Nijanse crnog

Prvo loše vesti. Na parlamentarnim izborima u Italiji pobedu je, kao što je i najavljivano, odnela tročlana desničarska koalicija predvođena „postfašističkom“ Italijanskom braćom (FdI), usled čega će se na čelu zemlje prvi put od Musolinijeve ere naći jedna stranka krajnje desnice. To što, uz buduću premijerku Đorđu Meloni - prvu ženu koja će se naći na tom položaju, što je u mačističkom svetu italijanske politike istinski podvig - koaliciju oličavaju i tako notorne figure kakve su vođa Lige Mateo Salvini i prvi čovek Forca Italije (FI) Silvio Berluskoni, čiji je dugogodišnji maligni uticaj (naročito u slučaju bivšeg višestrukog premijera) i pripremio teren da se jednog dana nešto ovako desi, dodatni je razlog da se, posebno u Evropskoj uniji, stupanje nove vlade na scenu očekuje s velikim zazorom, da se ne upotrebi neka teža reč. Posebno u okolnostima rata u Ukrajini kome se ne nazire kraj, te širom kontinenta naraslih socio-ekonomskih tenzija izazvanih poremećajima koje je taj konflikt uzrokovao: sad kad će ultrakonzervativni, reakcionarni lideri poput mađarskog premijera Viktora Orbana i šefa poljske vladajuće partije Pravo i pravda Jaroslava Kačinjskog prvi put imati istomišljenika na vlasti u jednoj od ključnih zapadnoevropskih država, stvari bi unutar EU mogle prilično da se zakuvaju. Reklo bi se, onda, kako trenutak u kome se više od četvrtine izašlih na glasanje odlučilo za podvrgavanje političkom eksperimentu kakav je prepuštanje državnog kormila partiji među čijim članovima i pristalicama nije zanemarljiv broj onih kojima na pomen Dučea zaiskri suza u oku, teško da je mogao biti gori nego što jeste. Pa ipak... Iako je teško ne biti zabrinut razvojem situacije na Apeninima - izuzimajući ideološke istomišljenike Melonijeve i drugova, ishodom italijanskih izbora silno obradovanih - možda i ne mora sve da bude baš toliko crno kao što se trenutno čini da bi moglo biti. Izuzimajući imigrante. I pripadnike LGBT+ populacije. I žene koje je snašla neželjena trudnoća. I... No, krenimo redom, od raspodele glasova. FdI jeste nesumnjivi pobednik, uzletevši sa 4,4 odsto glasova 2018. na 26 odsto - koliko su četiri stranke levice uzele zajedno (sve ovo uz rekordno nisku izlaznost od nepuna 64 procenta, devet manje nego prošli put). Ali je taj uspeh ostvaren pre svega na račun partnera, pogotovo Lige, čija se podrška prepolovila (sa 17,4 na malo ispod devet odsto), te FI (koja je sa 14 pala na nešto preko osam procenata). Posmatrane kao blok, tri partije u zbiru (44 odsto) značajno su popravile skor u odnosu na 2018. (35,8 odsto) - potvrđujući tako da i Italija sledi dugogodišnji generalni trend pomeranja biračkog tela udesno posvuda u Evropi - te mogu da računaju na stabilnu većinu u oba parlamentarna doma. Ali je isto tako prilično očigledno i da se u jednom značajnom segmentu biračkog tela nije naprasno rodila nostalgija za Musolinijem, već da su se Italijani za FdI opredelili iz nekih drugih razloga. Kojih? Za početak, Melonijeva je profitirala na tome da je proteklu deceniju FdI provela u opoziciji, ne stupajući ni u vladu nacionalnog jedinstva koju je nepunih godinu i po dana, sve do jula, predvodio Mario Dragi, i u kojoj su participirale sve druge parlamentarne stranke. To da je tri godine (2008-2011) provela kao ministar za omladinu u trećoj Berluskonijevoj vladi jedva ko se više i seća, a i ne čini se bitnim. Stoga su u očima mnogih birača Melonijeva i FdI sada delovali kao opcija koja još nije isprobana i kojoj bi, kao i svima drugima pre nje, trebalo dati šansu. A Italijani su, pokazuje se u novije vreme, postali prilično otvoreni za to da, kad je o vođenju zemlje reč, svako malo probaju nešto novo; čak i kad to novo zapravo nije novo, ili za sobom vuče arheološke prilepke poput (u međuvremenu u prvu svetsku mobilnu voštanu figuru pretvorenog) Berluskonija. Druga strana medalje te sklonosti ka novom je, naravno, brzo razočaranje i odbacivanje onog što je novo bilo juče. Imao je tako svoju šansu populistički Pokret pet zvezda (M5S), veliki pobednik prethodnih izbora, da bi se s 32,7 odsto 2018. sada srozao na nešto preko 15 odsto - što i nije loš bilans kad se ima na umu da je upravo M5S pokrenuo sekvencu događaja koji su doveli do pada uspešne i popularne Dragijeve vlade. Imala je svojih pet minuta i Liga, koja istina nije dočekala da ima premijera, ali je neko vreme takođe bila najpopularnija, pre nego što je zbog Salvinijeve alavosti prvo pala s vlasti, pa krenula da sve više i više gubi podršku, da bi se danas, posle epizode u Dragijevoj vladi, našla tu gde jeste: opet u koaliciji koja će zasesti na vlast, ali veoma oslabljena i u dubokoj senci Melonijeve - što će, po svemu što se o njemu zna, Salviniju ekstremno teško pasti. Osim što se biračima uspešno „prodala“ kao nova opcija, Melonijeva se preporučila i kao neko ko se za dolazak na čelo zemlje naizgled spremao ozbiljnije od M5S ili Lige. Da li je taj utisak samo privid ili ne tek će se videti, ali u evropskim prestonicama - pa i dalje, sve do Vašingtona - nije ostao neprimećen njen trud da se predstavi kao kredibilan i predvidljiv partner; neko ko, uprkos duboko usađenom evroskepticizmu i suverenističkom svetonazoru, neće dovoditi u pitanje evropsku i evroatlantsku orijentaciju zemlje. (Jasno joj je, svakako, da je fragilnoj italijanskoj ekonomiji neophodna kontinuirana podrška iz evropskih fondova, zbog čega neće imati kud nego da, ovako ili onako, sledi put koji je zacrtao Dragi.) To je onda imalo povratno dejstvo, jer je odagnalo nervozu dela birača koji su se još dvoumili da li da glasaju za Melonijevu, dotad zabrinuti da bi zemlju mogla da povede u pravcu koji ne žele. Melonijeva insistira da je FdI sada tipična socijalno konzervativna stranka, ništa drugačija od etabliranih partija takve orijentacije u drugim zemljama (što u današnje vreme ne zvuči utešno kao nekad, jer su otad i mnoge od takvih partija načisto zastranile; dovoljno je setiti se u kakvog se monstruma pretvorila američka Republikanska stranka). Isto tako - za razliku od Salvinija i Berluskonija - ne dovodi u pitanje ni režim sankcija uvedenih Rusiji zbog agresije na Ukrajinu. A nije joj odmoglo ni to što se, kao neko ko ni poreklom ni statusom nije deo establišmenta, bez foliranja mogla da pozicionira kao autentična kandidatkinja, istinska „sestra“ svoje italijanske braće... I eto makar delimičnog odgovora na pitanje zašto FdI, i zašto sada. Koliko će, međutim, buduća vladajuća koalicija potrajati? Italijanske vlade notorno su kratkovečne, a ova koja će biti formirana u sebi već sadrži seme budućeg razdora. Ne samo zbog različitih gledanja na pojedina pitanja - trenutno je najkritičniji odnos prema sankcijama, za čije ublažavanje se putinofilski nastrojeni Salvini i Berluskoni zalažu (indikativno, iz Moskve je pozdravljeno to što će u Rimu na vlast stupiti „konstruktivnije partije“) - nego i zbog novonastale dinamike personalnih odnosa unutar tročlanog bloka. FdI je sama osvojila više glasova nego Liga i FI zajedno, što Melonijevu stavlja u dominantnu poziciju i daje joj priliku da Ligu i FI drži na kratkom lancu; ali to istovremeno znači i da će korozivno dejstvo muških sujeta njenih partnera, kad period slavlja prođe, vremenom sve više uticati na funkcionisanje vlade: ni Salvini ni Berluskoni nisu navikli da im neko drugi šefuje, ponajmanje žena - i još tako prpošna kao Melonijeva. Taj potencijal za interni konflikt koji bi lako mogao da skrati vek trajanja vlade, uz pomenutu nužnost da Rim ostane visoko kooperativan u odnosu s tradicionalnim partnerima i ne krene putem kojim su već daleko odmakle Budimpešta i Varšava, može se smatrati dodatnim razlogom da se nakon pobede krajnje desnice ne bude baš totalni pesimista. Roberto Savijano se, pak, ne nada mnogo. Slavni autor Gomore Melonijevu vidi kao „najopasniju političku figuru u Italiji ne zbog toga što eksplicitno priziva fašizam ili delovanje crnokošuljaša, već zbog svoje ambivalentnosti“. „Smatram da je Melonijeva opasna jer se najviše primakla Berluskonijevoj školi laganja u politici, sledeći populistički priručnik u kome stoji da što je laž sveobuhvatnija, to će joj više ljudi poverovati“, napisao je on u članku objavljenom u britanskom Gardijanu dan pre izbora. Podsećajući da je njegova domovina u prošlom i ovom stoleću već u više navrata poslužila kao neka vrsta globalne laboratorije i vesnik mračnih sila koje će doći (Musolini je prethodio Hitleru, Crvene brigade Frakciji Crvene armije, a Berluskoni Trampu, nabraja on), Savijano tekst završava sledećim rečima: „Budite oprezni, jer tamo kuda se Italija zaputi, uskoro će krenuti i Evropa“. Onda ipak bez dobrih vesti za kraj. Vladan Marjanović