Kapitulacija sekularne države

Srpsko društvo nalazi se u procesu intenzivnih promena svojih vrednosti, etike i kulture, a postoji tendencija da čak i istoriju izmenimo i prilagodimo novim trendovima. Sve ovo posledica je klerikalizacije, putinizacije i fašizacije društva, koje se odvijaju rame uz rame sa uzdizanjem autokratije i totalitarnih odrednica države. Iako je Srbija u sopstvenom Ustavu definisana kao laička (ili sekularna) država, SPC je odavno prekoračila ustavne granice i uključena je u praktično sva politička i državna pitanja. Postoji više razloga zbog kojih predsednik uključuje Crkvu u državne poslove, o čemu se može naširoko pisati, ali je bitno naglasiti da se simbioza crkve i države (čitaj: predsednika) višestruko isplati i jednom i drugom autoritarnom entitetu, kao što nas istorija naveliko uči. Razbijački upad Crkve u obrazovanje jeste najnoviji i najopasniji raskid države sa svojim Ustavom. Potpomognuti ekstremno desničarskim strankama, za koje se osnovano sumnja da funkcionišu pod dirigentskom palicom vladajućih garnitura, ali i ruskih državnih i klerikalnih krugova, Crkva je razvalila vrata obrazovne politike i nametnula se kao ključni arbitar u formiranju školskih kurikuluma. U prošlosti je postojalo više klerikalnih napada na kurikulum biologije, pre svega zbog teorije evolucije, a sada je pronađena drugačija meta, takođe u školskom programu, standardima i ishodima obrazovanja iz biologije. Čovek je, kako se to često kaže, biološko i društveno biće. Takva dualnost suštinski je neprihvatljiva za Crkvu odakle i potiču večiti napadi na biologiju. Ma koliko se to retrogradnim elementima ne dopada, nauka nam jasno pokazuje da se razviće ljudskog bića odvija po biološkim principima koji važe i za druge životinje. Drugim rečima, nismo uzvišena bića izuzeta od fizioloških i drugih potreba koje pronalazimo i kod, recimo, naših kućnih ljubimaca. Isto tako, u procesu svog razvića i odrastanja ne možemo se odvojiti od uticaja spoljašnje sredine koja na različite načine utiče na ispoljavanje naših gena i, posledično, na naša tela, našu psihu i, konačno, na individualno sagledavanje društva i preuzimanje društvenih identiteta. Odavno je poznato u biološkoj nauci da geni nisu cela priča o individualnom razviću bilo kog organizma, a danas razumemo na koje načine različiti faktori, preko molekulske kontrole ekspresije gena, utiču na varijacije u razviću bilo koje osobine bilo koje jedinke – od bakterija do biljaka i životinja. Ova oblast biologije naziva se epigenetika, u prevodu – iznad gena. Problem Crkve i desničara sa lekcijom „Rodni i polni identitet“ izazvao je kapitulaciju sekularne države zahvaljujući aktivnostima ministra prosvete Branka Ružića i njegovom zahtevu da se program biologije nanovo preispita, bez obzira na to što je pisan u stručnim krugovima, prošao sve faze konsultacija sa univerzitetima, nastavničkim aktivima, psiholozima, stručnim društvima i Nacionalnim prosvetnim savetom, pa čak i overen ministarskim potpisom pre tri godine. Od predstavnika Dveri čuli smo da je u tim konsultacijama nedostajala Crkva, a iz reakcija možemo zaključiti da se i ministar Ružić slaže sa uplivom SPC u obrazovnu politiku, suprotno Ustavu RS. Problem nauke i sekularnog obrazovanja sa „argumentima“ desničara i SPC je višestruk, zahteva dugu analizu, ali ću ovde pomenuti dva osnovna elementa. Prva tvrdnja Dveri, patrijarha, ali i novog izjašnjavanja kapituliranog Nacionalnog prosvetnog saveta, jeste da pitanje roda ne pripada biološkoj nauci. Apsolutno je tačno da se najveći broj ljudi može svrstati u ženski i muški pol na osnovu spoljašnjih polnih karakteristika, ali, na veliku žalost ovih nepoznavalaca biologije, ne postoji jedinstven „prekidač za pol“. Da li je apsolutni kriterijum za diferencijaciju muško/žensko postojanje polnih hromozoma – XX za žene i XY za muškarce? Ispostavilo se da nije. Pokazalo se da postoje i muškarci sa XX, kao i žene sa XY hromozomima. Da li postoji neki specifični gen-prekidač? Ranije se smatralo da je gen SRY ključan za razviće muškog pola, ali danas znamo da čak i odsustvo aktivnosti SRY ne mora opredeliti razviće u pravcu žene, jer više drugih gena učestvuje u determinisanju pola. Nivo sinteze tzv. polnih hormona naravno da značajno upravlja uključivanjem različitih gena u razviće polnih karakteristika, pa odatle i brojne varijacije u stepenu maskulinizacije/feminizacije svakog tela. Gde se u ovom razmatranju nalazi pitanje roda? Ako sam bila dovoljno jasna u svojim prethodnim objašnjenjima razvića osobina svakog živog bića, pa i ljudi, može se razumeti da, pored fiziološkog razvića pola, postoji i psihološki razvoj, u koji spada i razvoj seksualnosti, a on se nalazi pod uticajem gena, hormona i drugih faktora. Tačno je da rod predstavlja socijalni konstrukt koji se odnosi na karakteristike žena i muškaraca, njihove pretpostavljene uloge, norme i međusobne odnose u društvu. Razviće pola, međutim, kako na fizičkom tako i na psihološkom planu, ne mora se kod svakog pojedinca uklapati u društveno nametnute norme, tj. rod. Odnos između pola i roda jeste realan i uključuje biologiju koliko i psihologiju i sociologiju. O tome govori i Svetska zdravstvena organizacija. Druga klerikalna zamerka se najviše naglašava. Kaže se da lekcija „Rodni i polni identitet“ promoviše vrednosti koje izlaze iz domena muško/žensko dihotomije. Nije sasvim jasno kako pisanje o fenomenu koji postoji u realnosti može uraditi bilo šta drugo osim upoznavanja dece da će kroz život susretati različite ljude i u pogledu roda i u pogledu pola. Naučiće i da drugačije ljude ne posmatraju sa prezirom i mržnjom. Zanimljivo je da SPC zapravo traži od prosvete da buduće građane drži u neznanju. Još je gore ukoliko misle da će sve to nestati iz Srbije ukoliko se o tome ne govori. Na kraju, dužnost mi je da kažem da nauka neće bez borbe predati obrazovanje u ruke Crkve. Borba očigledno predstoji.