Ne mogu da se vratim dok je Putin na vlasti

Iako bi četrdesetdvogodišnjeg Vladimira Lavoviča Volokhonskog bilo lako opisati kao još jednog ruskog državljanina koji je od početka invazije na Ukrajinu spas od svih mesta potražio u Beogradu, njegova biografija zahteva detaljniju razradu. Rođen u Lenjingradu, odrastao u Sankt Peterburgu – isti grad, drugo ime, što bi bilo ko rođen na teritoriji Srbije u 20. veku trebalo da razume – a od 2019. opozicioni odbornik u jednoj od četiri ekvivalenta mesne zajednice u Sankt Peterburgu u kojima Jedinstvena Rusija Vladimira Putina nije osvojila većinu. Konteksta radi, njegov rodni grad ima 111 ovakvih administrativnih oblasti. Volokhonski veruje da je baš ovaj, praktično komunalni nivo bavljenja politikom bio važan u nizu događaja koji ga je doveo u prestonicu Srbije. „U januaru 2021. godine, policija je upala u stan moje majke, gde sam bio zvanično prijavljen, zbog navodnih kriminalnih aktivnosti. Tad su se održavali protesti podrške Alekseju Navaljnom i pretpostavljam da je moje učešće na njima bilo dovoljan razlog za premetačinu. Petog marta ove godine, neko mi je rano izjutra kucao na vrata stana gde sam zaista živeo. Znao sam da je policija, jer ko će drugi da kuca u to doba dana“, kaže Volokhonski za NIN. Nakon što su ga oborili na pod, „drugovi u plavom“ su mu pretresli stan, tvrdeći da traže tajni telefon. Nisu ga našli, jer ga nije bilo, kaže naš sagovornik. „Bili su pristojni, ali i ta pristojnost koja vas obara na pod ume da bude stresna. Odveli su me u istražni pritvor na šest sati, gde su rekli da sačekam prevoz za zatvor. Zvanično sam uhapšen kao osumnjičeni za članstvo u organizaciji koja je koordinisano slala lažne dojave o terorističkim napadima. Istog dana su upali u još četrdesetak stanova, a moje navodne kolege zaverenici najčešće se nisu poznavali. Bilo je tu ljudi iz nevladinog sektora, marksista, libertarijanaca, ekoloških aktivista, apolitičnih… ali i nepodobnih lokalnih odbornika. Haotičnost nadležnih organa me je zabrinula“, kaže Volokhonski i dodaje da je najveće iznenađenje usledilo kada ga je policija umesto u zatvor odvezla kući, natuknuvši da više ne pravi probleme. I, dok je razmišljao šta su vlasti prepoznale kao „probleme“ u njegovom pređašnjem radu, i to usred svoje dnevne sobe umesto iza rešetaka, shvatio je da ne sme da se opušta. Jer, možda je zatvor bio pun te večeri, i možda bi za njega bilo mesta već sledećeg dana. Možda bi žbirovi nastavili da ga prate i smišljaju optužbe, a možda bi mu i ponovo upali u stan, kao u mešavini Dana mrmota i kakvog kafkijanskog narativa. „Ta vrsta nepredvidljivosti u Rusiji zna da bude opasna. Dva dana kasnije, kada sam na nagovor svoje majke napustio otadžbinu, avioni iz Rusije su već bili prepuni, a cene karata su naglo skočile. LJudi su se plašili mobilizacije i zatvaranja granica. Ovo prvo se dešava tek sada, a granice su i dalje otvorene, što me čudi. Pretpostavljam da bi Putinovom režimu bilo teško da održi iluziju normalnog života da je još tad zabranio ljudima da izađu iz države. Možda mu je pogodovalo da ’nervozni’ što pre emigriraju. Bio sam među njima i odlučio se na jeftiniju destinaciju – Taškent, prestonicu Uzbekistana, gde sam proveo nekoliko nedelja i postao promoter te centralnoazijske države. Pejzaži i ljudi su divni, nivo kulture življenja je visok, a u odnosu na Rusiju je politički slobodnija. Doduše, činjenica da to govorim o državi u kojoj je homoseksualnost i dalje kriminalizovana više govori o stanju u Rusiji“, objašnjava naš sagovornik. Posle kraćeg boravka u Crnoj Gori, krajem maja se otisnuo u Beograd, umnogome jer mu viza nije bila potrebna, i brzo je dobio privremeno boravište. Prvi utisci su bili raznoliki. Kao politički aktivista je primetio mnogo decenija stare političke grafite, što je u Rusiji nezamislivo, a kao opštinski odbornik je primetio da su građani uglavnom bogatiji nego u Rusiji, ali da su lokalne vlasti siromašnije. „Sve je kao infrastrukturni nacrt čija je puna realizacija ostavljena za budućnost. Nivo političke slobode je visok. Hoćete na Evroprajd ili na protest protiv Evroprajda? Može i jedno i drugo. U Rusiji je ta vrsta mogućnosti već dugo nezamisliva“, predočava Volokhonski. Da bi odgovorio na pitanja o trenutnim dešavanjima u Rusiji, gde režim objavljuje mobilizaciju, održava referendume u četiri okupirane ukrajinske teritorije, ali i kriminalizuje izbegavanje odlaska u rat, naš sagovornik mora da se vrati u dane pred „vojnu“ koja je objavljena 24. februara. Kaže da niko u Sankt Peterburgu nije očekivao oružani sukob, već u najgorem slučaju nove tenzije na granici, nalik onima koje su se između Srbije i Kosova desile u avgustu. „Ovde se pričalo da se kao i mnogo puta do tad ništa ozbiljno neće desiti, a ja sam isto mnogo puta čuo o rusko-ukrajinskim odnosima. I onda izbije rat, svi su zbunjeni i uplašeni i ne znaju šta da rade.“ Kao što su antiratne demonstracije koje su izbile u većim ruskim gradovima bile očekivane, bilo je očekivano i da ih policija lako raščisti. Policija reaguje i kada pojedinac drži „protivdržavni“ znak na ulici, a kamoli kad to čini više desetina hiljada ljudi. Uz to, od svih kovid-ograničenja u Rusiji i dalje važi samo zabrana okupljanja, ali isključivo u slučaju protivrežimskih demonstracija. Koncerti se redovno održavaju, prorežimska dešavanja takođe, ali izgleda da se virus prenosi samo među nezadovoljnima. „Rat se u Rusiji dugo dešavao samo na televiziji. Čim zauzmemo Kijev, govorilo se, a to će trajati oko nedelju dana, zavladaće mir. Onda se rat premestio na jug i istok Ukrajine. Čim to završimo, govorilo se, sve će se vratiti u pređašnje stanje. Međutim, rat je s mobilizacijom postao stvaran, iz malih ekrana se prelio u svako rusko domaćinstvo, došao je po vašu braću, očeve, prijatelje i sinove. Inače sam po profesiji statističar, teško mi je da govorim načelno, a sondažu javnog mnjenja je nemoguće sprovesti. Neće svi da kažu šta misle, jer ne žele da skrenu pažnju na sebe, što je razumljivo. Mislim da je tokom prethodnih sedam meseci malo ko podržavao rat u Ukrajini, ali i da su mnogi bili indiferentni. Ruski režim je devalvirao istinu. On ne želi da zadobije poverenje, nego da ljudi ne veruju nikome – ni Kremlju, ni opoziciji, ni Zapadu, nikome, i onda se život nastavlja bez opterećenja šta je istina ili laž. Malo ko veruje da ruski vojnici ne ubijaju ukrajinske civile, ali malo ko veruje da su se u Buči zaista desili ratni zločini. LJudi kupe informacije i sklapaju slagalicu od onoga što im odgovara i odaju se opštoj pasivnosti“, objašnjava Volokhonski. Sad se situacija bitno promenila. U nedelju je odjeknula vest da je jedan čovek ubio vojnika koji je došao da ga regrutuje. Pojavljuju se i snimci paljenja vojnih odseka. Rusi su svesni nečega čega Zapad nije – mobilizacija je delimična samo na papiru. „Nemoguće je građanima reći: vršimo opštu mobilizaciju, jer će morati da se objasni njena opravdanost. Zar ne pobeđujemo? Dakle, ta delimična mobilizacija samo je formalni korak ka opštoj. Da bi hiljadu ljudi bilo mobilisano, neophodno je uručiti 5.000 poziva u vojni odsek. Za 300.000 mobilisanih je potrebno daleko više poziva. Da li je to i dalje delimična mobilizacija? A njen proces je tek otpočeo. Strah će tek nastaviti da raste, kao i broj Rusa koji žele da po svaku cenu napuste državu“, kaže naš sagovornik. Brojni njegovi drugari i poznanici mu se javljaju i traže načine da sebe ili svoje rođake smeste na sigurno. Jednom prijatelju je već ponudio sobu u stanu u Beogradu. Ali, na jedan takav slučaj dolazi hiljadu onih koji neće imati gde da odu. EU naveliko radi na ograničavanju broja primljenih Rusa, pojedine njene članice već su „spustile rampu“ ka istoku, a oni građani koji apliciraju za dobijanje humanitarne vize moraju da je čekaju van teritorije EU. „U Rusiji se za to nema vremena. Slede zemlje Balkana, Turska, Moldavija i zemlje Kavkaza, pre svih Gruzija, ali će priliv Rusa i u te države pre ili kasnije postati neodrživ, što zbog divljanja cena nekretnina – Tbilisi je već u problemu, a manji je od Beograda – što zbog manjka avionskih karata. Slede Kazahstan, Kirgistan i Uzbekistan, u manjoj meri i siromašni Tadžikistan, ali ni centralna Azija nije rupa bez dna, naročito što je ta regija u nekim predviđanjima novo moguće mesto destabilizacije. Tek tada slede ruska sela, ali će vlasti, ako baš dogori, ići nogom kroz vrata, kao što se desilo meni, na samom početku rata. Uz to, ljudi koji sada napuštaju Rusiju zaista beže, s malo novca i perspektive“, kaže Volokhonski. A koje su mogućnosti pred našim sagovornikom? Kaže da bi najviše voleo da može da se vrati u svoj rodni grad, ali je svestan da to neće biti moguće sve dok je Putinov režim na vlasti. Paradoksalno, on je i dalje odbornik u svojoj mesnoj zajednici, pa se u tom svojstvu u aprilu preko „Zuma“ obratio kolegama na jednoj sednici. Tada je zamolio članove JR da istupe iz te partije, sasvim svestan da iz razloga lične bezbednosti ne mogu da učine više od toga. „Osetio sam dužnost da to učinim, da ’specijalnu vojnu operaciju’ nazovem ratom, ukratko, znajući da se ništa neće promeniti. I, pre dvanaest dana mi stigne poruka od jednog policajca gde piše da treba da odem u policijsku stanicu zbog nekog prekršajnog postupka koji se vodi protiv mene. Prvo sam pomislio da ima neke veze s tim govorom, ali je pokrenut zbog moje u međuvremenu uklonjene slike na društvenim mrežama gde sam napisao ’ne ratu’. Pozivu se očigledno nisam odazvao, niti ću na sledeće, ako ih bude, kao što ove godine prvi put u životu neću platiti porez u Rusiji. Ne samo ja, nego i drugi koji uspeju da je napuste.“ Putinov režim tako neće ostati samo bez topovskog mesa, već i bez značajnih budžetskih sredstava. Ali deluje da će to biti među manjim problemima u budućnosti Rusije…