Žrtve i medijski dželati

Kao zvono odjeknula je vest da je serijski silovatelj Igor Milošević pušten na slobodu nakon što je odslužio kaznu od 15 godina zatvora zbog silovanja. U narednim danima strah je rastao. Na Instagramu, Fejsbuku, Tviteru i mnogim drugim društvenim mrežama mogli smo videti fotografije ovog čoveka uz komentare gde se nalazi u tom trenutku i na kojim mestima se uglavnom kreće. U strahu da će neka druga žena postati njegova žrtva, građani su odlučili da preuzmu stvari u sopstvene ruke i obaveštavali su javnost o njegovom kretanju, ne bi li sprečili ponovni zločin. Već tada su se mnogi pitali zašto bi takav čovek – koji ima istoriju ponavljanja ovog zločina – zbog čega je od 1992. godine do danas više vremena proveo u zatvoru nego na slobodi – uopšte i bio pušten i kakva je to legislativa u Srbiji koja omogućava ovakvom čoveku da šeta slobodno. Ipak, šokantnije od njegovog puštanja na slobodu bio je intervju koji je portal Informer objavio prethodne nedelje. Naslovljen „Mega ekskluzivno, oči u oči sa serijskim silovateljem“, ovaj intervju omogućio je građanima i građankama Srbije da u 57 minuta i 17 sekundi čuju neke od najintimnijih i najgnusnijih detalja zločina koji su u isto vreme i najtraumatičnije iskustvo u životu svake žene koja je žrtva seksualnog nasilja. Besne reakcije sa svih strana usledile su ubrzo po objavljivanju da će se ovaj intervju emitovati – pa je tako Informer ubrzo bio prinuđen da ukine komentare na svojoj objavi na Instagramu. Već dan kasnije oglasila se ministarka, predsednica koordinacionog tela Vlade RS za rodnu ravnopravnost i izaslanica Vlade RS za pitanja seksualnog nasilja u konfliktima, prof. dr. Zorana Mihajlović. U svojoj izjavi ministarka Mihajlović jasno je stala na stranu žena i izjavila da „serijskim silovateljima i nasilnicima nije i neće biti mesto u medijima, jer mediji treba da budu partneri u borbi protiv nasilja nad ženama i devojčicama, a ne podstrekači istog“. Oglasila se i organizacija Ženska solidarnost i organizovala protest ispred zgrade u kojoj se nalazi redakcija tabloida Informer (do dana kada je ovaj tekst pisan već su dva takva protesta održana). Uprkos raznim političkim podeljenostima u Srbiji (koje nisu karakteristične samo za našu zemlju, već postaju globalni trend), bili levo ili desno, za trenutnu vlast ili protiv nje, za ili protiv Rusije, građani su bili uglavnom saglasni da ovaj intervju nikad nije smeo da bude objavljen. Iako ne mogu sa sigurnošću da znam šta je bio tok misli vlasnika i glavnog i odgovornog urednika Informera, Dragana J. Vučićevića, na osnovu reakcija koje su iz redakcije ovog tabloida usledile, može se pretpostaviti da su se, kako bi se to u narodu reklo, „našli u nebranom grožđu“. Prvi pokušaj da se „operu“ od kritika bilo je gostovanje Vučićevića u jutarnjem programu Pink televizije, u kome je on izneo tri ključna argumenta. Prvo, u skladu sa principima novinarstva, Informer je samo želeo da obavesti javnost ko je silovatelj, ne bi li time upozorio žene da je pušten na slobodu i pokazao kako on izgleda – u nadi da će takvo upozorenje sprečiti novi zločin. Drugo, mnogi inostrani mediji rade intervjue sa serijskim silovateljima i ubicama, pa shodno tome Informer nije izuzetak, već prati svetske trendove najuspešnijih medijskih institucija. Treće, materijali sa ovog intervjua su korisni jer se mogu predstaviti tužilaštvu i iskoristiti kao dokazni materijal za njegovo hapšenje. Analizirajmo ove argumente. Nejasno je šta je iz intervjua sa silovateljem zapravo vest od javnog značaja, s obzirom na to da je javnost o oslobođenju Miloševića bila obaveštena mnogo pre emitovanja ovog intervjua. Dodatno treba napomenuti i da su principi novinarstva u ovom intervjuu prekršeni, s obzirom na to da je NUNS ustanovio da je Informer prekršio kodeks novinara Srbije. Drugo, poređenje sa drugim svetskim medijima nije adekvatna analogija jer intervjue i dokumentarne emisije sa serijskim zločincima u inostranim medijima vode novinari posebno obučeni za takve razgovore, što uvek uključuje i širi kontekst. Zato ćemo u sklopu takvih emisija uglavnom čuti i analitičare i pravnike i žrtve – što u Informeru nije bio slučaj. Naprotiv, sam intervju počinje sledećim pitanjem: Novinarka: Koliko žena si silovao ukupno? Milošević: Jednu, sad, jednu. Novinarka: Ukupno, otkad si se rodio do danas? Milošević: Otkad sam se rodio do danas, uff. Novinarka: Imaš onu Kruševac. To si mi rekao, to je Kruševac. Pored svih očiglednih nedostataka, Informer je žrtvu silovanja sveo na „onu iz Kruševca“. Konačno, čak i da zaista medijske kuće poput Bi-Bi Sija rade identičan stil intervjua kao ovaj koji smo videli u Informeru (mada ja takav primer dosad nisam videla), to zaista ne znači da i Srbija treba takav trend da prati. I naposletku, da li su materijali iz ovog intervjua zaista bili neophodni za hapšenje Miloševića – koje se desilo samo nekoliko dana nakon njegove objave. Iako može delovati kao da je Informer na kraju učinio dobro delo, i iako se uredništvo ovog tabloida svim silama trudi da tako ispadne, hapšenje Igora Miloševića, isto kao i gostovanje Dragana J. Vučićevića i novinarke na jutarnjem programu Pinka, samo su pokušaj da se umiri gnev koji je emitovanje razgovora sa silovateljem prouzrokovalo. U Srbiji, uverena sam, postoje legalni putevi koji omogućavaju promene zakona. Verovatno najbolji primer je i usvajanje Tijaninog zakona, za koji nije bilo potrebno da se emituje intervju sa Draganom Đurićem, njenim ubicom, ne bi li se tako opravdala implementacija nove legislative. Kada je ova afera počela, pitala sam se kako mogu da doprinesem svom društvu i državi, i kao ekspert za uticaj medija na javno mnjenje, ali i kao žena i građanka ove republike. Poslala sam otvoreno pismo Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost, i samo 24 sata kasnije dobila odgovor – u kojem ton podrške veoma ohrabruje, ali legislativni okviri koji ograničavaju ovo telo da preduzme konkretne mere ipak ostavlja gorak ukus. U samu korespondenciju kopirala sam i Ministarstvo pravde i Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. Nažalost, od te dve institucije nikakav odgovor nisam dobila, zaključno sa današnjim danom. Nadam se da će najveći broj građana shvatiti da Informer, intervjuom sa silovateljem, nije učinio nikakvo herojsko delo, niti je na bilo koji način doprineo poboljšanju položaja ili zaštiti žena. Naprotiv, njime su prvenstveno retraumatizovali njegove žrtve, izložili građane ove države potpuno neprimerenom sadržaju, i poslali jednu iskrivljenu sliku o Srbiji (pa je tako manekenka i glumica Kara Delevinj na svom Instagramu objavila post o protestu ispred Informera). Srbija nije savršena država – i u tome svakako nije usamljena, kao što aktuelne političke prilike pokazuju, svi se suočavaju sa velikim izazovima i tektonskim promenama. Medijska scena u Srbiji takođe deli sa svetom trend gde klikomanija uzima primat nad objektivnim i kvalitetnim novinarstvom. Uprkos tome verujem da Srbija ne sme biti zemlja u kojoj će se žrtve silovanja svoditi na „onu iz Kruševca“ i u kojoj će se mediji koji retraumatizuju žrtve seksualnog nasilja nagrađivati. Shodno tome, izjava predsednice Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM), Olivere Zekić, ni najmanje nije primerena, a takođe je i neprofesionalna. Tačno je, nažalost, da novine sve više prodaju „suze, krv i slavne ličnosti“, kako Zekić tvrdi u emisiji Hit Tvit, ali čak se i u sveopštoj kakofoniji izveštavanja uvek mora podvući neka granica. Ta granica je pređena kada se o žrtvi silovanja govori kao o „onoj iz Kruševca“. Nadležni organi ne bi smeli da dozvole da se najtraumatičniji događaj u životu jedne žene pretvori u nečiju „mega ekskluzivu“ koja donosi profit. Kao društvo i država smo bolji od toga – što se na primer ogleda u činjenici da u Srbiji žene mogu i dalje slobodno praktikovati svoje pravo na telesnu autonomiju, dok zabrinjavajući broj čak i najliberalnijih zemalja ukida pravo na abortus.