Detektiv Marijan i kamen za kupus

Ako ćemo pošteno – nema ničeg iznenađujućeg u činjenici da jesenje zasedanje Skupštine Srbije nije počelo prvog radnog dana u oktobru, kao što nalaže Zakon o Narodnoj skupštini, u svom članu 48, stav dva („Prvo redovno zasedanje počinje prvog radnog dana u martu, a drugo redovno zasedanje počinje prvog radnog dana u oktobru. Redovno zasedanje ne može trajati duže od 90 dana). U ponedeljak, prvog radnog dana oktobra ove godine, navršilo se, uostalom, šest meseci od održavanja parlamentarnih izbora, ali Srbija još uvek nema vladu. Umesto spiska članova novog kabineta i plana njihovog rada, od mandatarke Ane Brnabić stiglo je objašnjenje da za formiranje vlade nema vremena. Drugim rečima – dobili smo otvoreno priznanje da su institucije nepotrebne, jer je svu moć uzurpirao predsednik sa grupom povezanih lica. Što ne znači da će parlament biti ukinut: korisna je to platforma za političku propagandu, a ima i važnu dekorativnu ulogu, neophodnu u priči o „proevropskoj vlasti“. Sve je, uostalom, već viđeno, samo su manipulacije postale očiglednije. Jer, i prošli put, posle izbora 2020, koji su rezultirali gotovo jednostranačkim parlamentom, sa formiranjem vlade odugovlačeno je čak četiri meseca. A bilo je i slučajeva da prva sednica jesenjeg zasedanja parlamenta ne bude održana u zakonom predviđenom terminu, na šta nas podseća Tamara Branković iz Otvorenog parlamenta. Tako je, recimo, prvo jesenje zasedanje 2020, startovalo tek 24. oktobra, iako je konstituisanje Skupštine počelo 3. avgusta 2020. Konstitutivna sednica tada nije dovršena (predsednik Skupštine nije izabran) sve do 21. oktobra 2020, pa je tek nakon toga predsednik Skupštine zakazao prvu sednicu u toj godini, koja je održana tri dana kasnije. Pomeranja je bilo i u periodu od 2016. do 2018, ali kraćih – jesenja zasedanja počinjala su drugog radnog dana oktobra, što je u skladu sa Poslovnikom Skupštine koji, u članu 87, propisuje da se sednice održavaju utorkom, sredom i četvrtkom. Slično je, kaže naša sagovornica, bilo i 2021, kada je prva sednica zakazana za 5. oktobar (utorak). Sednicu zakazuje predsednik Skupštine, a praksa je pokazala da se često dešava da za njeno održavanje poslanici saznaju u izuzetno kratkom roku, nedovoljnom za valjanu pripremu diskusije na često veliki broj potpuno različitih tema predviđenih dnevnim redom. „Kada je reč o redovnim jesenjim i prolećnim zasedanjima, Otvoreni parlament smatra da izostanak Godišnjeg plana rada Skupštine ostavlja prostor da ritam sednica zavisi isključivo od predsednika Skupštine, odnosno volje vladajuće većine, čime se diktira dinamika toka rada od strane jednog političkog aktera i postavlja pitanje valjane iskorišćenosti 90 dana redovnog zasedanja za kvalitetan i suštinski parlamentarni rad“, kaže Tamara Branković. I ono što se čini mogućim bez odluke vladajuće većine – a to je održavanje sednica skupštinskih odbora na inicijativu predstavnika opozicije, koji predsedavaju nekima od njih, lako se sabotira i obesmisli, bez obzira na važnost teme i interes društva. Tako je, recimo, prošle nedelje, onemogućen kvorum na sednici Odbora za zaštitu životne sredine, koju je sazvao predsednik Aleksandar Jovanović Ćuta iz poslaničke grupe Moramo – Zajedno. Sednica je održana u Majdanpeku, a tema je bila pitanje opravdanosti rušenja brda u podnožju planine Starica, zbog koga je došlo do bunta građana i neke vrste vanrednog stanja u tom gradu. Uprkos važnosti teme i zapaljivoj atmosferi u Majdanpeku, sednici nisu prisustvovali članovi Odbora iz vladajuće većine, ali ni drugi pozvani predstavnici države (osim predstavnika Policijske uprave Majdanpek). Da sve bude tužnije, među odsutnim članovima Odbora bila je i doktorka Danica Grujičić, prva na izbornoj listi SNS i osoba koja je svoj politički uspon u dobroj meri bazirala na borbi protiv zagađenja životne sredine - ali isključivo onim prouzrokovanim osiromašenim uranijumom iz NATO bombi. U 11. minutu rasprave, prekinut je čak i striming koji je, kao što je uobičajeno, omogućavao praćenje rada Odbora na sajtu parlamenta (naknadno je na sajt postavljen snimak, možda zato što je sednica održana van Beograda zahvaljujući podršci UNDP). Za ovu nedelju predstavnici vladajuće većine pripremili su drugačiji metod obesmišljavanja rada skupštinskog odbora – došli su na sednicu Odbora za kulturu sazvanu zbog intervjua sa višestrukim silovateljem, ali, pokazalo se, bez namere da konstruktivno doprinesu smirivanju strasti koje je izazvao pristup tabloida Informer važnom društvenom problemu. Umesto toga, potegli su svu raspoloživu verbalnu artiljeriju u cilju odbrane ključnog štampanog propagandnog glasila i njegovog vlasnika, inače jednog od omiljenih predsednikovih novinara, pokazavši da im je sudbina vernog tabloidnog korisnika budžetskih fondova važnija od problema prestrašenih građana Majdanpeka. Oglasili su se, međutim, samo u raspravi o dnevnom redu, da bi, potom, protiv tog dnevnog reda glasali. Sednica, zato, formalno nije ni održana, pa se nije moglo doći ni do kakvog zaključka. Naprednjačka vlast je, uostalom, odranije poznata po zaštiti ljudi koji su im korisni. Ne mora to uvek da bude aktivna i očigledna zaštita, ponekad je dovoljno „bez talasanja“ omogućiti onome ko „ne talasa“ uslove u kojima može neometano da nastavi tu svoju neaktivnost. Recimo – zaštitniku građana, kome je, kako je na Tviteru primetio bivši poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, mandat istekao još u julu. Šabić je objasnio da je postupak izbora novog zaštitnika, po zakonu, najkasnije šest meseci pre isteka mandata morao da pokrene predsednik Skupštine. I bivši predsednik Ivica Dačić i sadašnji, Vladimir Orlić, „zaboravili“ su na tu obavezu, a ni sam zaštitnik Zoran Pašalić, očigledno, nije raspoložen da zatraži poštovanje zakona. Kada bi parlament radio, možda bi se neki poslanik setio, ali nikako da se steknu uslovi... Da li je za to kriva činjenica da još nije formirana vlada? Prema tumačenju Tamare Branković, nepostojanje vlade ni u kom slučaju ne može biti opravdanje za neodržavanje sednice Narodne skupštine. „Izbor vlade je u ovom trenutku primarni zadatak Narodne skupštine“, kaže sagovornica NIN-a, ali ipak dodaje da činjenica da vlada nije izabrana „svakako predstavlja prepreku za obavljanje zakonodavne funkcije Skupštine“. „Jasno je da od vlade trenutno ne dolaze predlozi zakona, jer prethodna vlada i dalje funkcioniše u tzv. tehničkom mandatu. Naime, vlada kojoj je prestao mandat može vršiti samo tekuće poslove i ne može predlagati Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte, niti donositi propise, izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok ili to nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna, privredna ili tehnička nesreća“, kaže Tamara Branković citirajući član 17 Zakona o vladi. Pored toga, dodaje, svaki predlog zakona čiji vlada nije predlagač, dostavlja joj se radi davanja mišljenja, odnosno na predlaganje amandmana i slično (član 52 Poslovnika NSRS). Budući da vlada funkcioniše u „tehničkom mandatu“, ne može se smatrati da je reč o poslovima koje treba da obavlja vlada čiji je mandat istekao. Ima, međutim, poslova za koje u vladajućoj koaliciji očigledno veruju da zaslužuju da se na njima neodložno radi, čak i ako se čeka poslednji zakonski rok za formiranje vlade (početak novembra), pa se i početak rada parlamenta tempira u skladu sa tim. Tako je, recimo, u Skupštinu stigao čak 21 predlog za osnivanje anketnih odbora kojim se na stub srama stavljaju opozicione stranke, osim Zavetnika i Novog DSS-a. Predloge je, u prilično smandrljanom vidu, podnela grupa od 15 poslanika SNS, predvođenih Marijanom Rističevićem. Među potpisnicima su, između ostalih, i Nebojša Bakarec, Aleksandar Marković, Staša Stojanović, Lav Grigorije Pajkić. Sasvim je moguće da su ideju da odjednom podnesu veliki broj predloga dobili od kolega iz Dveri, koji su, prethodno, podneli dvadeset predloga različitih rezolucija, deklaracija i odluka. Razlika je, ipak, uočljiva „iz aviona“ – dok se predlozi Dveri odnose na realizaciju političkih stavova za koje se Boško Obradović i istomišljenici zalažu (vojna neutralnost, zaštita ćirilice, zaštita srpskog jezika, zaštita porodice, lustracija...) naprednjački „rafalno“ podneti predlozi usmereni su ka satanizaciji političkih protivnika. Tako možemo da očekujemo formiranje anketnog odbora koji bi se, recimo, bavio „utvrđivanjem činjenica i okolnosti vezanih za zahtev Vladete Jankovića za izmeštanje spomenika Stefanu Nemanji“, odbora koji bi utvrđivao „činjenice i okolnosti vezane za veze Vuka Jeremića sa osuđenim i osumnjičenim kriminalcima“, odbora koji bi utvrđivao „činjenice i okolnosti vezane za medijski napad na predsednika Srbije Aleksandra Vučića od strane predsednika DS Zorana Lutovca, a sve to za račun lažne države Kosovo“. Marinika Tepić bi, između ostalog, trebalo da bude na tapetu zbog navodnih pretnji novinaru Miroslavu Milakovu, poseban odbor ispitivao bi „afere povezane sa bivšim gradonačelnikom Draganom Đilasom i nenamenskim trošenjem sredstava“, a još jedno novo skupštinsko telo za zadatak bi dobilo „utvrđivanje činjenica i okolnosti vezanih za finansiranje pokreta Ne davimo Beograd i veze sa albanskim lobijem“. Nije zaboravljen ni kamen za kupus koji je Boško Obradović unosio u Skupštinu, pa bi jedan skupštinski anketni odbor trebalo da bude zadužen i za ispitivanje tog slučaja... Čudni su putevi naprednjački, naročito u kontekstu sve suženijeg manevarskog prostora, omeđenog pritiscima Zapada u pravcu uvođenja sankcija Rusiji s jedne strane i pritiscima Moskve da se to ne dogodi, s druge strane. Zato je teško sa sigurnošću reći da će predlozi Rističevića i ekipe zaista biti stavljeni na dnevni red – pre svega u slučaju da dođe trenutak za svrstavanje uz Zapad, što bi, u društvu koje je godinama gurano u proruskom, odnosno proputinovskom pravcu, zahtevalo traženje podrške među prozapadnim strankama. I bez prošlonedeljne najave Vučićevog „hitnog obraćanja u roku od 72 sata“, tokom koga je trebalo da nam bude otkriven plan za budućnost – da bi, potom, bilo odloženo za 8. oktobar, ako ga i tada bude – jasno je da strategija „vrdanja“ postaje sve teže izvodiva. Taman kad je izgledalo da je kriza izazvana potpisivanjem dokumenta sa ruskim ministrom Sergejem Lavrovom i reakcijama Zapada koje su usledile, nekako „popeglana“, oglasila se DŽenifer Braš, bivša zamenica šefa misije i otpravnica poslova u američkoj ambasadi. Ne samo da je, u intervjuu Glasu Amerike, ocenila da u procesu pristupanja EU problem nije samo stav Beograda prema Rusiji, ili pitanje Kosova, već i stanje demokratije, nego je i otkrila da su svi ambasadori koji su pokušavali da Vučića „podstaknu da bude transformativni lider koji je napravio otklon od 90-ih“ – bili razočarani. Izgleda da je zabolelo: Ana Brnabić, Aleksandar Vulin i tabloidi su požurili da tu tvrdnju protumače kao „priznanje“ da Vučić ne podleže pritiscima, ali nije bilo onog ličnog, omalovažavajućeg tona, namenjenog, recimo, Violi fon Kramon ili Tanji Fajon. A ni Rističević nije potrčao sa predlogom za formiranje anketnog odbora. Ima poruka koje je teško ne razumeti. Vera Didanović