Kako je Srbija zalutala na zelenom putu

Na razvoj srpske energetike značajan uticaj imaju zemlje Evropske unije, koje ulažu velike napore u razvoj energetskih tehnologija i koje se načelno zalažu za zaštitu životne sredine i suzbijanje globalnog zagrevanja. Mnogi koraci evropske tranzicije vodili su u slepe ulice, mnoge analize sprovođene su površno i pod pritiskom interesnih grupa, dok su strategije razvoja često davale neželjene rezultate. I pored zalaganja za smanjenje emisija CO2 i dostizanje klimatske neutralnosti, Evropa se vraća uglju i nastavlja da uvozi naftu i prirodni gas. Na evropskim greškama može se učiti, dok bi održiva rešenja trebalo prihvatiti. Nažalost, Srbija je mnoga rešenja preuzimala nekritički, ponavljajući greške i ne koristeći sopstvenu pamet. Među ponovljenim greškama je sagorevanje biomase i komunalnog otpada za energetske potrebe, gradnja malih hidroelektrana, površnost u integraciji solarnih i vetroelektrana i lutanja u pogledu nuklearnih elektrana. Uz značajne podsticaje, energija dobijena sagorevanjem biomase dostiže oko 60 odsto energije iz obnovljivih izvora u EU. Uz očekivanja da će oslobođeni CO2 biti vezan fotosintezom u biljkama tokom narednih decenija, biomasa je uvrštena u obnovljive izvore. Zanemareno je tranzijentno uvećanje emisija CO2 u vrlo kritičnoj fazi globalnog zagrevanja, što ugrožava ciljeve dekarbonizacije i klimatske neutralnosti. Pored toga, sagorevanje biomase praćeno je emisijom suspendovanih čestica i štetnih materija koje ugrožavaju kvalitet vazduha i zdravlje stanovništva. U skladu sa novim saznanjima SAPEA (Science Advice for Policy by European Academy i preporukama EASAC, sagorevanje biomase više nije preporučeni put energetske tranzicije. Nažalost, sagorevanje biomase u Srbiji ne pokazuje znake posustajanja. Srbija pokazuje pogibeljan entuzijazam i u pogledu sagorevanja komunalnog otpada, još jedne inicijative koja u Evropi više nije poželjna. Sagorevanje otpada protivi se konceptu cirkularne ekonomije i ne predstavlja civilizacijski prihvatljiv postupak. Ono je daleko rizičnije od sagorevanja fosilnih goriva zbog emisije izuzetno opasnih materija. Recikliranjem otpada izdvajaju se materije koje se mogu ponovo koristiti, čime se ublažava rastuća nestašica mineralnih resursa. Preostaje relativno mali deo otpada koji se ne može reciklirati, već ga treba deponovati ili spaljivati. Tretman preostalog otpada u skladu sa rigoroznim propisima EU veoma je skup, tako da postoji ekonomski interes da se otpad ustupi zemljama izvan EU. U Srbiji se već sagoreva tuđi otpad u industriji, cementarama i malim ložištima, što dovodi do zagađenja životne sredine i narušavanja zdravlja čitave populacije. Uz značajno zagađenje voda, zemlje i vazduha Srbije, oslobađanje opasnih materija iz sagorevanja domaćeg i uvezenog otpada može lišiti buduće generacije osnovnih životnih resursa. Evropski pogledi na sagorevanje otpada su se promenili, ali se u Srbiji i dalje nastavlja po starom. Među brojnim upitnim koracima energetske tranzicije, u Srbiji je najviše sučeljavanja izazvalo zalaganje nadležnog ministarstva za gradnju malih hidroelektrana. U uslovima relativno malih padavina i rastućih problema sa vodosnabdevanjem, njihova gradnja imala je vidljiv negativan uticaj na životnu sredinu, dovodeći u pitanje očuvanje reka, šumskog fonda, kvaliteta i kvantiteta životnih staništa. Iskustva sa malim hidroelektranama ukazuju na seriju grešaka i propusta na kojima treba učiti, jer će i buduće raskrsnice energetske tranzicije imati slepe puteve koje treba blagovremeno prepoznati i izbeći. Vetroelektrane i solarne elektrane (VSE) svrstavaju se u obnovljive izvore i okosnica su energetske tranzicije za koju se zalažu zemlje EU. NJihova gradnja je jevtina, one ne koriste fosilna goriva i tokom rada ne emituju CO2. Očekivanja da će VSE u kratkom roku zameniti tradicionalne izvore nisu ispunjena zbog ozbiljnih tehničkih propusta i previda vezanih za prirodu VSE i za probleme njihove integracije u mrežu. I pored enormnih ulaganja u VSE, one nisu sprečile energetsku krizu u EU i ne mogu preduprediti nestašice, oštre mere štednje i zaustavljanje industrije. U Srbiji, energija iz VSE daleko je manja od uvoza i ne može značajnije olakšati krizu nastalu usled nestašice uglja. Dostupnost energije samo u intervalima kada ima vetra ili sunca ne zadovoljava potrebe potrošača. Godišnja proizvodnja solarne elektrane odgovara radu sa punom snagom tokom 1.300 sati, što je oko 15 odsto posmatranog intervala. U slučaju vetroelektrane, radi se o 27 odsto posmatranog intervala. Energiju za snabdevanje potrošača u ostatku intervala neophodno je skladištiti ili dobiti iz izvora koji rade u svako doba dana ili godine. U sistemu sa većim udelom solarnih elektrana, energija dobijena tokom sunčanog dana mora se skladištiti da bi bila raspoloživa tokom noći, oblačnog dana ili zime. Iskustva zemalja sa velikim udelom VSE ukazuju da njihovo priključenje na mrežu podrazumeva gradnju velikih, skupih i ekološki problematičnih baterijskih skladišta kao i tehničko prilagođavanje mreže. U sistemima gde se 40 odsto električne energije dobija iz VSE, na svaki dinar uložen u gradnju novih izvora neophodno je uložiti sedam dinara za troškove integracije, koji uključuju gradnju skladišta i prilagođavanje mreže. Radi podsticanja gradnje VSE, evropska i srpska praksa podrazumevala je njihovo izuzimanje iz tržišnih mehanizama, garantovano preuzimanje energije po povlašćenim cenama i oslobađanje vlasnika od troškova integracije. Takvo stanje pogodovalo je investitorima, ali ne i elektroenergetskom sistemu. Protivno evropskoj regulativi i praksi, srpska elektroprivreda snosila je značajne posledice i troškove koji ugrožavaju njene finansije i sužavaju prostor za investicije u izvore koje bi mogli smanjiti uvoz struje. U Evropi su unapređeni uslovi gradnje i rada VSE na način koji odgovara očuvanju integriteta elektroprivrede. Uprkos upozorenjima iz Evrope, nadležno ministarstvo Srbije još uvek nije sprovelo takve korake. I pored poteškoća u integraciji VSE, zemlje severozapadne Evrope motivisane su da nastave sa njihovim razvojem i proizvodnjom. Evropa ne raspolaže zalihama fosilnih goriva i prinuđena je da ih uvozi. Zavisnost od uvoza sužava mogućnost samostalnog odlučivanja i urušava ugled EU koji je već poljuljan previše snažnim uticajem SAD. Razvoj novih energetskih tehnologija može doprineti smanjenju uvozne zavisnosti i otvaranju novih radnih mesta. Proizvodnja odgovarajuće opreme obavlja se u 248 evropskih fabrika, u kojima radi oko 300.000 radnika, sa perspektivom rasta do 450.000 tokom naredne decenije. Gradnja svake turbine na vetar stvara poslove vredne oko 10 miliona evra, što uvećava interes da se evropski proizvodi plasiraju u zemljama koje gravitiraju Uniji. Tome doprinosi i političko zalaganje za zelenu agendu, finansiranje afirmativnih studija i stalno prisustvo u medijskom prostoru. Srbija ne preduzima dovoljno značajne korake da uposli domaću struku i industriju, dok se unosni energetski poduhvati u dobroj meri prepuštaju strancima i uticajnim privatnicima. Evropska energetska lutanja uključuju i podele u pogledu korišćenja nuklearnih elektrana (NE). Veliki broj zemalja EU ih koristi i planira da uveća kapacitete, dok ih u drugim zemljama nema ili se zatvaraju. Dok Francuska, Slovačka, Mađarska i Bugarska uživaju prednost jevtine i dostupne energije iz NE, njihovi susedi nemaju takvu prednost, premda su u jednakoj meri izloženi rizicima. Posle incidenta u Fukušimi, gradnja novih NE znatno je otežana usled uvećanja troškova osiguranja i otpora javnosti. Zapostavljeno je i održavanje, što je zaustavilo polovinu francuskih NE baš kada je energija najpotrebnija, što je udesetostručilo velikoprodajne cene električne energije. U dobroj nameri, Evropa često sprovodi pogrešne korake čije štetne posledice u velikoj meri snosi i Srbija. Planira se dekarbonizacija industrije, prekid korišćenja fosilnih goriva za transport i energetiku, uvođenje zamenskih, ekološki prihvatljivih izvora energije i dostizanje klimatske neutralnosti 2050. Radi se o neupitnim ciljevima koje dele sve odgovorne vlade sveta. Međutim, implementacija evropske zelene agende iziskuje otvaranje novih rudnika radi dobijanja minerala neophodnih za gradnju VSE, baterijskih skladišta i električnih automobila. Značajno uvećana eksploatacija mineralnih resursa stvara nove emisije štetnih materija i gasova i donosi nove rizike za životnu sredinu. Pre desetak godina, grupe stručnjaka su oprezno ukazivale na okolnost da planirani koraci evropske energetske tranzicije značajno uvećavaju potrebe za mineralnim resursima. Noviji i podrobniji podaci ukazuju na uvećanje utroška kritičnih mineralnih resursa za četiri do šest puta, dok bi potrošnja kobalta, nikla i litijuma porasla dvadesetak puta. Zamena konvencionalnih automobila električnim dovela bi do petostruko većeg utroška kritičnih minerala, dok gradnja solarnih elektrana i vetroelektrana traži od četiri do osam puta više kritičnih minerala nego gradnja termoelektrana. Najviše problema stvara proizvodnja baterija za skladištenje energije u električnim vozilima i elektroenergetici. Ako bi Srbija prekinula eksploataciju lignita da bi se otvorilo nekoliko desetina novih rudnika, među kojima i rudnici litijuma širom Srbije, to bi bio veliki korak unazad. Gradnja toksičnih rudničkih deponija i ispuštanja otpadnih voda u srpske reke možda pospešuje zelenu agendu, ali svakako nije u interesu srpskog društva. Evropa je i dalje zavisna od uvoza fosilnih goriva. Višedecenijski monumentalni napori naučnika, inženjera, donosilaca odluka i industrije na kontinentu koji poseduje ogroman intelektualni, stručni, tehnološki i finansijski potencijal nisu rešile problem zavisnosti od prirodnog gasa, uglja i nafte. Krajem 19. veka, na mnogo nižem nivou tehnološkog razvoja, prelazak sa sistema jednosmernih na sistem naizmeničnih struja obavljen je za mnogo kraće vreme. Danas je pod znakom pitanja čak i sloboda samostalnog odlučivanja EU između zavisnosti od ruskog prirodnog gasa i zavisnosti od američkog tečnog gasa. Projekat iz 2007. predviđa gradnju gasovoda preko Beringovog moreuza koji bi jevtini sibirski gas dopremao do SAD. Bude li realizovan, Evropa i Srbija mogli bi doći u apsurdnu situaciju da sibirski gas kupuju u tečnom obliku preko posrednika. Uvoz uglja i ponovno oslanjanje na termoelektrane poslužilo je populističkom diskreditovanju evropske zelene agende koja se opisuje kao „crna“ i kao „zeleni bauk koji kruži Evropom“. Opaske ne nude rešenje, ali podsećaju da ima mesta kritici. Površan pristup složenim problemima energetike i nastojanja da se primene previše ambiciozni i nedovoljno utemeljeni planovi doprineli su prvoj energetskoj krizi koja obuhvata sve oblasti energetike i sve izvore energije, i koja ozbiljno ugrožava EU. Premda nema preterane koristi od naknadne pameti, potrebno je upitati se gde smo pogrešili i šta nam je činiti. Svest o neumerenim i štetnim posledicama pređašnje zelene agende i uvećanog rudarenja postepeno sazreva širom sveta. Mnoge greške su dovele do neželjenog uvećanja emisija CO2, dok će rast potrošnje mineralnih resursa stvoriti nove oblike zagađenja životne sredine. Od predsedavanja Češke očekuje se temeljna revizija zelene agende uz uvažavanje problema skladištenja energije, nestašice mineralnih resursa i negativnog uticaja rudarenja na životnu sredinu i stanovništvo širom sveta. Od novembarske konferencije COP27 očekuje se donošenje mera koje bi sprečile dalje uvećavanje štetnog uticaja sveukupne ljudske delatnosti na životnu sredinu. Mnogi smatraju da je energetska kriza 2021/2022. posledica sukoba velikih sila i rata na istoku Evrope. Ratni sukobi su započeti pre osam godina, odneli su više od 14.000 civilnih žrtava i svakog dana odnose nove žrtve. Međutim, rat se zloupotrebljava kao izgovor za čitav niz pogrešnih odluka donetih u polju energetike, pa i za energetski fijasko sa kojim se suočava Evropa. Radi energetskog isceljenja, trebalo bi proučiti načinjene greške, sprečiti ponavljanje skupih i štetnih energetskih lutanja. Trenutno stanje je veoma zabrinjavajuće. U Srbiji i u zemljama EU, decenijama nisu preduzimani odgovarajući koraci, i sada smo zatečeni u nepovoljnoj situaciji gde energetski problemi ograničavaju naš suverenitet i slobodu odlučivanja o pitanjima od životnog značaja. Elektroenergetika je oblast u kojoj je srpsko društvo imalo i ima naučni i stručni uticaj značajno veći od našeg udela u svetskoj populaciji. Nikola Tesla je priznat kao „čovek koji je izmislio 20. vek“, njegovi izumi su omogućili prenos električne energije na daljinu i snabdevanje širokog kruga potrošača, što je pospešilo razvoj nauke, tehnologije, industrije i društva. Savremene tehnologije elektroenergetike suštinski zavise od energetske elektronike, oblasti elektrotehnike kojom dominiraju stručnjaci formirani na našim univerzitetima. Premda postoje svi preduslovi da se srpski inženjeri, fizičari, hemičari i stručnjaci u drugim disciplinama angažuju i pruže naučnu i stručnu pomoć u rešavanju evropskih problema, na određivanje puteva energetske tranzicije u Srbiji značajno utiču evropski pravnici, ekonomisti, stručnjaci za finansije i uže interesne grupe. Instrument uticaja EU na energetska zbivanja u Srbiji je Energetska zajednica za Jugoistočnu Evropu sa sedištem u Beču, osnovana 2005. u Atini sa ciljem da poveže zemlje kandidate za članstvo u EU sa interesima Unije. NJeni ciljevi su proširenje uticaja EU na polje energetike i proširenje unutrašnjeg tržišta energije EU na jugoistok Evrope i na crnomorski region. Specifičnosti nacionalne energetike čine da interesi članica budu u neskladu sa interesima zemalja EU i njihove industrije. U takvim slučajevima, Zajednica koristi uticaj na lokalne vlade i ministarstva da bi doprinela usvajanju i primeni evropskih agendi. Uticaj EU ispoljava se i kroz finansiranje civilnog sektora, medija i angažovanjem naučnog i stručnog kadra ciljanih zemalja na tematskim projektima koje finansira EU. Napredak u procesima EU integracija i stav Brisela imaju značajan uticaj na izglede lokalnih političara da osvoje, očuvaju i uvećaju vlast, te da pretvore svoju političku moć u ekonomsku. U datim okolnostima, EU uspeva da iskoristi svoje prisustvo u ciljanim zemljama, pretvarajući ga u snažan uticaj na zakonodavnu i izvršnu vlast. Pod uticajem evropskih agendi na srpsku energetiku najčešće se podrazumeva podsticanje gradnje solarnih i vetroelektrana. Međutim, uticaj EU je znatno širi, sprovedena je korenita reorganizacija elektroprivrede i preuzet evropski model u trgovini energijom. Izrada studija, strategija i nacrta srpskih zakona poverava se stručnjacima i institucijama iz drugih zemalja, poslove gradnje i održavanja sve ređe organizuju i izvode domaća preduzeća, dok vodeće zemlje Unije nastoje da ograniče Srbiju u pogledu izbora zemlje-isporučioca fosilnih goriva. Naš odnos sa EU je dvosmeran, za sve dobre ili loše ishode u polju energetike odgovorne su obe strane. I pored objektivnog opadanja i gubitka samostalnosti, Evropa i dalje može poslužiti kao uzor u pogledu standarda očuvanja životne sredine, borbe protiv klimatskih promena i razvoja savremenih tehnologija. Ukoliko očuvamo punu svest o sopstvenom interesu i ako se u što većoj meri oslonimo na sopstvenu pamet, odnos sa EU može biti od velike koristi za srpsko društvo. Brojna dosadašnja iskustva Srbije su negativna, ali za to ne treba kriviti (samo) EU. Ako nas nadmudri talentovani bazardžija, tome smo sami krivi, kao i onaj ko nas nespremne šalje da trgujemo. Zemlje Unije imaju interes da podele troškove energetske tranzicije i energetskih lutanja sa drugim zemljama, od kojih se očekuje da primene i ispitaju rešenja koja još uvek nisu konsolidovana, niti šire prihvaćena. U zemljama kakva je Srbija, nekritičko preuzimanje evropskih sugestija može imati ozbiljne negativne posledice, pogotovu kada se sprovodi bez domaće struke i bez uvažavanja specifičnosti i interesa domaće privrede. Razumljiv je interes zemalja EU da angažuju svoju privredu, plasiraju svoje proizvode, tehnologiju i kapital, ostvare zaradu i osvoje politički uticaj u zemljama koje gravitiraju EU. Za sada, pomoć koju Unija pruža malim zemljama u borbi protiv korupcije ne daje rezultate, štaviše, postoji sklonost evropskih interesnih grupa da se zatečeni koruptivni mehanizmi prouče i iskoriste radi postizanja sopstvenih ciljeva. Evropsko zalaganje za očuvanje životne sredine ne doseže do Srbije. Brisel sa odobravanjem gleda na otvaranje ekološki neprihvatljivih rudnika širom Srbije, sugerišući da je rast koncentracije SO2 iznad Nemačke, kome doprinose i srpske termoelektrane, opasniji od arsena, žive, olova, kadmijuma, bora, fenola, vodonik sulfida i sumporne kiseline u srpskim selima, zemlji, vodi i vazduhu. Rudnik kakav se planira u Jadru ali i drugi rudnici širom Srbije ne bi mogli dobiti dozvolu za rad na teritoriji EU zbog ugrožavanja životne sredine i zdravlja stanovništva na širokim prostorima. Evropa neće pomoći da se u srpsko zakonodavstvo i regulativu ugrade koncepti zelenog rudarenja, koje predviđa rad bez deponija jalovine i bez ispuštanja otpadnih voda. Odgovornost za takav korak je na Srbiji, i njegovo sprovođenje bi pokazalo da je prioritet izvršne i zakonodavne vlasti interes srpskog društva. Nalazimo se u Evropi, tako da će uticaj EU na zbivanja u Srbiji neminovno rasti. Hoće li nam taj uticaj doneti više koristi ili štete zavisi uglavnom od nas. Pravo rešenje je uvek između premalo i previše, ali ne kao kruta aritmetička sredina, već kao promišljen, dinamičan i kritičan odnos uz neprekidno sveobuhvatno sagledavanje dugoročnog interesa srpskog društva. Štetne posledice su uglavnom nastajale usled površnog pristupa i nekritičkog prihvatanja nametnutih rešenja. Oslanjali smo se na sugestije zemalja severozapadne Evrope, sa osobenostima energetskog sektora i položajem korenito različitim od našeg, često nauštrb interesa srpskog društva. S druge strane, svako suprotstavljanje evropskim inicijativama koje nam ne idu u prilog moralo bi biti artikulisano, dobro utemeljeno i razumljivo sagovornicima, kako bi se u konstruktivnom dijalogu došlo do obostrano prihvatljivog rešenja. Kvalitet naših argumenata i pripremljenost naših predstavnika ne sme biti takav da evropskim sagovornicima nameće zaključak kako im je metod štapa i šargarepe najbolja opcija. Na kredibilitet koji EU uživa u Srbiji utiče pad njenog globalnog uticaja, pojava slabosti kakve je imala Jugoslavija, kao i veliki uticaj SAD na evropske poslove. Rezervisanost stvaraju i vrlo nepovoljni i agresivni stavovi uticajnih zemalja Zapada u pogledu naših vitalnih interesa, među kojima su teritorijalni integritet i identitetska pitanja. Zabrinjava i stalna i snažna podrška moćnicima koji sistematski uskraćuju osnovna ljudska prava našem narodu izvan Srbije i na privremeno okupiranim teritorijama. Navedeni problemi neće nestati ako zatvorimo oči, i ne mogu se rešiti biranjem jedne od dve stolice. U Evropi smo i sa njom moramo živeti, prihvatajući sve neupitne civilizacijske vrednosti, tražeći puteve razumevanja sa manje agresivnim zemljama EU, kategorički odbijajući da se povinujemo direktivama koje nas ugrožavaju, ne pristajući na ucene i ultimatume i trudeći se da u svakom trenutku i pri svakoj odluci sagledavamo autentične dugoročne interese srpskog društva. Vrlina je između ekstrema, i može se naći samo oslanjanjem na sopstvenu pamet. Nastavak u sledećem broju: Paprena cena nezajažljive bitke za profit