Stabilnost bankarskog sistema regiona izvesna i u promenjenim globalnim okolnostima

Svetska zdravstvena kriza izazvana pandemijom kovida-19 i ukrajinska kriza navele su pojedine analitičare na zaključak da je hiperglobalizacija stvar prošlosti. Početak narušavanja ovog fenomena obeležila je globalna finansijska kriza 2007-08, tokom koje je znatno smanjeno širenje globalnih lanaca snabdevanja, a međunarodni protok kapitala se od tada nije vratio na nivo pre 2007. Ipak, činjenica je da međuzavisnost globalnih tržišta nije reverzibilan proces i da ekonomska, kao i geopolitička kretanja imaju izuzetan i gotovo trenutan uticaj na lokalne ekonomije. Od sedamdesetih, pa sve do prošle godine, globalno posmatrano, inflacija je bila pod kontrolom, ali je, nažalost, pitanje inflacije danas ponovo aktuelno. Inflacija je na globalnom nivou počela da raste još sredinom prošle godine, kao rezultat monetarnog preobilja kreiranog prvo u borbi protiv globalne finansijske krize, pa potom pandemije. Bilansi Saveznih rezervi (FED), Evropske centralne banke (ECB) i drugih vodećih centralnih banaka su porasli na nivoe koji su bili nezamislivi pre globalne finansijske krize, a neke referentne kamatne stope su postale negativne što je smatrano nemogućim. Očekivanja većine vodećih centralnih banaka su išla u pravcu da će se inflacija održati na nižem nivou i da će biti privremenog karaktera. Međutim, u pitanju je bio klasičan slučaj koji je Milton Friedman opisao pre više od pola veka kada je ukazao da prekomerna emisija novca, za velike zemlje, može kreirati globalnu inflaciju. Inflacija je nastavila da se ubrzava, a na sve to se nadovezala ukrajinska kriza i prekidanje velikog broja globalnih lanaca snadbevanja, što je rezultiralo porastom inflacije na globalnom nivou, koja nije zabeležena od pedesetih godina prošlog veka. FED je oštrije reagovao podizanjem referentnih kamatnih stopa, a ECB je pomalo oklevala zbog straha od recesije i uticaja monetarnog zatezanja na finansiranje javnog duga velikog broja značajno zaduženih zemalja evrozone, tako da je tek u julu podigla referentne kamatne stope za 50 baznih poena. Sva očekivanja ukazuju da će povećanje referente kamatne stope ECB biti i dalje prisutno, ali postepeno. Sa druge strane, oštrije podizanje referente kamatne stope će biti efikasnije u obaranju inflacije, ali povećava rizik od recesije. U pitanju je jedna vrsta „nagodbe“ između inflacije i recesije i biće vrlo izazovno naći pravi balans. Sa globalnog nivoa inflacija se prenela i na region. Godišnja stopa inflacije u julu je bila najviša u Bosni 17,6%, zatim Severnoj Makedoniji 16%, Crnoj Gori 14,9%, Srbiji 12,8% i Hrvatskoj 12,7%. Iako su u ovim zemljama prisutne i određene lokalne neravnoteže, inflacija se dominantno prelila sa globalnog tržišta, najviše preko cena hrane, energenata, pojedinih sirovina i prevoza. Pojedine zemlje regiona su pokušale zatezanjem monetarne politike da utiču na inflaciju, ali izvesno je da će opadanje inflacije biti korelirano sa snižavanjem inflacije na globalnom nivou. Pri tome, treba uzeti u obzir da primenjene monetarne mere imaju određeno vremensko kašnjenje (time-lags), tako da će izazov inflacije biti prisutan neko vreme. Očekivano je da će novonastala situacija uticati i na rast kamatnih stopa, što će posledično prouzrokovati poskupljenje izvora zaduživanja, viši rizik poslovanja, kao i promenu kreditne aktivnosti banaka, jer kada god postoji globalno usporavanje, smanjuje se i broj dobrih projekata, kao i tražnja za kreditima, ali i porast nenaplativih plasmana. U ovakvim uslovima, prudentno i odgovorno ponašanje banaka postaje okosnica stabilnosti finansijskog sistema. Sa jedne strane, banke su, od perioda globalne finansijske krize 2008, poučene iskustvom nenaplativih plasmana sa kojim su se suočile, bitno unapredile svoje kreditne politike, monitoring procese (kroz unapređenja sistema ranog upozorenja), kao i metodologije rezervisanja za potencijalne gubitke (primenjujući konzervativna scenarija u sagledavanju budućih ekonomskih prilika ili primeni stres testova). Na drugoj strani, regulativa je mnogo konzervativnija u delu prudentnog upravljanja kapitalom i kapitalnim baferima čija je svrha upravo ublažavanje očekivanih i neočekivanih rizika izazvanih eksternim i internim faktorima. Sve ovo je imalo za rezultat stabilan bankarski sistem u celom regionu, sa jakom kapitalnom osnovom koja omogućava bankama da se spremno suoče sa izazovima i nastave odgovorno i održivo poslovanje. U regionu je racio adekvatnosti kapitala znatno iznad regulatornih zahteva (Srbija 20%, BiH 19,4%, Slovenija 17,2%, Hrvatska 25,6%, Severna Makedonija 17%), dok je učešće problematičnih kredita u ukupnom kreditnom portfoliju na niskom nivou (Srbija 3,4%, BiH 5,4%, Slovenija 2%, Hrvatska 4,2%, Severna Makedonija 3%). Uzimajući u obzir ove pokazatelje, jaku kapitalnu i likvidnosnu poziciju bankarskog sektora, realno je očekivati da će banke i dalje biti glavni oslonac privredi i partner kreatorima ekonomske politike u prevazilaženju potencijalnih izazova u obuzdavanju inflacije i održavanju ekonomske aktivnosti. U tom smislu, bankarski sektor je sada spremniji za izazove nego što je to bilo 2008. tako da je očuvanje stabilnosti bankarskog sektora i generalno finansijskog sistema izvesno. U prethodnom periodu banke su puno ulagale u snižavanje svojih operativnih troškova, kroz tehnološke inovacije koje su implementirale u okviru digitalne transformacije svog poslovanja, kao okosnice svojih dugoročnih strategija razvoja. Banke su, pored telekomunikacionih kompanija i osiguravajućih društava, bile najagilnije i blagovremeno otpočele sprovođenje digitalizacije celokupnog poslovanja, od komunikacije sa klijentima do pružanja bankarskih usluga putem on-line platformi koje korisnicima, klijentima banaka omogućavaju da potrebe za raznim bankarskim proizvodima mogu da ispune mnogo brže, efikasnije i pristupačnije nego što je to bilo ranije, a sve u cilju da snižavanjem nivoa svojih operativnih troškova omoguće snižavanje margine i time učine svoje proizvode pristupačnim čak i u uslovima rasta kamatnih stopa. Na kraju, suočavanje sa „novim okolnostima“ i izazovima koji ih prate uticaće uzročno-posledično na dalju konsolidaciju bankarskog tržišta, jer kao i u drugim sektorima, oni koji su se blagovremeno pripremili i imaju kapacitet da se prilagode promenama mogu za sebe stvoriti priliku da i u izazovnim vremenima zadrže ili čak ojačaju svoju tržišnu poziciju. U narednom periodu može se očekivati da će se aktivnosti konsolidacije nastaviti, ali priroda tih transakcija će se pomeriti od tipičnih akvizicija i merdžera, na mnogo nijansiranije, joint venture strateške projekte. Banke će i dalje biti prinuđene da donose teške strateške odluke nakon dugog niza godina niskih kamatnih stopa i pritiska konkurencije, posebno imajući u vidu prisutnost Fintech i BigTech kompanija u finansijskim poslovima. Sve zajedno uliva poverenje da će, uprkos izazovima u predstojećem periodu, bankarski sistem, zahvaljujući svojoj stabilnosti i prudentnosti u poslovanju, biti bitan faktor u realizaciji ciljeva kreatora ekonomske politike, odnosno u obuzdavanju inflacije i održanju ekonomske aktivnosti.