Putinov poker ili ruski rulet

U skladu sa svojim dosadašnjim načinom vođenja kriznih situacija, koji više podseća na profesionalnog igrača pokera nego na neko mudro državništvo, ruski predsednik Vladimir Putin je u poslednjoj rundi brutalnog rata u Ukrajini ponovo udvostručio ulog, Proglasio je, uz masovnu mobilizaciju i nakon zbrzanih tzv. referenduma ala Potemkin na okupiranim oblastima, oko šestine teritorije Ukrajine (Donjeck, Lugansk, Zaporožje i Herson) ruskom zemljom koja će se braniti „svim raspoloživim sredstvima“, izjavljujući da ne blefira kada se radi o mogućoj upotrebi nuklearnog oružja. Gde u međuvremenu nestade ona ruska priča o „denacifikaciji i demilitarizaciji“ Ukrajine kao glavnim ruskim ciljevima? Šta se desilo sa tzv. navodno ograničenom „specijalnom vojnom operacijom“ koja sada sve više preti da eskalira u otvoreni i direktni ratni sukob između Rusije i NATO saveznika? Odgovor leži u činjenici da je loše pripremljena i konfuzno izvedena ruska „operacija“ u toku proteklih šest meseci pretrpela neuspeh i da se od početka očigledna strateška greška transformisala (bar za sada) u taktički neuspeh. Ovim je vladar u Kremlju sam sebe doveo u ugao iz kog nastoji da izađe, objavljujući mobilizaciju i stavljajući pod nuklearnu hipoteku opstanak i budućnost cele Rusije i njenog naroda. „Rusija dvadeset i prvog veka koristi oružje iz dvadesetog veka da bi vodila devetnestovekovni rat iscrpljivanja, kombinovan sa osamnaestovekovnom pljačkom“, komentarisao je jedan američki analitičar. Nasilna otimačina četiri ukrajinske oblasti više asocira na metode srednjeg veka nego na moderni svet. U tom smislu, ideja da će nakon proglasa aneksije napadi na te regije biti napadi na Rusiju pripada više delokrugu primarnog, magijskog poimanja sveta i načina razmišljanja nego racionalnim procedurama međunarodnog i ustavnog prava. Uz zamah čarobnog štapića, sve postaje Rusija i u to niko ne sme više da dirne, pod pretnjom nuklearne bombe. Ovo kao da je smislio majstor magijskog realizma Gabrijel Garsija Markes, a ne neki strateg, državnik ili pravnik. Ali podizanje uloga ostaje očigledan znak slabosti. Rusija sada baca nespremne rezerviste u vatru isključivo da bi se zakrpile rupe na frontu. Nikakve nove ruske ofanzivne operacije u dogledno vreme ne izgledaju moguće. Trenutno stanje na terenu je takvo da se postavlja pitanje održivosti i linije razgraničenja u Donbasu iz 2014. godine. Aneksija omogućava i dalju mobilizaciju ukrajinskih državljana na okupiranim teritorijama (što već rade u Donjecku i Lugansku gde su maltene potrošili ljudske resurse), a što je takođe ratni zločin po ženevskim konvencijama. U paradoksu samoispunjavajućeg proročanstva, ruska agresija je u samo šest meseci dovela do ozbiljnih posledica po Rusiju, koje je Putin navodno želeo da spreči: oštre sankcije su pogodile rusku privredu, NATO se naglo širi na Švedsku i Finsku, Ukrajina je postala zvanični kandidat za članstvo u EU i podnela zahtev za članstvo u NATO, svi ruski susedi u Evropi i Aziji svesni su pretnji od ruskog režima i usvajaju hitne programe dodatnog naoružavanja. Uz ovo, na strateškom nivou, vojna agresija i neuspeh su dugoročno kompromitovali sliku Rusije u svetu, posebno dramatično u Evropi; Rusija je do daljeg potpuno izgubila perspektivu razvoja prirodnih i za nju vitalnih geoekonomskih veza sa Evropom (u prvom redu sa Nemačkom) sve brže klizeći ka položaju mlađeg kineskog saveznika, ili srednjovekovnim rečnikom rečeno - zavisnog vazala. Prema rečima Vladimira Gligorova, „ruske vođe su izabrale da ratuju sa zemljom koja im ne preti ni na koji način i da uđu u sukob sa regijom koja ne predstavlja nikakav rizik za rusku bezbednost, a od najvećeg je značaja za Rusiju, a to je Evropa“. Kako je to ruski filozof Vladimir Kantor napisao još pre 20 godina, umesto ruskog evropejstva, svedoci smo „podivljalih nacionalističkih i imperijalnih ambicija koje se obnavljaju u Rusiji i koje bi svetska pitanja rešavale nuklearnom kataklizmom“. Šta su zapravo sada Putinove namere u novoj fazi rata? U prvom redu, on želi da ostane živ kao i da ostane na vlasti. Sa razvojem događaja, čini se da je preduslov za ono prvo jačanje druge tačke. U tu svrhu ruski vođa preuzima prema inostranstvu povremeno i lik generala iz Kjubrikovog filma Dr Strendžlav ili kako sam naučio da ne brinem i zavoleo (atomsku) bombu. On trpi i pritisak sa ruske radikalne desnice i svestan je rastuće međunarodne izolacije (Kina i Indija polako, ali jasno, zauzimaju distancu). Da li je vladar u Kremlju - oslabljen i besan - još više opasan? Sigurno da jeste. Ali čini se da ruski vođa može odstupiti samo ako naiđe na nekog ko će mu reći Fiat iustitia et pereat mundus (neka se vrši pravda, makar svet propao). Putinovi poslednji potezi imaju dva glavna cilja: najpre, uticaj na slabljenje zapadne pomoći Ukrajini i potom reviziju proklamovanih ciljeva ruske agresije u ovoj fazi.  On nastoji da u uslovima očekivane energetske krize, ekonomskih nevolja i socijalnih nemira razjedini zapadne zemlje (u prvom redu EU) i da oslabi podršku Ukrajini, zatim da natera Ukrajinu na neko primirje kada i ako dotok zapadnog oružja oslabi. Pretnja nuklearnim ratom, sumnjive eksplozije na gasovodu Severni tok (koje nisu nužno ruskog porekla), predstavljaju pokušaj da se kraj rata obavije velom legalnosti - sve to možda na neki ciničan način predstavlja pruženu ruku bivšim partnerima na Zapadu da se konflikt zamrzne i sve vrati na staro koliko je to moguće (iako, naravno, to nije moguće). Nakon propalog svrgavanja Zelenskog na prepad, Rusi nisu imali jasan plan pa su lutali i menjali ciljeve nekoliko puta. Sada prvi put izgleda da imaju nešto što liči na plan: pripojiti „Novorusiju“ i zamrznuti sukob na način kao pre 24. 2. 2022. Problem leži u činjenici da plan počiva na blefu, a ne na ruskoj snazi. Putinove namere se pokazuju kao gradnja na pesku. Ukrajinci neće stati u odbrani svoje domovine i slobode, šta god da Rusi urade ili objave. Zapadna politika podrške Ukrajini će se nastaviti iako će, naravno, zavisiti od zemlje do zemlje. Ruski vođa je i sebe i Zapad doveo u ćorsokak. On ne može odstupiti, a Zapad ne može priznati prekrajanje granica nastalih osvajačkim ratom. Rusija ne sme da sebi dopusti da bude poražena, dok Zapad ne može da dozvoli poraz Ukrajine, koji bi samo označio pauzu u raspadu međunarodnog i evropskog poretka i u daljem širenju međunarodne anarhije i posledičnih ratnih sukoba. Ipak, ovo je prvi put nakon sedam meseci da se čini da postoji koliko-toliko jasan cilj kod Rusa. Preotimanje četiri ukrajinske oblasti je ujedno maksimalistički zahtev (jer Moskva ne drži ove oblasti u celini) i neki vid izlazne strategije za Rusiju. Propaganda bi onda uverila inostranstvo i svoju ekstremnu desnicu da je Novorosija sve vreme bila jedini plan i da je Kremlj sve vreme „znao šta radi“. U novoj fazi rata ostaje pitanje da li je Putin spreman, i u kojim okolnostima, na upotrebu taktičkog nuklearnog oružja ukoliko ruske snage nastave da gube?  Nikome, naravno, nije u interesu upotreba nuklearnog oružja, uključujući i najmoćnije - SAD ili Kinu. Nuklearna ucena je već odbačena od strane Ukrajine i NATO zemalja. Političke posledice eventualnog korišćenja nekonvencionalnog naoružanja mogu biti samo loše po Moskvu, dok bi vojne koristi bile veoma upitne. Na diplomatskom planu sledila bi potpuna izolacija Rusije (uključujući i Kinu i Indiju), dok će reakcija NATO na bilo kakav nuklearni napad verovatno sadržati i elemente direktnog vojnog odgovora (konvencionalnim oružjem, makar u prvoj fazi), ograničenog karaktera, na neke ruske ciljeve. Time bi rat verovatno ušao u novu fazu eskalacije u pravcu generalizovanog sukoba. Drugim rečima, ukoliko Putin upotrebi taktičko nuklearno oružje, iskoristiće praktično sve svoje karte u igri pokera, osim totalnog nuklearnog rata, koji bi doveo do strahovitog uništenja i globalne katastrofe. Iako je ruski vlastodržac pragmatični poklonik politike sile u međunarodnim odnosima, niko ga još ne smatra suicidalnim. Pre će biti da se preračunao, ušavši u megalomaniju nerealnih iluzija, dok je sada izolovan u svom bunkeru, tokom godina pandemije, poverovao u laži vlastitih službi o munjevitom ratu. Više od tri decenije je prošlo od relativno mirnog raspada SSSR-a i rata u SFRJ. Moglo je tada da se desi da se događaji odvijaju i obrnuto (npr. rat u SSSR-u, mirni raspad SFRJ) jer u krajnjem vidu sve zavisi od delovanja ljudi - u prvom redu onih koji su na vlasti. Gorbačov i Jeljcin su u ono vreme izabrali mir, Milošević i Tuđman su podstakli rat. Mirni raspad istočnog bloka i SSSR-a u uslovima velikih društvenih i političkih tenzija i nagomilanog oružja ličio je tada na pravo čudo. Sa Putinovom revizionističkom politikom poništavanja rezultata istorije pokazalo se da i geopolitička čuda imaju ograničen vek trajanja.