Bura u loncu i lutke na koncu

Otkad su Aleksandar Vučić i Dragan Đilas zakopali ratne sekire, niko više ne insistira na debati kao esencijalnom instrumentu demokratije. Jer objektivno, ona bi danas i bila uzbudljiva jedino između samih naprednjaka. Između, na primer, Zorane Mihajlović i Aleksandra Vulina, Dragana Šormaza i Vladimira Đukanovića ili Aleksandra Šapića i Gorana Vesića. Od početka nazvana keč-ol partijom, SNS je svoju mrežu tako isplela da i najsuprotstavljeniji stavovi i to o najvažnijim nacionalnim pitanjima dolaze iz samog SNS-a. Takav trend ne dolazi samo otud što se opozicionim strankama ne isplati da, kad već nisu deo vlasti, iznose stavove o sankcijama Rusiji, o Kosovu i Metohiji i NATO-u. Nego i otud što su struje unutar SNS, sticajem spoljnih okolnosti, sve više prinuđene da brane sopstvene pozicije, a možda i opredeljenja svojih inostranih „partnera“. Ušima onih koji se, poput Vulina ili Nikole Selakovića, nadaju da je obećanje s početka godine da Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji nepromenjivo, ne prija što predsednik SNS-a i Srbije u javnosti i dalje balansira, tvrdi da stav Vlade „nije jedinstven“, što znači da je i promenljiv, ali je „leglo na ruku“ Zorane Mihajlović da se zna da taj stav više nije čvrst kao stena. Vulin, uostalom, nije odgovorio optužbom da ministarka energetike radi za američku ambasadu kao onomad kad se radovala, dok je Vulin tugovao, zbog toga što nije bilo posete Sergeja Lavrova. Prećutao je kada je njegova koleginica, pre neki dan, podviknula okupljenim novinarima - samo Evropa i ništa drugo. Epilog ove višemesečne svađe je ministarkina ofanziva na „dobronamerne“ medije, do juče zabranjene funkcionerima naprednjaka, koja preti da ugrozi medijsku minutažu Vučića. Ministarka se grčevito angažovala da odbrusi i ruskom šefu diplomatije u nekoliko saopštenja, a otvorenost u obračunu sa proruskim elementima se izgleda isplatila. Rusija joj je za kritiku dala dosta materijala, kao uostalom i potezi EU prema Srbiji evroskepticima. Kako god, Vulin je pao u drugi plan, no da li to išta govori o budućem kursu Vlade, pa i SNS-a čije pristalice, kao i većina građana, preferiraju stavove bliže Vulinovim nego Zoraninim? „Odnosi unutar SNS prevazišli su uobičajene razlike u mišljenjima za koje je normalno i u izvesnoj meri dobro da postoje u političkoj organizaciji“, kaže Đorđe Vukadinović, analitičar i glavni urednik Nove srpske političke misli. „Razlika u mišljenjima je bio dobar alibi za funkcionere SNS ranije, ali to nije bila tačno ni tad, a kamoli u ovom trenutku. Sukobi i razmirice su jedno vreme formalno pravdani pluralizmom, ali su u javnosti tretirani kao dogovorena igra da bi se pluralizam simulirao, a birači zadržavali u najširem krugu i istovremeno slale poruke strancima. To je bila kontrolisana svađa lutaka koje na koncu drži Aleksandar Vučić. Sada, međutim, ovoliko raznoglasje ne može više na isti način da se objašnjava. Niti može interesnim motivima, koji izvesno igraju važnu ulogu, niti ličnim animozitetima. Striktno politički, sukob je veći unutar SNS nego između različitih političkih opcija međusobno.“ Ni SNS, kao ni druge stranke u srpskoj politici nije zamišljena kao partija u kojoj bi se formirale i postojale različite frakcije. Zato se stranke do sada nisu raslojavale, nego raspadale (iako su neke, poput DS, formalno opstale) i to kada su ostajale bez vlasti (s izuzetkom specifičnih tajminga LDP - 2005. i SNS - 2008). Ni u SNS, smatra Vukadinović, nema govora o cepanju, ni o frakcijama, jer se one u strankama razlikuju u stavovima unutar glavnog toka, a ovde je reč o dijametralno suprotstavljenim stavovima o glavnom toku. „Sukob je nepomirljivih koncepcija na osovini NATO-Rusija, sankcije ili ne i tu se više ne može govoriti o običnom pluralizmu, niti bagatelisati Vučićeva kontrola nad njim. Oni svi zavise od njega, ali imaju i svoje pogonsko gorivo, na unutrašnjem i spoljnom planu, akumulatore ne u potpunosti zavisne ili čak potpuno nezavisne od Vučića. Ako je nekada privid sukoba koristio Vučiću, sada sukob nanosi štetu u biračkom telu, jer stvara očiglednu konfuziju o pitanju šta je glavni tok.“ On smatra i da sukob u SNS-u nije samo na liniji onih koji ga politički artikulišu poput Zorane Mihajlović, Vulina, Đukanovića ili Šormaza i da postoji i na lokalnom nivou, gde se u većini manjih sredina po dve-tri grupe bore za svoje interese i podelu sfera. „Sukobljeni, pak, nemaju ni etički ni psihološki problem da se opet nađu zajedno, ako im je to u interesu. Pre se može govoriti o mogućnosti da neko otpadne, pa da kao kometa kruži dok se ne pridruži novoj galaksiji, nego o cepanju te stranke. Svi su korisniji svojim mecenama unutar SNS, nego izvan njega, Mihajlović konkretno Amerikancima i samoinicijativno SNS neće napuštati. Kao posledica rata u Ukrajini sve su veće poteškoće da se ti rogovi u vreći skupe, što je jedan od razloga zašto se odlaže formiranje nove vlade.“ I letošnje istraživanje Demostata o odnosu građana prema spoljnopolitičkom kursu zemlje potvrdilo je negativno raspoloženje prema EU i uvođenju sankcija Rusiji, i to u većem procentu od onih koji se protive priznanju Kosova, makar i za ustupke. Da Srbija ne bi trebalo da prizna Kosovo smatra 64 odsto građana, a 80 odsto ih je izričito protiv sankcija Rusiji. Šta u odnosu na ovo istraživanje može da se zaključi o raspoloženju birača najveće stranke i zavisnosti tog raspoloženja od stranačkih struja? Glavni istraživač Demostata i sociolog Srećko Mihailović kaže da nema relevantnih istraživanja o odnosu javnog mnjenja prema rešenju kosovskog problema i da iz raznih razloga istraživači uglavnom ostaju na manihejskom pitanju: nezavisnost Kosova, da ili ne. „Ne znam da li je ovo uprošćavanje uslovljeno time što niko neće da plati temeljno istraživanje ili zato što su svi uvereni da se o Kosovu sve zna, ili zato što istraživači nemaju hrabrosti ili znanja da se upuste u ozbiljno istraživanje. Uostalom, površna su i istraživanja o odnosu naroda prema Evropskoj uniji, iako sistematska“, ističe Mihailović. U takvoj situaciji, kaže, odnos članova i simpatizera političkih partija prema rešavanju pitanja Kosova ostaje na nivou hipoteza, posrednog zaključivanja ili na nivou paušalnih tvrdnji. „Zadržavajući se na posrednom zaključivanju, navodim povezane odgovore na dva pitanja iz prošlogodišnjeg istraživanja Demostata. Od ispitanika smo tražili da nam kažu šta misle da je dobro za Srbiju - ulazak u EU (da, ne), priznanje Kosova uz određene ustupke (da, ne). Navodim podatke za pristalice SNS, a oni čine približno trećinu punoletnih građana. U povezanim odgovorima izdvajaju se tri podatka: trećina članova i simpatizera SNS odbija ulazak u EU i odbija priznanje Kosova – oni misle da to nije dobro za Srbiju. Petina misli da je dobro za Srbiju i priznanje Kosova i ulazak u EU. Nešto više od četvrtine misli da je za Srbiju dobro da uđe u EU ali da ne prizna Kosovo. Ako je i danas na delu ovakva distribucija odgovora, a verujem da je veoma slična, reč ima Aleksandar Vučić.“ Mihailović inače smatra da je osnovni orijentir biračima SNS-a šta Vučić misli o određenom pitanju. Da li se isti mehanizam tumačenja može primeniti i na najizraženije stavove poput odnosa prema KiM i sankcijama Rusiji? „Ključ je u rukama Aleksandra Vučića. Ostali su propustili šansu da bude drukčije, ostala im je samo nada. Ako Vučić kaže da je za Srbiju najbolja, sa najmanje loših posledica, varijanta A i ako za tu varijantu zdušno radi sa lojalnim drugovima iz stranačkog vođstva, verujućim članovima i pristalicama stranke, uz najuticajnije bilten-medije u Srbiji, onda će varijanta A imati većinu na eventualnom referendumu. A ako kaže da je jedino moguće rešenje varijanta B, onda će, najverovatnije tako i biti.“ Za njega je „suluda dilema“ Evropa ili Kosovo zasićena emocijama, dok su racionalni razlozi gurnuti pod ćilim. Samim tim ljudi koji se zalažu za racionalno ponašanje su na periferiji, a u prvom planu su oni koji raspaljuju osećanja i „sećanja na izmišljenu prošlost srpskog naroda“, te da na tome profitiraju partijske vođe. „Mi danas ne znamo baš tačno šta o, inače suludoj, dilemi Evropa ili Kosovo, misli čovek čije je mišljenje najvažnije u Srbiji. Možemo pretpostavljati šta bi on najradije učinio, ali ne znamo šta će stvarno učiniti. S druge strane, izvesno je da će imati većinsku podršku među članovima i simpatizerima Novoradikalne stranke. Uglavnom znamo šta misle vođstva političkih partija u Srbiji, osim najbrojnije i tu se čeka mišljenje prvog čoveka te partije i Srbije. Kad je reč o opozicionim partijama, ne možemo da se oslobodimo pomisli da neke od njih više gledaju da se prilagode javnom mnjenju i tako dođu do novih pristalica, nego da doprinesu nalaženju najboljeg mogućeg rešenja. Najvidljivije su se pozicionirale `patriotske partije`. Ostale opozicione partije uglavnom su se izjasnile, iako se baš i nisu sve odrekle rada protiv Vučića po svaku cenu - ako on kaže dan, mi kažemo noć.“ Svim svojim rogovima u vreći, Aleksandar Vučić još uvek daje za pravo, izuzev Šapiću i Vesiću, o čijem sporu u poslednjem izlaganju predsednika nije bilo ni reči i čija bitka za Beograd se s vremena na vreme rasplamsava, ali traje, kao na pustom ostrvu, nezavisno od svetskih i unutrašnjih okolnosti. U obraćanju javnosti Vučić je kazao da Srbija ne može uvesti sankcije Rusiji u ovom trenutku, ali i da Rusija nije časila časa kad je trebalo, i to bez pritisaka, da ih uvede Srbiji; da je plan zapadnih zemalja o sporazumu Beograda i Prištine neprihvatljiv u delu popuštanja pred članstvom Kosova u UN, ali da ne može da se „baci kroz prozor“, ne kažnjavajući ni Zoranu Mihajlović, ni Vulina i Selakovića. Dragana Pejović