Zašto smo obožavali genijalnog gada

Trinaestog dana septembra, francuski Liberasion objavio je vest da je u 92. godini preminuo francusko-švajcarski reditelj Žan-Lik Godar, a britanska agencija Rojters potcrtala je da je reč o začetniku i ključnoj figuri francuskog novog talasa i da su njegovi filmovi Do poslednjeg daha i Prezir pomerili granice kinematografije i inspirisali reditelje decenijama nakon vrhunca koji je Godar postigao šezdesetih godina prošlog veka. Striktno uzevši, nema se šta prigovoriti ovakvoj formulaciji o odlasku velikog sineaste. Osim činjenice da je reč o simplifikovanoj, škrtoj objavi o ličnosti koja je i profesionalno i privatno bila toliko kompleksna da će se u godinama i decenijama koje dolaze tek preispitivati i revalorizovati njegov doprinos ne samo kinematografiji već i celokupnoj kulturi. I da je reč o jednom od desetak najznačajnijih autora u istoriji filma. Buntovnik, u mladosti desni anarhista, potom levi radikal i marksista, inovator, dekonstrukcionista, nepomirljivi protivnik Holivuda, militantni intelektualac, skandal majstor, čovek koji je čitavog života bio u sukobu sa samim sobom i ostatkom sveta. Bilo koji od ovih atributa možete staviti uz Godarovo ime i nećete pogrešiti. Ali možda Godara najbolje definišu završne reči Berta Rebhandla u knjizi Žan-Lik Godar – Permanentni revolucionar koja se nedavno pojavila u izdanju Filmskog centra Srbije i izdavačke kuće Ultimatum: „Godarovo delo najbolje bi čovek opisao kao univerzalnu poeziju, koja slikama zamenjuje reči. Slike su tu naspram onog što se desilo, ali one imaju potencijal i da razreše. To je njihova revolucionarna snaga“. I zaista, od njegovih prvih filmova snimljenih u Švajcarskoj pa sve do povratka u Francusku i ostvarenja poput Alfavila, Prezira - adaptacije romana Alberta Moravije, ili već pominjanog Do poslednjeg daha, koji su zacementirali njegov status u istoriji filma i učinili ga neuporedivim favoritom kritike, Godar je rušio konvencije. „Sve što vam je potrebno da biste snimili film“, zabeležio je svojevremeno Godar, „jesu devojka i pištolj“. I upravo to je učinio u klasiku Do poslednjeg daha, istražujući kroz formu kriminalističke drame i samu kulturu i film, istovremeno eksperimentišući na do tada neviđen način sa slikom. Ovo remek-delo učiniće ga instant zvezdom svetske kinematografije i doneti mu globalno prepoznavanje. A da je reč o ličnosti izvan svake konvencije videlo se odmah na početku. Iako je rođen u dobrostojećoj porodici švajcarskog psihijatra Pola Godara i Francuskinje Odile Mono, bankarske kćeri, Godar je ubrzo zapostavio studije antropologije na Sorboni i okrenuo se pisanju filmske kritike. Zbog krađe knjiga iz porodične biblioteke i prodaje antikvarima izopšten je iz porodice, a ostaće zabeleženo i da je poharao blagajnu jednog pariskog filmskog časopisa. Za Godara i njegove ispisnike iz novog talasa Fransoa Trifoa, Kloda Šabrola i Žaka Riveta, film nije bio umetnost, već život sam. Fakultet je zamenio kino-klubom, a ubrzo pokreće i časopis Filmska gazeta da bi nešto kasnije pisao kritike i za čuveni magazin Sveske o filmovima (Cahiers du cinema). Reći da je Godar predstavljao prekretnicu u sedmoj umetnosti tačno je baš onoliko koliko i nedovoljno. Jednostavno, on nikada nije prestajao sa inovacijama, provocirajući istovremeno establišment. Nakon ostvarenja Vikend, okrenuo se političkom radikalizmu i snimio više filmova s marksističkom potkom koji je svoj klimaks doživeo ostvarenjem Sve je u redu iz 1972. godine. U decenijama koje su sledile stigao je da izazove pritužbe tadašnjeg pape Jovana Pavla Drugog zbog poigravanja s bezgrešnim začećem, pokušao da obezbedi, ali nije uspeo, Ričarda Niksona za ulogu u Kralju Liru da bi 2014. snimio eksperimentalni 3D film Zbogom jeziku u kome glavnu ulogu tumači njegov pas Roksi. Duboko svestan svoje pozicije usamljenika i izopštenika koji stalno zadaje i prima udarce, Godar je jednom prilikom primetio: „Ja sam marginalac, i to je činjenica. Rizik nije biti van margina, već ne biti uopšte na papiru. Imati izbor između samoubistva i ultrasiromaštva. Ja baš nisam taj slučaj, ali nisam ni daleko od njega. Sve može jednom stati...“ Ali, govoriti samo o Godarovom filmskom opusu bez osvrta na njegov politički angažman značilo bi ne sagledavati u potpunosti njegovu ličnost. Politički, uvek na suprotnoj strani od prihvatljive, bio je oličenje beskompromisnog intelektualca. Studentski protesti u Parizu koji su bili dramatičniji nego bilo gde drugde, trajno su izmenili Godarov pogled na svet. Sukob sa vlastitom klasom - privilegovanom buržoazijom - eksplozivno je odredio i njegov dalji odnos i prema filmu. Zajedno sa Šabrolom tražio je da se 1968. prekine Kanski festival jer su u Parizu studenti „tražili nemoguće“ i zbog toga se svrstao među protivnike tadašnjeg ministra kulture Andrea Malroa i oštre kritičare De Golove vlade. Nije poznato da li su Godarova leva skretanja uticala i na njegovo radikalno ponašanje, tek ostaje zabeleženo da je pesnicom u lice udario producenta Ijana Kvorijera zato što je premontirao njegov dokumentarac o Rolingstonsima Simpatija za đavola. Ali treba biti iskren i reći da je Godara i inače bio glas ’genijalnog gada’ koji nije štedeo čak ni svoje novotalasne kolege. Tako je za Trifoa u intervjuu Mondu ustvrdio da je uvek bio mali sitni lopov, za Riveta je kazao da je trovao svet svojim elitizmom, dok je Šabrola „častio“ rečima – dobar, ali glup. I koliko god Godarov opus u drugom delu karijere kritika opisivala kao hermetičan, njegov uticaj čak i na Holivud bio je ogroman. Inspiraciju u njegovom radu nalazili su Martin Skorseze, Stiven Sodeberg, Robert Altman, DŽim DŽarmuš, a Kventin Tarantino je svoju producentsku kuću nazvao A Band Apart, jasno aludirajući na Godarov film Neobična banda iz 1963. godine. Zato, verovatno, njegovu važnost najprikladnije opisuje Bert Rebhandl u pomenutoj knjizi Permanentni revolucionar. „Žan-Lik Godar je figura na granici biografije i dela, između istorije i pisanja istorije, između subjektivnosti i politike, između moderne umetnosti i digitalnog doba, ključna figura filma kao ključ za pitanja i teme 20. i 21. veka.“ Zoran Preradović