o tome nemaju konsenzus.“ Konačno, predsednik Srbije je iz sedišta Ujedinjenih nacija potvrdio da se vest o dokumentu podudara sa papirom koji su mu izaslanici francuskog predsednika i nemačkog kancelara ponudili, 9. septembra, na Andrićevom vencu, a on ga, mediji su preneli - odbio. Ispostaviće se da dokument još uvek „čeka“ predsednika „da ga uzme“, ali on to ne čini, jer ga od sadržine papira „boli glava“. Da li i onih oko sedamdeset, a po nekim istraživanjima trenutno i preko osamdeset posto građana Srbije koji se protive priznavanju Kosova, takođe treba da boli glava od pomisli da Vučić razmatra papir koji mu za priznavanje Kosova ne nudi ništa? Dušan Milenković, iz Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative, koji godinama istražuje raspoloženje građana prema briselskom dijalogu, rešenjima i modalitetima dogovora sa Prištinom, kaže da značajnih promena u nalazima nema s godinama i da (i u zamenu za članstvo u EU) uvek oko 70 odsto građana kaže da Srbija ne treba da prizna nezavisnost Kosova. „Stavovi su podeljeni jasno kad se pred njima nađe pitanje da li vreme radi za nas ili za Kosovo, tako da oko polovine veruje u jedno i oko polovine u drugo. Ili kada su upitani da li Srbija treba da pristupi rešavanju statusa Kosova ili treba da čeka druga vremena, što znači da ne postoji velika većina koja smatra da rešavanje problema treba odlagati. Ali, reč priznanje je jak triger za građane i uvek se opciji koja to nudi protivi oko 70 posto građana“, kaže Milenković. Kada se ispitanicima nude scenariji prema kojima Srbija za priznanje dobija razne modalitete zadovoljenja pojedinačno ili u kombinaciji - Zajednicu srpskih opština, široku autonomiju za srpske opštine, eksteritorijalnost ili poseban status manastira, razmenu teritorija ili pripajanje četiri opštine bez razmene - nikada niti jedna od tih varijanti nije dobila podršku više od 20 odsto anketiranih. Tek opcija koja Kosovu daje stolicu u UN, bez priznavanja, u zamenu za Zajednicu srpskih opština i specijalan status za SPC, u nekim situacijama, ima podršku oko trećine ispitanika. Pod pretpostavkom da se ništa na terenu ne promeni, da okolnosti ostanu iste, Milenković ne isključuje mogućnost da vlast upravo takve nalaze pogura ka većinskoj podršci, ako donese odluku da postigne dogovor. „Videćemo kakav narativ će se koristiti, ali vidim da je moguće da se uz plasiranje nekih ključnih reči, u sadejstvu sa predstavnicima Evropske unije, koji bi ih, takođe, koristili, stavovi menjaju u smeru koji vlast želi. Ključne teze bi bile da Srbija ne priznaje Kosovo nego da priznaje realnost. Kao i tvrdnje da Srbija neće priznati Kosovo za deset godina, kad se od nje očekuje, ako građani to ne budu želeli. Prema našim istraživanjima, to je jedini narativ koji bi mogao da bude prihvaćen.“ Javljajući se iz NJujorka, Aleksandar Vučić, zanimljivo je, možda je upravo to i počeo da radi. Neprimetno uvodeći još konstruktivne zbrke u svoje izjave poručio je da Srbija može priznati realnost, ali ne može Prištini dozvoliti stolicu u UN. Svega nekoliko dana ranije, kada je objavio da mu je predložena nova armatura razgovora u Briselu, Vučić je, međutim, kazao da bi to ujedno značilo priznanje svega što oni (Nemačka i Francuska) „misle da je realnost“. A mi, dakle, ne mislimo. I Evropska unija je do sada najočiglednije bila aktivno uključena u zbunjivanje javnosti budući da je izaslanik EU za briselski dijalog Miroslav Lajčak demantovao da postoji dokument koji je izvesno, ma kakve detalje sadržao, već bio predložen Beogradu. Ruski ambasador u Beogradu ponovio je poznat stav da će se RF držati onog što Srbija smatra svojim nacionalnim interesom, a samo američki ambasador Kristofer Hil, inače izrazito spreman da se izjavama medijima, poslednjih meseci, nediplomatski i u sve meša, odlučio je da ovo ne komentariše. Na očigledno ne sasvim netačnu vest albanskih medija stigao je odgovor iz diplomatskih krugova koji navodno tvrde da ni ideja o rešenju problema po modelu dve Nemačke nije umrla. NJu je naročito revitalizovao nemački diplomata koji ju je i predlagao 2007. godine na svom tviter-nalogu. Volfgang Išinger objavio je da taj model može i dalje da omogući premošćavanje problema. Naravno, još uvek spram drugih u opticaju ovaj model deluje kao uteha da uvek može gore, jer je u slučaju dve Nemačke donosio ravnomerno međunarodno priznanje zemljama u jednakom statusu - obe nisu bile članice UN i obe su bile nepriznate u jednom delu sveta, zapadnom ili istočnom - što je status koji se može porediti s Kosovom, ali ne i sa Srbijom. U sličnoj medijskoj atmosferi došlo je do potpisivanja Vašingtonskog sporazuma, kome je prethodio rat navodnim idejama i predlozima, posle koga se pak ovaj sporazum, na kraju potpisan na zasebnim papirima između Aleksandra Vučića i Avdulaha Hotija, činio, za veći deo javnosti, prihvatljivijim od drugih glavobolja u ponudi - najmanjim zlom ili barem najboljim izlazom. U svakom od trenutnih modaliteta, međutim, stolica u UN je izgleda neizostavna. „Kontekst je širi od trenutnog rata u Ukrajini“, kaže Surlić. „Kad se postavi pitanje perspektive članstva celog Zapadnog Balkana ispostavi se da je ono nemoguće bez rešavanja statusa Kosova i Metohije, jer se ono ne tiče samo Srbije nego i Albanije, Severne Makedonije, institucionalnog redizajniranja BiH. Ono je i ključna prepreka svakoj inicijativi, pa i regionalnoj. Ne znači da ni poslednja inicijativa neće biti samo još jedna u nizu propalih“, kaže Surlić, podsećajući da se 2013. tvrdilo da za godinu i po stiže finalni sporazum, da su brojne inicijative imali i Angela Merkel i Makron i Federika Mogerini, koja je tvrdila u svoje vreme da smo u finalnoj fazi dijaloga. U saradnji sa Beogradskim centrom za bezbednosnu politiku, Centar za društveni dijalog i regionalne inicijative napravio je i analizu stavova građana u desetogodišnjem pregledu svih relevantnih istraživanja. Nalazi su pokazali da su priznavanje nezavisnosti, ali i takozvana razmena teritorija nepoželjne opcije za većinu građana Srbije. Drugi zaključak je da je razgraničenje kao koncept konfuzno artikulisano i da građani mahom ne znaju šta da misle o tome. Treći, podela, sadrži podršku malo većeg broja građana, nedovoljnu da bi bila izglasana na referendumu, na primer. Četvrti je da bi kombinacija teritorijalnih koncesija (podela Kosova) i institucionalnih koncesija (prema Srbima južno od Ibra i prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi) dovela do povećanja podrške, peti da bi rešenje za status Kosova koje ne podrazumeva priznavanje moglo imati podršku većine građana i konačno da, uprkos narativu vlasti koji govori o potrebi pronalaska istorijskog rešenja i kompromisa sa Albancima, građani i dalje preferiraju status kvo u odnosu na rešenje u kome bi i Srbija morala da napravi konkretne ustupke i dobije nešto zauzvrat. „Od kada su istraživanja javnog mnjenja počela da razmatraju opcije za konačni status Kosova, podrška priznanju nezavisnosti Kosova kao konačnom rešenju gotovo da nikada nije bila dvocifrena“, piše u „Kratkoj istoriji stavova građana o dijalogu Beograda i Prištine“. Zato je i posebna sednica Skupštine morala da počne Vučićevom „zakletvom“ da Srbija „ni posredno ni neposredno neće priznati nezavisnost Kosova“. Ma šta posle tumačili kao realnost. Dragana Pejović