(Zlo)upotreba ekonomije u političke svrhe

Tajno oružje ekonomiste je – da ume da broji. Robert Fogel, ekonomski istoričar, dobitnik Nobelove nagrade 1993. Zbog čega ponovo objaviti knjigu koja je iz štampe izašla pre ravno 82 godine? Odgovor bi možda trebalo potražiti u misli francuskog intelektualca Renea de Šatobrijana – „Na zaborav se ne čeka dugo“. No, u slučaju Rudolfa Bićanića i njegove visokotiražne i politički visokouticajne pamfletsko-propagandne publikacije Ekonomska podloga hrvatskog pitanja, objavljene 1938, stvari su gore od zaborava. Decidirani, pristrasni, činjenicama nepotkrepljeni, argumentima neobrazloženi, a politički zapaljivim i nepristojnim rečnikom iskazani Bićanićevi stavovi o tome kako su u Kraljevini SHS/Jugoslaviji sprovođene ekonomske politike isključivo namenjene izrabljivanju hrvatskih i prečanskih krajeva (u korist Srbijanaca, naravno), utisnuli su se duboko u sećanje. Usvojila ih je hrvatska politička elita (uključujući i komuniste), hrvatska patriotska istoriografija i najveći deo hrvatske javnosti. Bez ikakvog zazora su ih, nadalje, prihvatili i svojim radovima proširili i priznati istoričari iz drugih zemalja (Mari Žanin Čalić i Holm Zundhausen, na primer), pa čak i deo današnje srpske istoriografije Bićanićeve uvide prihvata kao neupitne činjenice. Dakle, na neistini zasnovano sećanje je živo i zdravo; iz tog ugla posmatrano, na zaborav se još uvek čeka i, kako stvari stoje, još će se dugo čekati. Ono šta je u velikoj meri zaboravljeno jeste da je grupa srpskih intelektualaca, okupljenih oko Srpskog kulturnog kluba, relativno brzo posle objavljivanja Bićanićevog pamfleta odgovorila na u njemu iznete nalaze, opovrgavajući ih sa metodološkog stanovišta – pre svega sa stanovišta pristrasnog korišćenja podataka, u nekim slučajevima njihovim falsifikovanjem, a ponekad i donošenja zaključaka na osnovu slobodnog uverenja, bez ikakvih podataka, kao i pristrasnog biranja konteksta. Na osnovu tih uverljivih odgovora, bogato garniranih Bićanićevim uvidima sa kojima se polemiše, jasno je, čak i bez čitanja Bićanićeve knjige, da ona ne bi mogla da bude doktorski rad na bilo kom ozbiljnom univerzitetu tog vremena. Prema Fogelovoj doskočici sa početka teksta – Bićanić nije (bio) ekonomista. Oni koji su mu odgovarali – jesu. Odgovori na Bićanićev politikantski spis počeli su da se objavljuju u časopisu Srpski glas novembra 1939, pa sve do njegove konačne zabrane juna 1940. Zabranila ga je Vlada čiji je potpredsednik bio Vlatko Maček, Bićanićev, dâ se pretpostaviti, politički nalogodavac. Autori tekstova su ugledni srpski intelektualci tog vremena, pravnici i ekonomisti: Slobodan M. Drašković, Gojko Grđić, Jovan Lovčević, Milan Žujović i Bogdan Prica. Određeni broj tekstova nije potpisan. Urednik ovog izdanja razborito pretpostavlja da svoje priloge nisu potpisali autori koji su bili zaposleni u Vladi, a tamo ne samo da je Maček bio potpredsednik, nego je sâm Bićanić već postao direktor direkcije u Ministarstvu spoljne trgovine. Svi tekstovi objavljeni u Srpskom glasu, uz dva ranije neobjavljena priloga, preštampani su u zborniku koji je 1940. izdala proizvođačko-izdavačka zadruga Sloboda – knjizi koja sada, ovim reprintom, ponovo izlazi na svetlo javnosti. Uz veoma sadržajan predgovor koji je napisao Boško Mijatović, urednik novog izdanja - de facto kraća studija o Bićanićevoj knjizi, o kontekstu u kome je nastala i njenim političkim posledicama, i odgovorima na njene nalaze – reprint knjige Istina o „Ekonomskoj podlozi hrvatskog pitanja“: odgovor g. dr Bićaniću (izdavač Akademska knjiga, Novi Sad, 2022) sadrži i dva dodatka. Jedan je deo publikacije koju je Bogdan Prica objavio još 1937, a drugi je tekst pisca predgovora, namenski napisan za ovu publikaciju, u kome opovrgava Bićanićeve nalaze u pogledu finansijskih pitanja. U predgovoru se s pravom konstatuje da su autori radova u zborniku svojom metodološki korektnom argumentacijom pobili sve glavne Bićanićeve tvrdnje iznete u knjizi Ekonomska podloga hrvatskog pitanja: od zamene austrougarskih kruna za dinare (kurs i dinamika zamene), preko državnih dugova, obnove ratom razrušene Srbije, jednakosti u slučaju neposrednih i posrednih poreza, duvanskog monopola, državnih banaka na čelu sa Narodnom bankom i tome slično. A ponudili su i uverljiva alternativna objašnjenja nespornih činjenica koje je Bićanić uočio i objasnio zlom namerom „vlastodržaca Srbije“ i svojim omiljenim izrazom – „otvorena pljačka“. Verovatno da nije ni moglo biti drugačije kada državnom upravom dominiraju „polupismeni Srbijanci i Crnogorci“. Rečnik dostojan savremenih tabloida! Indikativno je da Bićanićeva knjiga ne sadrži nikakav predlog reforme onoga što on smatra pogrešnim. U tom smislu, jasna je prava priroda njegove publikacije. Nije ona konstruktivni trud intelektualca uključenog u politički život, nego propagandni pamflet namenjen (pred izbore 1938) pridobijanju hrvatskog javnog mnjenja za politiku Hrvatske seljačke stranke, čiji je čelnik, Vlatko Maček, napisao gnevan predgovor. Ovu tezu o prirodi Bićanićeve publikacije posredno potvrđuje i činjenica da autor nije odgovorio ni na jedan od polemičkih tekstova iz zbornika. Propagandna svrha njegove knjige je već bila postignuta, njegov politički gazda i on sâm već su bili u Beogradu, na vlasti, a istinoljubivost nije bila vrlina ni jednom ni drugima. Postavlja se pitanje zbog čega tadašnja vlada na čelu sa Milanom Stojadinovićem, u Bićanićevoj knjizi optužena za sve osim za krah NJujorške berze 1929, nije odgovorila. Arhivska građa pokazuje da je Stojadinović pripremao odgovor, počelo je prikupljanje dokumentacije, ali na kraju nije bilo ništa od toga. Prošli su izbori 1938. godine, a Stojadinović je bio sklon kratkim tekstovima i bombastičnim lecima. Stara boljka srpske politike – prevrtljivost i kratak dah u trkama na duge staze. To su pred Drugi svetski rat nadomestili tadašnji politički angažovani srpski intelektualci. A neka čitalac pokuša da odgovori na pitanje: da li bi se to danas dogodilo? Hrvatsko pitanje je sasvim legitimno političko pitanje i bilo je, čini se, najbitnije pitanje i prve i druge Jugoslavije. NJegovu osnovu čine nepremostivo različite političke kulture Srba i Hrvata, pa time i različita viđenja uređenja zajedničke države, praćena različitim, ekonomisti bi rekli, preferencijama stanovništva, pa time i različitim viđenjima državnih, između ostalih i ekonomskih politika. Srpski političari, rastrzani međusobnim zađevicama, u novoj državi dobili su u hrvatskoj političkoj eliti dostojne protivnike. Dakle, hrvatsko pitanje je bilo političko i postojalo je nezavisno od bilo kakve ekonomske podloge. Pre će biti da je u Bićanićevoj knjizi ekonomsko pitanje postavljeno na političku podlogu. Konačan raspad zajedničke države doneo je stabilno rešenje hrvatskog pitanja – „svoj na svome“, kako je to nadahnuto iskazao Franjo Tuđman, prvi predsednik nezavisne Republike Hrvatske. No, propagandna moć Bićanićeve publikacije, koja nije nikakva naučna monografija, već je najobičnija paskvila, tolika je da se 2006, više od decenije posle sticanja nezavisnosti, a povodom njenog ponovnog izdanja, u eminentnom zagrebačkom akademskom časopisu pojavljuje njena ocena: „Ona je ujedno i jedno od najznačajnijih djela hrvatske ekonomske baštine“. Ukoliko je ovo „točno“, onda je hrvatska ekonomska baština „iznimno“ siromašna. Sve pohvale izdavaču, novosadskoj Akademskoj knjizi, za ovaj nesvakidašnji izdavački poduhvat i uredniku knjige Bošku Mijatoviću na predanom i marljivom radu. Raduje to što se u uvodnoj reči redakcije edicije „Izabrani srpski ekonomski i politički spisi 1850-1940“ najavljuju još najmanje tri knjige o relevantnim pitanjima tog vremena. Ne samo da se ti spisi spasu zaborava, nego da današnja i buduća srpska intelektualna javnost dobije priliku da spozna koja su to pitanja čije je rešavanje (na način na koji su bila rešavana) dovelo do svega onoga što smo doživeli, a neko i preživeo. Da se naš zaborav predupredi. Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji