Nuklearna dilema i budućnost srpske energetike

Nezavisnost u snabdevanju energijom i mineralnim resursima temeljni je oslonac suvereniteta svake zemlje. Srbija je deo Evrope i ne može se izolovati od evropskih problema, među kojima se ističu preveliki uticaj SAD i zavisnost od uvoza energenata i kritičnih minerala. Srbija raspolaže značajnim resursima, ali je veliki deo rezervi uglja i minerala za sada nedostupan zbog privremeno suspendovanih vlasničkih prava na teritoriji Metohije i Kosova. Pronalaženje rešenja za kompleksni srpski energetski rebus dodatno je otežano vrlo složenom geopolitičkom situacijom. U borbi za globalni uticaj, Kina i Rusija nastoje da učvrste svoje prisustvo na jugu Evrope. Rad njihovih kompanija u Srbiji privlači namrštene poglede EU, čemu doprinosi i mahom načelna istočna podrška našim naporima da opstanemo i očuvamo svoj identitet i kulturu. Ruske kompanije imaju većinski paket u naftnoj industriji Srbije, gde uz relativno malu rudnu rentu sprovode ubrzanu eksploataciju preostalih rezervi. Srbija je istorijom, geografijom, kulturnim obrascima i sistemom vrednosti vezana za Evropu, ali se suočava sa vrlo nepovoljnim pogledima dela EU na temeljne interese srpskog društva. Nemačka je naš tradicionalni partner u oblasti energetike, ali njeni predstavnici jasno i otvoreno prizivaju nove faze teritorijalnog sužavanja Srbije, zalažući se za identitetsko redefinisanje ostatka. Politički zapad ubraja našu crkvu među svoje protivnike, ulažući značajna sredstva u kampanju preumljavanja našeg javnog mnjenja. Nepovoljni stavovi Zapada se materijalizuju i dovode do stradanja našeg naroda kome se uskraćuju elementarna ljudska prava. Prećutno se odobrava, pa čak i podstiče, pogrom koji ne štedi ni srpsku decu, što ne ide u prilog saradnji sa EU. Radikalizacija sukoba velikih sila dodatno otežava položaj srpske energetike, dok se snabdevanje energentima uslovljava svrstavanjem uz jednu od sukobljenih strana i uvođenjem sankcija zemljama koje podržavaju naš suverenitet. Navedene okolnosti otežavaju rešavanje akutnih problema srpske energetike i usporavaju njen razvoj. U situaciji rastućih globalnih tenzija, razvoj srpske energetike trebalo bi poveriti sopstvenoj pameti. Uvezene agende su skrojene po tuđoj meri, i one se ne mogu u svemu podudarati sa interesima Srbije. Trebalo bi prekinuti sa ustaljenom praksom nadležnog ministarstva, gde naš nacionalni energetski i klimatski plan pripremaju Grci, strategiju razvoja energetike Norvežani, klimatski plan Englezi, Nemci i Portugalci, gde temeljni dokumenti nastaju prevodom sa engleskog jezika, i gde se neuspeh starih strategija rešava pisanjem novih. U datim okolnostima, brojni stručnjaci iz srpske elektroprivrede napustili su radne grupe Ministarstva za energetiku. Umesto da otkloni uzroke, Ministarstvo je nastavilo sa radom i poverilo odlučivanje o srpskoj energetici preostalim članovima radnih grupa, među kojima su predstavnici Američke privredne komore, nevladine organizacije i predstavnici interesno motivisanih grupa. Srbija i dalje školuje vrhunske stručnjake za energetiku, ali najbolji studenti tehničkih fakulteta ne nalaze angažman u Srbiji, većinom su prepušteni tuđim zemljama gde usavršavaju tuđu elektroprivredu. Pravi je trenutak da se priberemo, da uposlimo sjajan potencijal domaćih stručnjaka i da koristimo sopstvenu pamet u rešavanju društvenih izazova. U protivnom, mladi će i dalje odlaziti u zemlje gde ih traže i cene, energetikom će dominirati domaća politika i strani faktor, mediji će slaviti uspehe srpskih vlasti, dok će odluke odgovarati užim interesnim grupama, stranim investitorima, pojedincima i vladama koje imaju uticaj na domaće političare i donosioce odluka. Razvoj srpske energetike je u sprezi sa razvojem evropske, što može biti prednost, a ne problem. Trebalo bi sarađivati na svim planovima gde postoji obostrani interes, i nastojati da se u konstruktivnom dijalogu pronađe rešenje za slučajeve gde su interesi suprotstavljeni. Dosadašnja saradnja bila je jednostrana, u Srbiju su stizale direktive, preporuke i pretnje, dok je sa naše strane manjkalo preduzimljivosti, struke i svesti o sopstvenim interesima. Pokazalo se da EU koristi proces pridruživanja kao instrument za promovisanje sopstvenih interesa, dok je obećano članstvo šargarepa na štapu koji se po potrebi produžava. Premda ne treba kriviti druge što ne brane naše interese, trebalo bi svesti dosadašnji saldo koji je srpsku elektroprivredu pretvorio u uvoznika električne energije i doveo je do ivice finansijskog kolapsa. Stručnjake za energetiku su zamenili pravnici i aktivisti, srpski školarci uče iz knjiga koje štampaju stranci, dok mediji slave investitore čije fabrike i rudnici ugrožavaju životnu sredinu. U datim okolnostima, srpska energetika može postati plen ambicioznih, spretnih i politički povezanih ljudi iz Srbije i sveta, ljudi kojima interesi srpskog društva nisu u vrhu prioriteta. Nepovoljni ishodi se mogu sprečiti oslanjanjem na domaću pamet i raskidom sa praksom nekritičkog preuzimanja tuđih planova i strategija. Jedno od ključnih pitanja srpske elektroenergetike je određivanje ukupne snage vetroelektrana i solarnih elektrana (VSE) koje se mogu integrisati u električnu mrežu. Značajniji rast njihovog udela u godišnjoj proizvodnji mora biti praćen gradnjom ekološki problematičnih i skupih baterijskih skladišta, koja bi iz tehničkih razloga trebalo graditi u neposrednoj blizini VSE. Svakih osam do deset godina, baterije je neophodno zameniti novim. Dostupnost i cena baterija zavisi od raspoloživosti mineralnih resursa neophodnih za proizvodnju zamenskih baterija u decenijama koje dolaze. Rastuća nestašica resursa uvećava cene minerala i unosi neizvesnost u pogledu budućih isporuka. Prema procenama načinjenim pre evropske energetske krize, trebalo je da cena baterijskih skladišta do 2050. bude niža od 140 dolara po kilovat-satu. Cene na tržištu su u porastu i premašuju 500 dolara po kilovat-satu. Rast cena uticao je i na investicioni trošak američke korporacije MCC u baterijska skladišta u južnoj srpskoj pokrajini gde postoje ozbiljni problemi u snabdevanju električnom energijom. Problemi su povezani sa predajom elektroenergetskih objekata u ruke Prištine i uključivanjem električne mreže Metohije i Kosova u regulatorni blok operatora prenosnog sistema Albanije. Rast potrošnje i cene kritičnih mineralnih resursa značajno će ograničiti mogućnost integracije VSE u električnu mrežu. Prema nezavisnim procenama, integracija vetroelektrana snage do 2.200 MW i solarnih elektrana snage 1.800 MW ostvariva je uz prihvatljive rizike po životnu sredinu i integritet sistema. Neophodno unapređenje srpske električne mreže i gradnja skladišta ostvarivi su u relativno kratkom roku i uz razumne troškove. Odgovarajuća godišnja proizvodnja VSE iznosila bi sedam TWh ili oko 20 odsto ukupne proizvodnje električne energije. Gradnja reverzibilnih hidroelektrana kakva je Bistrica može delimično umanjiti kapacitet i cenu baterijskih skladišta, ali ih ne može zameniti. Nastojanja da se na mrežu priključe VSE preko navedenih iznosa bile bi praćene strelovitim rastom troškova integracije i povećanim rizicima. Umesto priključenja na mrežu, dodatna energetska postrojenja na vetar i sunce treba koristiti za proizvodnju ekološki prihvatljivih goriva sa ugljenički neutralnim ciklusom proizvodnje i upotrebe. Tokom narednih decenija biće uvećan kapacitet srpskih hidroelektrana, ali će klimatske promene imati negativan uticaj na režim padavina i na srednju godišnju proizvodnju električne energije, koja će se kretati oko 10 TWh. Uz blagovremenu obnovu i modernizaciju srpskih termoelektrana (TE), one bi mogle nastaviti sa radom još 20-30 godina. Ipak, zbog postepenog iscrpljivanja rezervi i pada kvaliteta uglja, zbog potrošnje naprava za desumporizaciju i zbog oporezivanja emisija CO2, godišnja proizvodnja u TE na ugalj postepeno će opadati sa 21,5 TWh ostvarenih tokom 2021. godine na očekivanih 18 TWh. Do sukoba političkog zapada i Rusije, postojala je namera da se TE na gas koriste u paru sa VSE, kako bi brze promene snage gasnih TE balansirale nepredvidive varijacije u snazi VSE. Na opisani način mogao bi se smanjiti kapacitet neophodnih baterijskih skladišta. Međutim, politički zapad je sklon da onemogući snabdevanje Srbije jeftinim ruskim gasom, dok visoke cene američkog tečnog gasa otežavaju njegovo korišćenje u TE na gas sa otvorenim ciklusom, što će uvećati troškove za gradnju srpskih skladišta. Zbirna proizvodnja ranije navedenih VSE, hidroelektrana i termoelektrana dostiže 35 TWh, što zadovoljava tekuće ali ne i buduće potrebe. Dodatno uvećanje energetske efikasnosti može ublažiti rast potrošnje, ali ga ne može zaustaviti. Scenario prelaska svih vozila sa endotermičkim motorom na električni pogon podrazumevao bi uvećanje bruto proizvodnje električne energije u Srbiji za 22 TWh. Navedeni scenario je malo verovatan, naime, uz korišćenje obnovljivih izvora za proizvodnju „zelenog“, ekološkog goriva, u transportu se mogu koristiti usavršeni i efikasni endotermički motori. U tom slučaju, rast potrošnje električne energije u Srbiji tokom jedne decenije bio bi manji od 20 odsto. Tokom 2030. neophodna proizvodnja dostigla bi 45-47 TWh, što stvara potrebu za proizvodnjom dodatnih 10-12 TWh godišnje. U navedenom roku nije moguće izgraditi i pokrenuti nuklearne elektrane. Uz dovršetak gradnje jednog bloka TE Kolubara B snage 350 MW i uz primenu tehnologije sagorevanja u fluidizovanom sloju, radi korišćenje uglja niske kalorijske moći, proizvodnja bi bila uvećana za dodatnih 2,5 TWh godišnje. Korišćenje TE na gas u otvorenom ciklusu nije isplativo zbog visokih cena gasa i relativno malog koeficijenta korisnog dejstva. Gasne TE koje koriste kombinovani ciklus (gasna i parna turbina) i kogeneraciju (korišćenje preostale toplote za grejanje) mogu iskoristiti do 80 odsto energetske vrednosti gasa. Za razliku od elektrana u otvorenom ciklusu, one se ne mogu koristiti za balansiranje brzih promena snage VSE, ali je opravdana njihova gradnja u blizini velikih gradova koji bi koristili toplotnu energiju. Uz ukupnu instalisanu snagu do 2.000 MW i uz rad tokom sezone grejanja, odgovarajuća godišnja proizvodnja električne energije u gasnim TE može dostići 4-6 TWh. U konačnom bilansu za 2030. nedostajaće nam od 1,5 do 5,5 TWh. Uvoz će biti zacelo skup, a možda i nedostupan. Modernizacija još jednog ili dva bloka TE na ugalj pomogla bi da se obezbedi nedostajuća energija na kraći rok i tako smanje neizvesnost, rizici i troškovi. Rezerve lignita će biti iscrpljene do sredine veka, dok će neophodna godišnja proizvodnja električne energije tokom 2050. biti oko 40 odsto veća nego u 2030. Nedostajuću proizvodnju mogu obezbediti nuklearne elektrane ukupne instalisane snage od 3.000 MW. Srbija bi trebalo da donese ispravne odluke u pogledu odabrane tehnologije, isporučioca i dinamike. Pad proizvodnje iz TE na ugalj stvoriće potrebu da prva nuklearna elektrana bude priključena na mrežu pre 2045, što traži donošenje odgovarajućih odluka i formiranje neophodnog stručnog kadra 10-15 godina ranije. U pogledu izbora tehnologije, trebalo bi odoleti pritiscima da prihvatimo probne verzije modularnih reaktora, većinom nastalih konverzijom podmorničkih i njihovim prilagođavanjem potrebama proizvodnje električne energije na kopnu. Velike zemlje nastoje da blagovremeno zauzmu položaj na tržištu pred početak globalne utakmice. Američka kompanija NuSkejl nastoji da plasira svoje modularne reaktore u Rumuniji i Litvaniji, dok Francuska nastoji da pronađe primenu za svoju tehnologiju malih reaktora posle otkazivanja australijske porudžbine podmornica na nuklearni pogon. Ruski mornarički reaktori se uglavnom koriste kao pokretni izvor energije instaliran na brodu koji obezbeđuje snabdevanje grada u čiju je luku pristao. Kao i zapadne zemlje, i Rusija pokazuje interes da kapitalizuje svoja iskustva prodajom nuklearnih elektrana u zemljama na koje ima politički uticaj. Veoma značajan napredak u razvoju probnih verzija malih modularnih reaktora beleži Kina, koja planira da reaktor ACP100 uđe u komercijalu upotrebu tokom 2026. godine. Komercijalna upotreba modularnih reaktora na teritoriji SAD planirana je 2030. godine. U međuvremenu, proizvođači opreme nastoje da steknu dragocena iskustva u zemljama koje prihvate da koriste probne verzije modularnih reaktora, što će im pomoći da konsoliduju rešenja, da uvećaju bezbednost i smanje troškove. Srbija nema interesa da prihvati takav aranžman. Dizajneri mornaričkih reaktora nisu imali u vidu kopnene primene. Modularni reaktori se grade na lokaciji proizvođača i otpremaju na lokaciju korisnika. Način korišćenja, bezbednosne procedure i procedure instalacije, održavanja, zamene i dekomisije predstavljaju novinu koja nije konsolidovana niti proverena u praksi. Korišćenje modularnih reaktora na kopnu, izvan podmornica i nosača aviona biće sasvim novo iskustvo koje vremenom može pokazati svoje dobre i loše strane. Proizvođači opreme mogli bi steći poverenje kupaca korišćenjem modularnih reaktora u sopstvenim elektranama, ali takvih primera još uvek nema. U međuvremenu, nadležno ministarstvo najavljuje nabavku modularnih reaktora bez konsultacija sa vodećim stručnjacima za nuklearnu energetiku koji žive u Srbiji, među kojima su članovi svetskih asocijacija za energiju, vodeći svetski stručnjaci za fizičku hemiju, istraživači Instituta u Vinči i nosioci dragocenih znanja i iskustava. Sudeći po tome, nastavlja se praksa u kojoj političari naprečac odlučuju o specifičnim, usko stručnim pitanjima na površan i netransparentan način. Neophodna stručna znanja preuzimaju se od stranih partnera dok kvalifikovana domaća struka ne raspolaže informacijama koje su joj neophodne da bi ispunila svoju savetodavnu ulogu i društvenu obavezu. Za gradnju nuklearnih elektrana četvrte generacije koje bi dale električnu snagu od 3.000 MW potrebno je obezbediti oko 25-30 milijardi dolara. Radi se o iznosu većem od godišnjeg bruto domaćeg proizvoda Srbije. S druge strane, iznos je neuporedivo manji od troškova integracije VSE koje bi dale istu godišnju proizvodnju. Cena električne energije iz nuklearnih elektrana 4. generacije od oko 50 dolara za MW obuhvata sve troškove njenog rada, počevši od investicionih troškova, kamata, garancija, osiguranja i drugih finansijskih troškova, pa sve do troškova odlaganja otpada, dekomisije elektrane i saniranja terena. Nuklearne elektrane imaju najmanje emisije CO2 i najnižu sistemsku cenu električne energije. Mana im je ogroman investicioni trošak i stvaranje snažne i dugoročne veze sa isporučiocem opreme i goriva. Odluke o gradnji nuklearnih elektrana i izboru isporučioca imaju čitav niz finansijskih i političkih implikacija. Srpska elektroprivreda je u vrlo teškom finansijskom stanju i ne raspolaže neophodnim sredstvima za gradnju nuklearnih elektrana. Nažalost, nadležno ministarstvo ne preduzima mere koje bi popravile finansije elektroprivrede i omogućile joj da investira u sopstveni razvoj, već priprema njenu transformaciju u akcionarsko društvo. Razmatraju se i strateško partnerstvo i javno-privatne inicijative koje bi hidroelektrane i sve druge izvore, osim TE na ugalj, podelile sa američkim partnerima. Na stanje u srpskoj elektroprivredi utiče rad nadležnog ministarstva, uslovi gradnje solarnih i vetroelektrana (VSE), kao i tehnički i finansijski efekti njihovog rada. Medijatori i investitori u VSE uživali su podsticaje za povlašćene proizvođače, neopterećeni obavezama uobičajenim za VSE u Evropi. Istovremeno, protivno evropskim pravilima i praksi, srpska elektroprivreda bila je opterećena neprimerenim troškovima. Pored tehničkih problema i troškova integracije, elektroprivreda je prinuđena da snosi i deo troškova Vladine politike subvencionisanja. Dok u Evropi VSE nemaju bezuslovno pravo prvenstva i snose deo odgovornosti za očuvanje integriteta sistema, u Srbiji se kasni u primeni takve prakse na štetu elektroprivrede. Evropske VSE izvršavaju pomoćne funkcije koje doprinose radu sistema i smanjuju troškove integracije. Srpske VSE ne obavljaju pomoćne funkcije, dok većina ne generiše čak ni reaktivnu snagu, neophodnu za očuvanje naponske stabilnosti. Radi očuvanja srpske energetike, neophodno je prekinuti sa praksom u kojoj povlašćeni proizvođači uspešno posluju na račun elektroprivrede i usmeriti ekološke takse u fond iz koga bi srpska elektroprivreda investirala u nove izvore. Domaća nauka i struka ima jasnu sliku o stanju i željenom razvoju srpske energetike. Nažalost, u uslovima gde su vlasti, poslovni krugovi i veliki deo aktera u poslovima energetike zainteresovani za promovisanje interesa užih krugova, svako zalaganje pojedinca za dugoročnu sigurnost i dostupnost napajanja smanjuje broj zainteresovanih slušalaca. Trebalo bi uvažavati i povezati stručnjake od integriteta i timove verzirane u svestranom sagledavanju složenih problema energetike. Bilo bi lekovito i spasonosno kad bi svaki potrošač energije prestao da bude plen medijski podržanih manipulacija, naručenih izveštaja i populističkih nastojanja da se drugačiji stavovi suzbiju diskreditovanjem oponenata. Trebalo bi sprečiti projekat odvraćanja šire populacije od potrage za podrobnijim saznanjima i iskoreniti donošenje odluka koje promovišu interes užih krugova. Jednako kao i u svetu, srpski potrošači energije više nisu subjekti odlučivanja već objekti kojima se nameću destruktivne agende, nude tuđa, neprilagođena rešenja, lažne vrednosti i prazna obećanja. Posle televizijskih spotova u kojima srpske potrošače energije uveravaju da će umnožavanje srpskih rudnika i deponija omogućiti zelenu budućnost i zaštititi životnu sredinu sledi reklama za biljni preparat koji leči tumore, neplodnost, psorijazu i kataraktu. Autor se nada da će većina ugasiti televizor i početi da razmišlja svojom glavom, da donosi svoje zaključke o ličnim i društvenim interesima, i da uloži vreme i napor u odbranu svega što im je zaista važno. Svesno ili nesvesno, mediji, političari, društvene mreže, vlast i opozicija utiču da se takav ishod spreči. Ako ima čitalaca koji su prošli kroz zaista predugačak tekst i došli do ovih redova, to je znak da još uvek ima nade. Autor je predsednik Odbora SANU za energetiku i redovni profesor ETF-a Nastavak u sledećem broju: Da li se posle NIS-a sprema i privatizacija EPS-a