(De)mobilisana Rusija

Plan „pacifikacije“ i „denacifikacije“ Ukrajine Vladimira Putina nije uključivao mobilizaciju. Blickrig je bio njegov cilj u osvajanju Ukrajine i izbijanju ruske armade na granice NATO (može i onih iz 1987), a onda mogu i pogađanja. Međutim, na prvom koraku su njegovi snovi pokopani. Prvo mu je, podsetimo, propala vazdušna invazija na Kijev, te instaliranje marionetskog režima odbeglog Viktora Janukoviča, pokoravanje za nedelju dana cele Ukrajine, i, onda,  pred njim svečana parada njegove armije u centru Kijeva. Međutim, neupitni ostanak Vladimira Zelenskog, ukrajinskog predsednika, u Kijevu, odbijanje da ga napusti, bio je siguran signal da ništa neće ići po planu skovanom u „bratskoj“ Moskvi da se poništi „veštačka“ država i „izmišljeni“ narod. Ukrajinski vojnici, pomognuti hrabrim Kijevljanima, bukvalno su do nogu potukli najelitnije Putinove padobrance. Taktičke pobede Ukrajinaca rušile su oreol „druge armije sveta“. Povraćeno je malo, ali u simboličkom i strateškom smislu veliko, Zmijsko ostrvo. Ukrajinci, poznati oružari uključujući opaku raketu satanu,  svojim oružjem potapaju ponos ruske crnomorske flote, krstaricu nove generacije Moskva, i izbacuju je iz daljih ratnih planova, zauzimanja primorja i izbijanja na Moldovu. „Neobjašnjivo“ raketiranje ruskih baza na Krimu bilo je šokantno; kao najnovija kruna ratnih uspeha Ukrajine, došao je, prvih dana septembra, briljantni manevar u Hersonskoj oblasti, pa oslobađanje Harkovske regije i poraz najelitnije moskovske gardijske divizije. Rezultat: ruski beg, veliki ratni plen, mnogo zarobljenih, u sumi desetine hiljada izginulih. (Za deset godina rata u Avganistanu sovjetski gubici bili su 15.000 ljudi.) Pobeda u Kijevu ulila je SAD i „kolektivnom Zapadu“, veru u ukrajinskog vojnika i moć oružja u njegovim rukama. Otpale su ranije rezerve u vojnu sposobnost Ukrajine. Postepeno se ukrajinske trupe snabdevaju letalnim naoružanjem; Zapad shvata da faktički Ukrajina brani Evropu od „ruske čizme“ i zato Ukrajina mora pobediti, povratiti teritorijalnu celovitost, a Rusija biti poražena strateški do tog nivoa da nešto slično u budućnosti ne može preduzimati (Lojd Ostin, ministar odbrane SAD, 25. aprila u Kijevu). Podrška Ukrajini je neupitna! Ukrajinsko napredovanje iz Harkovske u Lugansku oblast (Donjecka je tek 45 odsto u ruskim rukama), oslobađanje  Hersona, Melitopolja, raketiranje i uništenje čuvenog krimskog mosta, Putinovog simbola „povratka Krima u rodnu luku“, najava je pobedonosnog završetka rata 2022. Bio je to međutim i znak za uzbunu u Kremlju. Perjanice partije rata u raznim strukturama - Nikolaj Patrušev, sekretar Saveta bezbednosti, Dmitrij Medvedev, bivši predsednik i šef vladajuće partije - Jedinstvene Rusije, Vjačeslav Volodin, predsednik Dume, Andrej Turčak, sekretar Jedinstvene Rusije, Ramzan Kadirov, šef Čečenije, Igor Strelkov, bivši ministar odbrane DNR..., ratni propagandisti na državnim kanalima, Vladimir Solovjov, LJudmila Saveljeva i mnogi, mnogi drugi - traže totalni rat, traže mobilizaciju. Jer kao na dlanu postaje jasno da Rusija nije sposobna da vodi rat - kao SAD u Iraku, Avganistanu, drugde po svetu - a da se rat kod kuće „ne vidi“ i „ne oseća“. Ruska ratna mašina očigledno ne može bez tradicije žrtvovanja žive sile, bez rata sa što više „topovskog mesa“. Ali kao što se manji požar ne može ugasiti većim, tako se ni manji rat ne može ugasiti većim. Rusi su bez motiva, beže od rata, ovo nije Veliki otadžbinski rat, ni protiv Napoleona ni protiv Hitlera, odzivi na mobilizaciju tokom ukrajinske kampanje su ispod šezdeset odsto. Rat i mobilizacija prete da upropaste i Rusiju i protagoniste. Potvrđuje se stara istina – presudan je moral vojnika oslobodilačkog rata, Ukrajinca. Ruse ništa ne  motiviše, koji kao da poručuju - ovo nije naš rat za koji vredi ginuti, ni rat u kojem se borimo za sopstvenu otadžbinu Rusiju, nego rat na zemlji bliskog, bratskog, ali drugog naroda i njegove države. Kada je 24. februara započeo rat u Ukrajini, Putin je narodu čvrsto obećao da će u njemu učestvovati samo vojnici po ugovoru, kontingent do dvesta hiljada ljudi, uključujući privatnu vojsku, poput ozloglašene jedinice Vagner, koja se „proslavila“ na ratištima Sirije i Afrike. Popunjavanje tog kontingenta, pa i zatvorenicima, nije dalo rezultate, zato sledi nova spirala ratne eskalacije. Posle sedam meseci rata Putin je prinuđen da donese odluku o „delimičnoj“, a faktički punoj, mobilizaciji mnogo više od trista hiljada rezervista, kako je zvanično saopšteno.  Rusija je zahvaćena mobilizacijom od Čukotke do evropskih granica, naročito po periferiji, među manjinama, nerusima i mimo velikih gradova. Putinu odana većinska Rusija, ruski socijum koji u ukrajinskoj avanturi podržava predsednika sa skoro četiri petine, odjednom se probudila. Đavo je odneo šalu. Antiratna ruska koalicija Vesna objavila je: „Sada je rat stigao u svaku kuću, u svaku porodicu.“ Ta ćutljiva, Putinova Rusija započela je širom zemlje proteste protiv mobilizacije, rata, mnogi završavaju u zatvoru, uz drakonske kazne (deset godina za izbegavanje mobilizacije), druge preko reda šalju u vojne jedinice, mnogo se toga potresnog vidi i čuje iz Putinove Rusije. Srećnici pak uspevaju da napuste državu rata, pronalazeći utočište od Mongolije do Srbije, dok granice nisu zatvorene. „Bežanija iz pakla“, javljaju iz Rusije, jer  „život ne može biti najjeftinija stvar“. Ovo nije vek rata, nego demokratije, diplomatije i dijaloga, rekao je pred kamerama indijski premijer Narendra Modi Putinu na nedavnom samitu ŠOS-a, u Samarkandu. Kineski predsednik Si Đinping takođe je pokazao određeno nezadovoljstvo i imao je pitanja za ruskog predsednika. Zelenski pak spremno dočekuje nove ruske vojnike i poručuje: „Predajte se prvom prilikom, mi vas nećemo vratiti u Rusiju!“ Putin pokušava da odlaganim pseudoreferendumom na okupiranim teritorijama ne samo pripoji te oblasti već i stekne pravo na upotrebu nuklearnog oružja, jer tada navodno postaju „sveta ruska zemlja“ koja se brani „svim sredstvima“. Komandanta ukrajinske armije generala Valerija Založnog neće ništa uplašiti i zaustaviti da ratuje do pobede na „ruskoj teritoriji“, kao što je ratovao na okupiranoj. Ukrajina se nije uplašila ruskih pretnji nuklearnim oružjem. Putin je na početku rata objavio stavljanje u povećanu borbenu spremnost čak i nuklearne „trijade“. NJegovi ljudi prete sarmatima Crnoj Gori, Velikoj Britaniji... Objavljujući mobilizaciju, kao znak slabosti i bezizlaznosti, shvata se, Putin opet pominje nuklearno oružje „kome nema ravnog u svetu, povećavajući verovatnoću njegove primene, iako bi prvi stradali i on i Rusija. Nerešiva enigma za rusko rukovodstvo je američko  visoko precizno oružje. Amerikanci su po svim linijama, jasno i konkretno, preneli Moskvi da će svaki pokušaj upotrebe nuklearnog oruža za njih biti „katastrofalan“ te da će naići na momentalni odgovor (DŽek Salivan, spoljnopolitički savetnik predsednika). Nuklearno suzdržavanje, a ne rat, ravnoteža straha, uništenja, odvraćanje Hruščova i Kenedija iz Karipske krize 1962, važi i danas. Valja napomenuti da, uprkos mnogim pretnjama, Rusi u ovom ratu nijedno svoje nuklearno oružje nisu ni pomerili. Rat u Ukrajini razvejao je mit o nepobedivosti ruskog  vojnika, ogolio bajke o ruskom „superoružju“, pokazao da NATO i EU ne padaju na kolena zbog Putinovih energetskih i nuklearnih ucena. Pretnje nisu ništa drugo nego pokušaj da se zastraši međunarodna zajednica, podgreju strahovi, javnost teroriše i odvraća od pomoći Ukrajini.  Rusija je usamljena i izolovana,  pred ponorom izazova i nezaustavljivih promena. Aktivira se i Međunarodni krivični sud. Ukrajina, uz podršku saveznika, radi na osnivanju tribunala za ratne zločine.  Ogromna ruska zemlja, od 17,1 miliona kvadratnih kilometara, i tek 147 miliona stanovnika, pod teškim je bremenom sankcija, tovari na svoja pleća i totalni rat i sve veću armiju (stalni sastav je preko 1,2 miliona). Sankcije su počele da daju prve „plodove“ a kako vreme odmiče tek će ih biti. Pad proizvodnje u  industrijskim granama je između 10 i 15 posto, a naročito su pogođene autoindustrija (proizvedeno je svega tri odsto automobila) i avioindustrija. Naftne sankcije Zapada (stupaju od decembra) i rusko zavrtanje slavina gasa Evropi, definitivno desetkuju ruske devizne prihode i zatvaraju najvažnija tržišta za ruske energente. Svrha Putinove mobilizacije i radikalizacije jeste promena toka rata u Ukrajini. Da li će rat uništiti Rusiju? Ni druga strana – Ukrajina i Zapad - ne sedi skrštenih ruku. Novomobilisane snage neće zaustaviti ukrajinske borce da oslobode svoje okupirane teritorije, a te pobede postaju uzrok  promena na gubitničkoj strani. Na površinu su isplivali suštinski problemi sa kojima se Putinova Rusija suočava u invaziji, u armiji, u endemskoj korupciji i vojnoindustrijskom kompleksu. Ministar odbrane Sergej Šojgu redovno je raportirao Putinu o napretku u modernizaciji armije, a pred  rat je izjavio da je snabdevena sa 80 posto novog naoružanja! Na bojnom polju od toga ništa nije viđeno. Rusku tehnološku inferiornost ilustruje kupovina iranskih dronova! To je pokazalo i masovno korišćenje sovjetskog oružja, „predvođeno“ tenkom Nikite Hruščova T62. Ukrajinci, pak, po okončanju rata, mogu podići spomenik američkom raketno-artiljerijskom sistemu HIMARS, ubistveno preciznom i sofisticiranom oružju. Neuspeh na ratnom polju ogolio je decenijske probleme ruskog društva, nerešive  sa Putinom na čelu.  Putin sa doktrinom „Rusija u istorijskim granicama“ predstavlja svojevrsni istorijski vremeplov i čoveka izgubljenog u prošlosti. Upirući se  da točak istorije vrati unazad, on žrtvuje rusku sadašnjost i budućnost.   Autor je bivši ambasador i član Foruma za međunarodne odnose EPUS-a