Posao ko posao

Tabloidi ko tabloidi. Rade gadne stvari, navikli smo da rade gadne stvari, na kraju krajeva stvoreni su da rade gadne stvari. E sad, tabloidi u nekim drugim zemljama, pa čak i u onim u kojima su ih izmislili, rade gadne stvari koje su nekako definisane zakonima o gadnim stvarima, jer ne možeš da radiš baš sve gadno što ti padne na pamet. Možeš da pišeš gadosti o švaleraciji neke poznate ličnosti, možeš da nagađaš da li je neko napumpao usta, zadnjicu ili i usta i zadnjicu, ali ako pređeš određenu granicu gadnosti, možeš biti ugašen i nakon 168 godina postojanja, kao što se desilo britanskom tabloidu News of the world, kada je otkriveno da su prisluškivali više od 4.000 ljudi i tako dolazili do svojih „ekskluzivnih“ priča. Možeš biti ugašen i ako razotkriješ nečiju seksualnu orijentaciju bez njegove saglasnosti ili ako objaviš privatne snimke erotske sadržine, opet bez njegove saglasnosti, kao što se desilo američkom portalu Goker.  Dakle, postoji neki definisan okvir gadosti u kojem možeš da se krećeš, a ako preteraš, snosiš posledice i to vrlo ozbiljne, čak i takve koje podrazumevaju da te više uopšte nema. Naravno, u Srbiji su stvari na ovom planu, kao i u mnogo čemu drugom, nešto drugačije. Dok u raznim stvarima zaostajemo za Zapadom, njihove tabloide smo ostavili daleko iza sebe u prašini. Dok njihovi bedni tabloidčići ne smeju ni nečiji kućni video da objave bez ozbiljnih konsekvenci, našima je samo nebo granica. Oni mogu samo na naslovnim stranama da objave više laži u toku godine nego što ta godina ima dana. Mogu da objave izveštaj sa koncerta koji se nije desio. Mogu da objave video sa porno-sajta i tvrde da je u njemu predsednica druge države. Mogu da se samo izvine zbog toga i da već narednog dana nastave po starom. Mogu da targetiraju svakoga ko se drzne da kritikuje bilo koga ili bilo šta što im je srcu ili interesu priraslo. I nikome ništa. Nema posledica. I jesmo se i mi već pomalo i navikli, takoreći oguglali, ali da ponovo pomeri granice gadosti, pobrinuo se, u zaista jakoj konkurenciji, Informer na čelu sa Draganom J. Vučićevićem. Oni su objavili intervju sa višestruko osuđivanim silovateljem, koji je u tom trenutku bio na slobodi i koji je dao pravo malo uputstvo već uspaničenim ženama širom Beograda kako da se ponašaju ako mu dopadnu šaka, praktično najavivši nove poduhvate, uz tvrdnje u maniru „ja to kad rešim da uradim, to je rešeno“.  Javnost je oštro reagovala, održan je protest ispred redakcije Informera, kojom prilikom se desio i jedan bliski susret jedne noge sa Vučićevićevom pozadinom, da bi se posle njen vlasnik Dragan pravdao kako, eto, takve intervjue rade i najveće novinske kuće poput Bi-Bi-Sija. Naravno, Informerov intervju je Bi-Bi-Sijevim radovima tog tipa sličan taman koliko je i Informer sličan Bi-Bi-Siju, dakle uopšte, tako da su nakon tog neuspelog opravdanja u pomoć morali da priskoče SNS jurišnici da zaštite svog drugara Dragana, sve se utrkujući u ocenama da li je veća žrtva Vučićevićeva zadnjica ili Vučićević u celini. Na kraju su svi nekako zaključili da je u pitanju veliki čovek i još veći novinar i da je napad na njega nešto strašno, još strašnije od intervjua sa silovateljem, ma jedan pokušaj ubistva zapravo. No, u jednoj stvari su u pravu. On je samo radio svoj posao. To je istina. Vučićević i Informer su zaista samo radili svoj posao. Gadan, užasan, destruktivan, poguban po zdrav razum, za neke veoma koristan i lukrativan, ali - samo posao. To što smo mi previše osetljivi, to je već naš problem.