Spremaju nam scenario Konga

Nakon kratke pauze posle aprilskih izbora, obeležene neispunjenim obećanjima vladajuće većine, Srbija se opet diže na noge. Protestovalo se na Starici, u Rekovcu, na stalnom oprezu su Jadar, Valjevo, Pranjani, Krivelj, Vlasina, Homolje, a svi u vezi sa najbolnijim pitanjem – ekologijom. Jer, vrhuška ne odustaje da od plodne zemlje pravi rudarske kopove, a sve pod pashom ekonomskog preporoda, od koga strada priroda, poljoprivreda, dok je i zdravlje ljudi u sve većoj opasnosti. Zakoni se kroje prema meri stranih ulagača koji zemlju crpe na sve načine, i za sobom ostavljaju pustoš, kako za NIN kaže Dragana Đorđević, naučna savetnica Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju. „Posledica dolaska stranih investitora sa prljavim tehnologijama je to što smo postali zemlja sa najzagađenijim vazduhom na svetu. Mnoge od tih kompanija se ne pridržavaju mera zaštite životne sredine, ne poseduju sisteme za uklanjanje opasnih supstanci pre ispuštanja u vazduh ili vode, i koriste najprljavije energente i sirovine u radnom procesu. Prema smrtnosti smo se ove godine popeli na neslavno prvo mesto na svetu, sa 17 umrlih na 1.000 stanovnika godišnje, čemu je značajno doprinelo zagađenje vazduha, prodirući kroz pluća u krvotok“, Đorđević ističe. Navedite neke primere... Dolaskom Knaufa u Surdulicu ušestostručen je broj obolelih od teških oblika kancera. Beograd je doskoro nosio „titulu“ najzagađenije svetske prestonice, jer jugoistočnim vetrovima do nje stiže deo enormne emisije štetnih materija iz Železare Smederevo koja je u kineskom vlasništvu. Sada je stanje bolje jer se ugalj uvozio iz Ukrajine, pa obe peći Železare ne rade, kao ni drugi zagađivači u bližoj i daljoj okolini. Godinama unazad Ziđin uvozi toksične koncentrate bakra i topi ih u borskoj topionici, koja za to nije dimenzionisana. Sve to vreme građani Bora dišu najtoksičniji vazduh na svetu, opterećen visokim koncentracijama sumpor-dioksida i ekstremno toksičnih elemenata kao što su arsen, olovo, nikl, kadmijum. Prema merenim podacima, koncentracije sumpor-dioksida i arsena više desetina puta prekoračuju granične vrednosti definisane normama. Druge opasne supstance koje bi mogle da se nađu u koncentratima, kao na primer živa ili radioaktivni elementi, ne mere se, pa ne postoje informacije o njihovom prisustvu u borskom vazduhu. Država po svim tim pitanjima ne čini ništa, osim što prikriva stvarnost. Odakle svi ti zagađivači u Srbiji? Cena zaštite životne sredine se kreće od oko 30 a do 100 odsto ukupne vrednosti investicije, pa mnoge strane kompanije žele da izbegnu taj trošak, što ne mogu u zemljama svog porekla. Zato se premeštaju u države nižeg ranga, gde se zakoni i procedure ne poštuju, gde vlada korupcija i gde se ne brine o očuvanju životne sredine i zdravlja ljudi. Taj izbegnuti trošak njima je čist profit. Protestanti su ipak tokom poslednje dve godine nešto uspeli, povlačeći izmene Zakona o eksproprijaciji i o referendumu, ali ne i Zakon o rudarstvu, takođe sporan. Kako se on zloupotrebljava? Zakon o eksproprijaciji jeste povučen, ali u važećem Zakonu o rudarstvu i dalje figuriše eksproprijacija. Članom 4 tog zakona, definisane su sirovine od strateškog značaja, dok stav 5 ovog člana kaže da „za potrebe privrednog subjekta, u privatnoj ili javnoj svojini, koji je nosilac istraživanja i/ili nosilac eksploatacije mineralnih sirovina, određenih kao sirovine od značaja, može se vršiti eksproprijacija nepokretnosti“. To ostavlja prostor legalnom oduzimanju zemljišta isključivo za potrebe profita stranih kompanija, recimo, posredstvom eksploatacije litijuma, proglašenog sirovinom od strateške važnosti. Šta to znači za Srbiju? U Jadru se planira otvaranje rudnika litijuma i bora sa tehnologijom prerade rude visokog rizika po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Bio bi ugrožen i kvalitet vodotoka i podzemnih voda Jadra i cele Mačve, sa kapacitetom koji podmiruje potrebe za pijaćom vodom čak 85 miliona ljudi. Poljoprivreda bi takođe bila u ogromnom riziku, i to u vreme kada hrana postaje deficitarna. Problem sa borom, koji već u istražnoj fazi zagađuje poljoprivredne parcele tako da na mestima kontaminacije ne raste čak ni korov, eskalirao bi otvaranjem rudnika opterećujući otpadne vode i jalovište. Pored bora, tu je i arsen i drugi toksični elementi, sa dalekosežnim posledicama i u prostoru i u vremenu, koje se meri milenijumima. Zato se ovakvi rudnici otvaraju u pustinjskim i nenaseljenim delovima sveta. Među zemljama EU, Nemačka i Češka imaju daleko veće rezerve litijuma nego Srbija, pa se ipak tamo ne planiraju rudnici. U Nemačkoj se razmatra čista eksploatacija ovog elementa iz podzemnih voda koje bi se vadile iz zemlje, i nakon ekstrakcije litijuma vraćale u zemlju, sa skoro nikakvim štetnim efektima po životnu sredinu. Ali, i to rešenje je još uvek pod znakom pitanja. Za to vreme, bivša nemačka kancelarka Angela Merkel, na kraju svoje političke karijere došla je u Srbiju i ovdašnjem narodu saopštila da je Nemačka jako zainteresovana za litijum iz naše države. Zašto se izbegava „klasična“ eksploatacija litijuma u naseljenim oblastima? Kod eksploatacije litijuma sporna je tehnologija ekstrakcije iz ruda. Ona zahteva korišćenje velikih količina agresivnih i toksičnih kiselina, pre svega sumporne, ali i fluorovodonične i hlorovodonične, razne hidrokside i soli, a takođe i ogromne količine vode – čak 23.300 litara za dobijanje jednog kilograma litijum karbonata, kroz procese ispiranja i rastvaranja taloga. Ruda jadarit u Jadru nije čista, već je prožeta karbonatnim stenama, a količine vode potrebne za ovaj postupak variraju upravo u odnosu na zaprljanost rude. Taj proces sukcesivnih digestija odvija se na površini, u slučaju Jadra – na izuzetno plodnom zemljištu, bogatom plitkim podzemnim vodama, gde se materijal drobi i melje do frakcije pudera, što bi proizvodilo veliku buku i prašinu koja bi zagađivala vazduh. Zatim sledi tretman koncentrovanom sumpornom kiselinom, u količini 1.000 tona na dan. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, pa nije teško da se zaključi šta bi od Jadra ostalo. Osim navedenog, prirodnoj sredini preti i velika količina otpadnih voda i jalovišta, punih opasnih elemenata kao što su arsen i kadmijum, ali i zaostali bor i litijum. Iako nam poručuju da će kompanija otpadni materijal sušiti pre odlaganja na jalovištu, jasno je da će ga prva kiša nakvasiti, čime bi se pokrenuo proces izluživanja opasnih materija koje bi rekom Jadar i podzemnim putevima dospele u Drinu i Savu. Zbog ovakvih problema, rudnici litijuma u svetu se otvaraju u nenaseljenim i pustim predelima. Šta se događa sa resursima zlata i bakra iz rudnika Čukaru Peki? To nalazište sadrži jednu od najkoncentrovanijih ruda bakra i zlata na svetu. Ziđin tu rudu direktno izvozi u Kinu na dalju preradu, što dozvoljava Zakon o rudarstvu, pa Srbija nema nikakvu kontrolu nad njihovim aktivnostima. Šta još doprinosi „zlatnoj groznici“ u Srbiji, u smislu izostanka brige o budućnosti zemlje? Pored velikog neznanja vlasti, koje je dovelo do toga da ih strani investitori lako ubede da su njihovi projekti dobri za našu zemlju, iako su u realnosti mnogi pogubni, omogućeno je da njihovi predstavnici budu uključeni u radnu grupu Ministarstva rudarstva i energetike RS, koja je pristupila izmeni zakonske regulative. Na ovaj način formirani su zakoni koji pogoduju stranim rudarskim kompanijama, zbog čega je i zavladala „zlatna groznica“. Investitori su posebno ohrabreni činjenicom da sve što nađu - postaje njihovo vlasništvo. Osim toga, rudna renta je veoma niska, dok im kaznena politika omogućava da im se isplati rudarenje, čak i kad bi svakodnevno plaćali kazne za krivična dela zagađenja. A vlast je zainteresovana jedino za svoju poziciju, po svaku cenu. Kakvi su dalji planovi vlasti? Novim Nacrtom prostornog plana Srbije od 2021. do 2035. planira se otvaranje još 40 rudnika, dok na još oko 200 lokacija strane kompanije, odnosno njihove ćerke firme u Srbiji, vrše geološka istraživanja mineralnih sirovina. Ukoliko se ovi planovi vlasti ostvare možemo da doživimo sudbinu Republike Kongo koja je najbogatija mineralima i dijamantima na svetu, a ujedno i najsiromašnija. Pretvorena je u rudnike u kojima najveći deo populacije radi robovski, uključujući i decu, izloženu toksičnim supstancama i u riziku od teških i neizlečivih bolesti. Na osnovu čega Rio Tinto nastavlja da rovari u području Jadra i nakon povlačenja Prostornog plana, što je Ana Brnabić ocenila kao „tačku na ovaj projekat“? Na osnovu političke podrške, potvrđene u Evropskom parlamentu, i na osnovu zakona koji su prilagođeni stranim kompanijama. Tako je Rio Sava, ćerka Rio Tinta, kupovala zemljište od meštana pre nego što je izradila studiju uticaja na životnu sredinu. Navodno prihvatajući kritike, kompanija je pristupila izradi ovog dokumenta, ali tražeći saglasnost Ministarstva samo za otvaranje rudnika, a ne i za tehnologiju prerade rude i dobijanje litijum karbonata kao krajnjeg proizvoda. I sve to samo na osnovu neobavezujućeg Memoranduma o razumevanju koji je potpisala sa našom vladom 2017, po kome svaka strana može da ga raskine bez ikakvih posledica. Teren se sprema još od 2012, kada je, menjanjem pravilnika, tri puta povećan dozvoljen sadržaj bora u vodama, dok u zemljištu i sedimentima od 2019, granična vrednost za bor više ne postoji, iako je ranijim zakonskim normama ona bila maksimalno 50 mg/kg. Bor je inače veoma toksičan, čime se objašnjava zatiranje zelenog pokrivača oko ispitnih bušotina u Jadru, i sve češća uginuća mladih srndaća u ovom području. Takođe, Cvetko Jovanović iz okoline Valjeva oboleo je od nepoznate bolesti, dok su analize krvi pokazale povišen sadržaj bora, za koji se ispostavilo da potiče iz bunara, u kontaktu sa izlučevinama istražnih bušotina. Poljoprivredni fakultet iz Zemuna utvrdio je da su okolna polja borovnica takođe kontaminirana. Zagađeni su i arteski bunari, namenjeni za navodnjavanje u poljoprivredi. Šta se krije iza nedavnog potpisivanja memoranduma između Rio Tinta i Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu? Kompanije poput Rio Tinta, u stranim državama u kojima posluju ulaze u sve pore društva, na lokalnom i državnom nivou, i to one ključne za podešavanje uslova za njihovo nesmetano funkcionisanje. Po tom receptu, ona se godinama predstavljala kao veliki prijatelj lokalnoj zajednici u Jadru, a sa naučnicima i univerzitetskim profesorima bez etičkih kočnica, sklapala unosne saradnje. Svoje je članove smestila u radnu grupu Ministarstva rudarstva i energetike za projekat Jadar, koja je u međuvremenu ukinuta. Davala je i daje razne donacije i pokušava da se infiltrira u redovne programe, kao što je aranžman sa Poljoprivrednim fakultetom u Novom Sadu. Čudno je da isti taj fakultet ne mari mnogo za poljoprivredu u Jadru, već zajedno sa Rio Tintom planira obrazovne programe za svoje studente. Možda grešim u proceni. Rio Tinto, odnosno, Rio Sava, vlasnik je određenog dela zemljišta u Jadru, što je nedovoljno za otvaranje rudnika jer vlasnici najvećih parcela ne žele da prodaju svoja imanja. Ukoliko ipak planira da se bavi i poljoprivredom, kompaniji se javno izvinjavam zbog prethodnih izjava. Šta se dešava u Rekovcu, koji je nedavno protestovao? U Srbiji još uvek žive ljudi i koliko god bili izmanipulisani predizbornim lažnim obećanjima, na terenu se susreću sa drugačijom istinom. U Rekovcu, ali i u Pranjanima, okolini Vranja, na Vlasini, u Homolju ... neobeleženi geolozi bez naloga upadaju u privatne posede, uzimaju geološke uzorke i nanose trajnu štetu. Takvo ponašanje ne dolikuje pravnoj državi. Da li ipak litijum može da se isplati na duge staze, s obzirom na to da svet polako prelazi na natrijum-jonske baterije? Litijumske baterije su se pokazale lošim rešenjem. One sadrže izuzetno toksične, zapaljive i eksplozivne elektrolite i brojni su primeri samozapaljenja uređaja i vozila u svetu. U tom požaru, opasne materije se oslobađaju u atmosferu i predstavljaju opasnost po životnu sredinu i zdravlje. Uveliko već postoje bolja komercijalizovana rešenja za skladištenje energije kao što su natrijum-jonske baterije, grafinske i baterije od aluminijuma, i sumpora, sa elektrolitima od rastopljene soli, sa daleko većim kapacitetima i brojem punjenja, ali i čisti izvori energije kao što je sunčeva, energija čistih produkata biomase i vodonik. Očigledno je da rudarski i drugi lobiji u tehnološkom lancu ne žele da se odreknu profita od već razvijenih tehnologija za litijum-jonske baterije. Važno je takođe istaći da Rio Tinto nema nikakvih iskustava u eksploataciji litijuma u svetu, i da namerava da se tom poslu uči na našoj plodnoj zemlji. U Australiji ta kompanija samo kopa rudu, ali je šalje u Kinu na dalju preradu i eksploataciju. Višemesečni protesti na Starici kod Majdanpeka, organizovani povodom sprečavanja miniranja planine, završili su se hapšenjem aktivista zbog navodnog napada na radnika Ziđina. Da li vam to zvuči sumnjivo? Zvuči, znajući da su borbe aktivista nenasilne i da oni svoja lica ne kriju fantomkama. Nije strano ovoj vlasti da ubacuje svoje ljude u cilju izazivanja nereda. Setimo se ne tako davnih događaja u Savamali, kada su po istom scenariju prebijani i iseljavani stanovnici ovog kvarta i rušene kuće, radi izgradnje Beograda na vodi. Zašto se sličnom taktikom vlast ne bi poslužila i na Starici? Kada se uporedi ono što Srbija dobija na ime rudne rente i ono što gubi nepovratnom devastacijom prirode, ima li država ikakve koristi od tzv. stranih investicija? Neznatna je trenutna korist u vidu niske rudne rente u poređenju sa tim šta Srbija trajno gubi. Zdrava hrana i čista voda su resursi budućnosti. Ako se to trajno uništi nema više ni života. Zagađenost reka zbog rudarstva i nestanak vode u njima zbog izgradnje malih hidroelektrana od strane privatnih investitora bliskih vlasti koji javno dobro koriste za lično bogaćenje, doprinelo je da, recimo u Bosilegradu, zamre stočarstvo, poljoprivreda, da ljudi obolevaju, zbog čega se masovno iseljavaju. Sa planiranim rudnicima u budućnosti, koje nam ova vlast prikazuje kao razvoj, čitavu Srbiju čeka isti scenario. Ima li Srbija snage da se ovom odupre? Bunt u narodu raste, naročito nakon lažnog obećanja vlasti da je projekat Jadar ukinut. Sada je jasno da je to obećanje dato u svrhe predizborne kampanje i da je mnogo ljudi za ovu političku opciju glasalo upravo verujući tom obećanju. Osećaj prevarenosti kod časnih ljudi izaziva uvređenost i bes koji prerastaju u bunt. LJudi zdravog razuma shvataju da nakon fizičkog uništenja i zagađenja zemlje i vode, nema više budućnosti. Kakvo je održivo rešenje za rudarenje u Srbiji, i za privredu uopšte? U Srbiji već postoje rudnici koji su trajno uništili čitave predele, o čemu svedoče pejzaži Bora i Majdanpeka. Treba znati i da u našoj zemlji postoje jalovišta iz srednjeg veka, pa i iz rimskog doba, koja još uvek zagađuju. Borska reka je zauvek uništena, proći će hiljade i hiljade godina dok se nivo toksičnih supstanci u njoj ne svede do prihvatljivog nivoa. Izlivanje toksične jalovine rudnika Stolice kod Krupnja u poplavama 2014. pričinilo je 40 odsto ukupne štete od ove elementarne nepogode. Nauka je pokazala da i najbolje podloge i zaštite rudničkih jalovišta vremenom propadaju zbog starenja materijala, seizmičkih potresa i iz drugih razloga, i tada krene oslobađanje opasnih materija u životnu sredinu, odakle ulaze u lanac ishrane. Primera radi, brana jalovišta rudnika zlata Baja Mere u Rumuniji je 2000. popustila, a oslobođena jalovina ušla u vodotoke, završivši u Tisi. Tisom je prošla kroz Ukrajinu i Mađarsku, a u Srbiji izazvala pomor 80 odsto vodenog živog sveta i ostavila domaćinstva bez pijaće vode, na udaljenosti od oko 2.000 kilometara od jalovišta. Ovaj primer navodim da bih približila razmere problema od rudarenja. Srbija već ima dovoljno muka od rudarenja iz prošlosti, i kao mala zemlja nema kapaciteta da minimizira posledice sadašnjih rudarskih aktivnosti. Srbija je poljoprivredna zemlja i zahvaljujući tome je opstajala i u najgorim vremenima. Eksploatacijom iz planiranih oko 200 novih rudnika, ne bi bilo više ruda, a zemlja bi bila zauvek uništena. Treba misliti i na buduće generacije, neka oni odluče šta će sa podzemnim resursima. Dragana Nikoletić