Propuštena istorijska prilika u „istorijskom govoru“

Malo toga je Srbiju koštalo u poslednjoj deceniji kao spektakularizacija politike podignuta do granica bezumlja. Nakon promene ove vlasti, jedan od najvećih izazova biće borba za povratak normalnog političkog života u okolnostima tako visoko podignutih letvica teatralnog ludila. Iako su naši građani danima bombardovani senzacionalističkim izveštajima iz NJujorka, zapravo niko od njih od te oluje hvalospeva režimskih medija ne može videti i razaznati šta se tamo zapravo dešavalo. Danas gotovo svaki gledalac televizija sa nacionalnom frekvencijom može nabrojati koje puteve, mostove i fabrike je Vučić otvorio, ali gotovo niko od njih neće znati da većina tih projekata nema veze sa ovom vlašću, niti da je Srbija u evropskom vrhu po jazu između bogatih i siromašnih. Tako i u slučaju izveštaja iz NJujorka, verujem da većina glasača SNS-a zna koliko je pregleda imao snimak Vučićevog obraćanja na Jutjub kanalu UN, ali šta je on tamo stvarno rekao ili prećutao neće znati gotovo niko, kao što se niko neće ni pitati odakle je fabrikovan toliki broj pregleda. I pažnja građana je decenijski podešena tako da što više i taj govor budu slušali, o njemu će sve manje znati. Buka režimskih medija u poslednjoj deceniji je toliko zaglušujuća da se u njoj sve jače čuje od istine. A laž najviše. U NJujorku sam boravio prethodnih dana kao učesnik jedne od nekoliko konferencija koje se održavaju povodom zasedanja Generalne skupštine UN. Tamo sam imao priliku da čujem šta su stvarni efekti i odjeci ovogodišnjeg zasedanja. Međutim, mnogo više od toga, sopstveno iskustvo učestvovanja na Generalnoj skupštini mi omogućava da čitam između redova i ono što je rečeno i ono što je prećutano. Ono što bi naši građani, pre svega, trebalo da znaju je to da Srbija apsolutno nije bila u fokusu ovogodišnjeg zasedanja. Iako režim stvara utisak da je Vučić bio glavna zvezda i da je održao istorijski govor, ključne teme su bile Ukrajina i pitanja obrazovanja i bezbednosti hrane. Ali avaj, od septembra do septembra se zaboravi da je i svaki prošli put po režimskim medijima održao jednako „istorijski govor“. Kratka je istorija i sveta, a kamoli Srbije, za toliko istorijskih govora. Od toliko septembara u kojima je Vučić dominirao, do sada bi Srbija verovatno imala punu nadležnost na Kosovu, a naši građani bi imali najviši životni standard makar na Balkanu. Mada, neretko ih režim ubeđuje da realnost upravo i jeste takva. Istine radi, mnogo toga što je Vučić rekao u svom govoru jeste tačno. Ali i ta istina je nepotrebno inficirana besmislenim i infantilnim režimskim glorifikacijama, kojima se već podsmeva čitav svet. On nije održao istorijski govor, ali jeste propustio istorijsku priliku da Srbija zaista ove godine bude u fokusu pod okriljem teme rata u Ukrajini, koja je zasenila sve druge teme. Za razliku od svih drugih država, Srbija je imala mogućnost da zaista uz Ukrajinu bude u fokusu, budući da je upravo Kosovo jedan od ključnih Putinovih argumenata i da je upravo nemušti odgovor Međunarodnog suda pravde (MSP) suštinski jezgro argumentacije svake smislene diskusije o ratu u Ukrajini. Kao predsednik Srbije, na svim mestima, pa i u UN, upozoravao sam upravo na to - da će način na koji je MSP izbegao da direktno odgovori na pitanje Srbije dovesti do eskalacija u sličnim žarištima širom sveta, a pre svega u Ukrajini. Apsurdno je da smo se više borili argumentom Ukrajine za promenu tumačenja odgovora MSP tada, godinama pre izbijanja rata u Ukrajini, nego danas kada je taj rat ključna globalna politička tema. Da podsetim još jednom na činjenicu koju takođe građani Srbije u buci svakodnevnih laži ne mogu da čuju, parafrazirajući odgovor MSP - taj sud nikada nije doneo odluku da je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom, već je upotrebio igru reči da bi izbegao odgovor na postavljeno pitanje i volšebno ustvrdio da deklaracija o nezavisnosti ne predstavlja kršenje međunarodnog prava, samo zbog toga što su je doneli oni koji nisu bili faktor međunarodnog prava. Takvo praktično izbegavanje jasnog odgovora je ostavilo prostor za slobodna tumačenja. U skladu sa svojim interesima Albanci sve vreme insistiraju na delu odgovora u kom se kaže da „nije kršenje međunarodnog prava“, a od dolaska SNS-a na vlast Srbija propušta da insistira na tome da se istovremeno ne kaže ni da jeste u skladu sa međunarodnim pravom. Upravo suprotno, Vučić i njegov režim sve vreme podržavaju albansko tumačenje, napadajući bivšu vlast za to pitanje Međunarodnom sudu pravde. Neshvatljivo je da tako odgovor MSP ne tumači nijedna zemlja koja ne priznaje nezavisnost Kosova i da one zemlje koje povlače priznanje to čine upravo uz takvu argumentaciju, dok Srbija čini suprotno od toga. Samo zarad unutrašnje propagande usmerene protiv bivše vlasti Vučić se odriče ovog ključnog argumenta kojim se štite najviši nacionalni interesi Srbije. I samo zbog toga propušta i istorijski momentum da to pitanje ponovo otvori i na zasedanju Generalne skupštine UN i da u svetlu rata u Ukrajini pokuša da preokrene pravac u kom Zapad tretira decenijama kosovsko pitanje. Umesto interesa Srbije, on štiti propagandnu alatku za unutrašnju upotrebu, još jednom pokazujući da mu je lična vlast iznad svakog nacionalnog interesa. Umesto da iskoristi istorijsku priliku, režim se hvali istorijskim govorom. Možda baš zbog toga da bi se propuštena prilika manje videla. Drugi katastrofalan propust Vučićevog obraćanja je što je propustio da jasno na tom mestu podvuče da je za Srbiju neprihvatljivo članstvo Kosova u UN. Ovo je bilo posebno bitno sada kada se ponovo podiže u međunarodnoj zajednici tema tzv. modela dve Nemačke, kao rešenja za Kosovo. Kada god se pomene taj model, mora se imati u vidu da su u to vreme obe Nemačke bile članice UN. Upravo zbog toga je, iznad svega, Vučić u svom govoru morao to da podvuče. Teško je poverovati da se radi o amaterskom propustu. Nažalost, takav propust mnogima u svetu danas više liči na namerno otvorena vrata. Pored toga, Vučić je u govoru snažno naglašavao da Srbija nikada nije ugrozila suverenitet i integritet druge zemlje. I to bi bilo u redu, kada bi bilo istina. A pogotovo kada to ne bi iznosio jedan od nosilaca ideje „Velike Srbije“ 90-ih godina. Nažalost, danas u Srbiji su na vlasti pojedinci koji nemaju pre svega snagu lične istorije da bi se onoliko snažno, koliko je to potrebno, principijelno borili za budućnost Srbije. I tu se ne radi samo o njihovoj prošlosti, već i o politici koju i sada zastupaju. Tako Vučić iz sale UN drži lekcije svetu kako unilateralno proglašenje nezavisnosti Kosova nije u skladu sa rezolucijom UN, dok istovremeno, zarad unutrašnje propagande, u Srbiji deset godina govori kako je bivša vlast „zakucala ekser u sanduk kosovske nezavisnosti“. Pre nego što zapita međunarodnu zajednicu za logiku dvostrukih aršina u kontekstu Ukrajine i Srbije, trebalo bi da se pozabavi logikom sopstvenih izjava. Ne može Kosovo za Srbiju u isto vreme biti nezavisno i deo Srbije. I ne da ne može, nego ne sme predsednik Srbije da urušava najviše nacionalne interese zarad obmanjivanja svog glasačkog tela i da od sale UN pravi pozornicu za kadrove za TV Pink. I na sve to, naravno, severnokorejski aplauz delegacije Srbije u sali nakon Vučićevog govora. Ne radi se tu samo o primitivizmu, već mnogo više o tome da zarad ugleda Srbije ova vlast nije spremna da se odrekne svakog primitivizma koji im može doneti poene na domaćem terenu. Cena urušavanja političke kulture, bez koje nema napretka našeg društva i države u bilo kojoj oblasti, za ovu vlast je daleko manja od cene ugrožavanja kulta ličnosti Aleksandra Vučića. Neprijatno je slušati kako režim zaglupljuje građane hvaleći se time da je Vučić imao najviše pregleda na Jutjub kanalu UN, a još neprijatnija je navodna skromnost u Vučićevom odgovoru na pitanje o broju pregleda zadivljene novinarke Pinka. Sve je to deo kreiranja paralelne realnosti u kom na tronu stoji heroj sveta, prvi u svemu u istoriji. Baš kao i decenija iza nas, i govor u NJujorku jeste bio veoma zvučan. Dovoljno zvučan da utiša zdrav razum i da deo građana poveruje da je svet bio najzainteresovaniji da, eto, gleda baš Vučićev govor. I da se dive kako nema dislajkova, iako se njihov broj ne prikazuje više na Jutjubu. Baš kao što se ne prikazuje ni broj „dislajkova“ u glasačkim kutijama u Srbiji. Režim računa na to da je lakše prebrojati broj pregleda Vučićevog snimka, nego broj novčanica u novčanicima naših građana ili broj izgubljenih godina i šansi da živimo u normalnoj državi. Zato se, valjda, deceniju samo to i broji. Istina je odavno zatrpana brojem pregleda, lajkova i komentara režimskih botova. I po tome će ova vlast svakako dobiti zasluženo mesto u istoriji. Deset godina se u Srbiji ništa ne čuje od parola. Od buke uzvika „e, nek im je rekao!“ više odavno niko ne zna ni šta je ko i kome rekao. U takvim okolnostima svaki pokušaj da se kaže istina u retkom medijskom prostoru, suštinski je borba sa vetrenjačama. Ali i takva borba je ne samo jedino što nam preostaje i ne samo jedino što će ostati kao svedočanstvo istine za neka bolja vremena, već i jedini način da se ne predamo. A pobede postoje samo na mestima na kojima ne postoji predaja! Autor je lider SDS-a i predsednik Srbije od 2004. do 2012.