Sve je kontrolisano, pa i opozicija

Ivana M. Lalića znamo kao dramskog pisca, talentovanog i za britke komentare na račun grešaka državne vrhuške, na čemu se kritika nikad ne završava. On je svojim delom ukazivao na dobar put, kako na čelu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Sterijinog pozorja, festivala Sinema siti, tako i u okviru Saveta za borbu protiv korupcije. Kao izvršni direktor organizacije Mikser, platio je cenu svog promptnog delovanja, te se povukao „u ilegalu“, kako voli eufemistički da istakne. Tokom dve decenije postojanja, Mikser je težio umrežavanju kreativaca, insistirao na ekološkim temama, borio se za dostojanstven status izbeglica, pokušavao da izmeni okoštale obrasce u kulturi Srbije i regiona, nastojao da edukuje... Za sve te napore, dobio je mnoga internacionalna priznanja, a od nas ovde, mahom ignorisanje. A sve je počelo u Savamali, ili se ovde zakuvalo... Otkad je Mikser otišao iz Savamale, taj kvart je džentrifikovan i izgrađen je Beograd na vodi. Osećate li ponekad da ste tome doprineli skrećući pažnju na ovu tada zapuštenu četvrt? Bilo bi neskromno kad bih tvrdio da je tako. Iako, mi smo došli u taj kvart dok je još uvek tutnjao teški teretni saobraćaj, metar kvadratni se mogao kupiti budzašto jer tu nije bilo života zbog zagađenja i buke. DŽentrifikacija jeste pežorativan urbanistički termin, ali zavisi iz kog ugla posmatrate - da li iz vizure ekonomskog mejnstrima ili avangarde. Nas je taj Dubai - mejnstrim isterao odatle, nakon zlatnog doba kreativne Savamale, o čijoj harizmi su izveštavali svetski mediji poput CNN-a i Gardijana. Oplodili smo lokaciju i istekao nam je rok trajanja. Cene kvadrata postale su astronomske, što se odnosi i na zakup. Mi to nismo mogli više da plaćamo. Ostati dole bila je nemoguća misija. Da li to znači da ste odustali od borbe? Taman posla. Od borbe nismo odustali, samo smo prešli na rezervni položaj. Umetnost je afirmacija apsolutnih vrednosti kao što su ljubav, istina i pravda, svega onog što nam nedostaje na javnoj sceni. Mi se glasno zalažemo za te ideale, a to ima svoju cenu. Posledica je da država koja ne trpi kritičko mišljenje, momentalno gura „prestupnike“ u limbo status bez ikakve podrške. Novac ide krotkim i poslušnim davaocima legitimiteta aktuelnoj vlasti. O korupciji u kulturi da i ne govorim. Na primer, kulturni subjekt juče osnovan, sa sedištem u dvorištu kuće u Surčinu, bez zaposlenih i ikakvih referenci, dobije novac od grada za svoj izmišljeni projekat. U redu, shvatili smo - mi smo kao puk majora Gavrilovića. Izbrisani sa brojnog stanja kulturnih resursa ovog grada. Ko preživi, pričaće. Veliki borci nekad i ne prežive, kao što je Verica Barać. Možete li da uporedite delovanje onog Saveta za borbu protiv korupcije, u kom ste i vi bili, sa ovim danas? Verica ovu situaciju ne bi nikako mogla da podnese. Verovatno bi se odmetnula u hajduke. Sada nas sigurno oplakuje sa onog sveta, zajedno sa Zagorkom Golubović i Jelisavetom Vasilić, koje su nas takođe napustile. Bile su to istinske heroine demokratije i pravde. Ponosan sam što sam bio njihov saborac. Ništa bez hrabrih žena. Ali tu su bili i sjajni Čeda Čupić, Vojin Dimitrijević, Slobodan Beljanski. Vitezovi slobodne misli i struke. Verica je često umela da se našali koliko smo ogrezli u korupciji, navodeći primer svoje opštine Čačak. „Kada bi tamo ukinuli plate, svi bi ostali da rade“, govorila je. Ja bih danas dodao da ne samo da bi radili besplatno, nego bi i doplatili da rade besplatno, što i govori o razlici u stepenu korupcije između onog i ovog vremena. U tom kontekstu, da li vam ponekad deluju uzaludna sva vaša stremljenja? Jer, podneli ste ostavku na mesto direktora Sterijinog pozorja da bi zaživeo izbor direktora kulturnih institucija zasnovan na konkursima, što se do danas ne primenjuje. Odgovoriću vam sasvim iskreno. Potpuno je nebitno za šta sam se ja sve zalagao u životu. Mislim da je danas osnovni problem svih preostalih slobodnomislećih ljudi - potpuna dekonstrukcija logike u javnom diskursu. Kakve veze ima što više nema javnih konkursa, što se ne primenjuju zakoni o javnim nabavkama, što je TV Hepi pretplaćena na nacionalnu frekvenciju koju ne može da dobije jedan N1? Diskrecione odluke su potpuno zavladale. Zapravo, On odlučuje o svemu. Diktatura više nije hibridna, nego ogoljena, poput one u Rusiji. Moja stremljenja su stoga hibernirana, do nekog iole normalnog društva u kome je moguće dejstvovati na ozbiljan i argumentovan način. Situacija u kojoj živimo je kao Beketov komad ili dadaistički nastup Tristana Care. Samo mehaničko ponavljanje kobajagi smislenih teza. Nekima na javnoj sceni ovo ipak ne smeta... Kada je Miki Manojlović poredio Vučića sa De Golom, on se svrstao rame uz rame sa Dragoslavom Bokanom koji je nedavno nešto trabunjao o Vučiću kao najvećem državniku koga smo imali u istoriji. Bokan, čovek veoma kontroverzne biografije, potpuno mi je jasan. On radi po zadatku. Ali, Miki Manojlović radi po svojoj savesti. On predstavlja sam vrh našeg glumišta. On je zapravo legenda. I kada takav čovek krene da sipa panegirike o našem predsedniku, koji sasvim sigurno predstavlja metaforu satiranja institucija i demokratskih sloboda u zemlji, onda ja imam dva zaključka. Ili je u pitanju slučaj Pirandelo, koji je svoju Nobelovu kolajnu euforično istopio i priložio zlato kao pomoć Musoliniju. Ili je proces obrnut, pa se očekuje da predsednik dariva svoje umetnike, a to može biti i samo sloboda da možeš normalno da radiš i prihoduješ. Voleo bih da je kod Mikija ovo prvo u pitanju. LJubavno slepilo mi je uvek bilo draže od pukog klijentelizma, pogotovo u umetnosti. Ima li još takvih primera? Naravno. Kad se setim kako je Aja Jung pozirala sa onim kartama za metro na bilbordima, imam retroaktivni transfer blama. Međutim, ako ne pristanete na Ajin put, vi ste osuđeni na golgotu. Moja supruga i ja, na primer, živimo sada sa decom kao podstanari iako smo imali svoj stan koji smo morali da prodamo. Od kada je SNS na vlasti stalno plivamo protiv plime. Sve što sam napisao u životu izvedeno je negde, u pozorištu ili na televiziji. Sada više ništa novo što stvorim ne može nigde da se izvede. Igraju se samo stari komadi, na sreću i u ostalim delovima bivše zemlje. Da li ste još nekako kažnjeni? Naš Mikser je pre sedam-osam godina uradio rebrendiranje Telekoma i napravio sjajan uspeh povratkom mladih korisnika u konzervativnu ciljnu grupu državne kompanije, po njenom sopstvenom priznanju. A onda je ugovor prekinut jer smo verovatno imali neki javni nastup poput ovog, iako i dan-danas te crveno-bele poslovnice plene savremenim dizajnom i komunikativnošću. Da li bi taj ugovor bio prekinut da je moja supruga Maja Lalić, autor tog projekta, mahala kartama za metro poput Aje? Naravno da ne bi. Moj predivni profesor na Akademiji Vava Hristić dao nam je davno prvi savet kako se pišu drame: „Deco, morate prvo da upoznate gledaoce od kojih vaši junaci ’leba jedu.“ Tu lekciju je Aleksandar Vučić očigledno sjajno savladao. Kao da mu je genijalna pesma Mi smo ovde samo zbog para, KUD Idijota, zvezda i himna politike koju vodi. Ima li rascepkana opoziciona politička scena snage za promene? Pripadam ljudima koji ne krive opoziciju za neuspeh. Ponavljam, mi živimo u diktaturi. Sve je kontrolisano, pa i opozicija. Ne mogu svi biti Boris NJemcov ili Navaljni. Službe drže celo društvo u šaci, svaka moguća kritična masa revolta se vešto obesmišljava i davi. Setimo se samo Belog ili protesta Jedan od pet miliona. Dakle, promenu neće doneti opozicija nego globalni kontekst. Pristalica sam teorije da promena može doći tek kada ode Putin. Ako je deda Zelenskog kao pripadnik Crvene armije svojevremeno oslobađao Beograd, sad to isto indirektno čini njegov unuk. NJihov uspeh otvara i perspektive slobodnog društva i kod nas. Divim se odlučnosti, hrabrosti i žrtvama koje Ukrajina podnosi da se oslobodi zla. Kada je Bajden pobedio na poslednjim izborima u Americi, prva tačka njegove internacionalne politike je bila „deorbanizacija Evrope“. I to se upravo dešava sada, ali preko Rusije. Diktatori-kleptokrate viđeni su za politički odstrel. Način na koji su se Evropa i svet ujedinili oko Ukrajine je fascinantan. Neminovnim odlaskom Putina, popadaće i svi mali Putini. Uveren sam u to. Mediji su oko ovog pitanja, ali i svakog drugog, ostrašćeno podeljeni. Ima li tu mesta za istinu? Ako dozvoljavate, vaše pitanje je loše postavljeno jer izjednačava dva pola - kontrolisano i slobodno novinarstvo. Ne možete u istu ravan staviti Zorana Kesića ili Žaklinu Tatalović i Dragana Vučićevića. To su dva sveta. Prvo je novinarstvo s integritetom, drugo je propaganda bez mozga i morala. Tako vaše pitanje treba da glasi - kako slobodno novinarstvo još uvek drži glavu iznad vode, uključujući i vaš nedeljnik. Kako svi oni, koji nisu prodali veru za večeru, uopšte plaćaju račune i plate zaposlenima? Jer ovde ljudi ne razumeju da je najdominantniji oblik korupcije upravo – trgovina uticajem. Mogu da zamislim kako izgleda napor vašeg marketinga da proda oglasni prostor, i očekivani odgovor: „Izuzetno poštujemo vaš list, ali su nam budžeti ozbiljno skraćeni.“ I to je to. Opet, ne znam da li ima ozbiljnih brendova koji se reklamiraju u Zadruzi i Informeru. Takav marketing nosi ozbiljan reputacioni rizik. Ozbiljne firme su počele da vode računa o tome. Ali i slobodnim medijima se nekad smuči kritika vlasti i zažele se afirmativnih sadržaja? U trenutku dok odgovaram na vaša pitanja, Rusija žestoko bombarduje Ukrajinu. I to pre svega civilne ciljeve. Ubijaju ljude i decu na spavanju, u svojim zgradama. Tako da, molim vas, samo vi nastavite da pišete o lošim potezima vlasti, sve dok vlast ne napravi jedan jedini, suštinski dobar potez – a to je da uvede sankcije ovoj terorističkoj državi. I pišite afirmativno, molim vas. Imate veliki izbor. Pišite o junacima ovog zlog doba koji se protive ovom sumraku civilizacijskih vrednosti. Pomozite im da ne budu percipirani kao ludaci, nego kao vesnici proleća. Ovih dana su bili aktuelni protesti protiv Informera koji je objavio intervju sa oslobođenim silovateljem I. M. Da li je njegovo ponovno zatvaranje pokušaj vlasti da nam zamaže oči u jeku iščekivanja njenih krucijalnih političkih odluka? U močvari tabloidnog mulja koji nas zasipa svakog dana, priznajem da ne bih bio posebno iznenađen. Jer, šta još odvratno može da nam se desi, a da se već nije desilo? Koja to crvena granica neukusa i srama još nije pređena? Tek kada sam video onu fantastičnu reakciju žena koje su se snažno usprotivile tom činu, bio sam veoma srećan. Mislim da ovu mačističku, konzervativnu zemlju mogu spasiti samo žene i gejevi, zato što još uvek nisu izgubili strast i želju da se bore. Mislim da njima pripada dvadeset prvi vek. „Balkanoidi“ bolje da se sakriju u mišiju rupu. Kapa dole borkinjama! Pred nama je vek vaših žrtava! Šta mislite o nedavnim litijama protiv Parade ponosa i za zaštitu tzv. porodičnih vrednosti? Te otužne manifestacije koje kombinuju moto-sport, kožne jakne, mantije, tamjan i pravoslavni amin svima koji tuku žene ili obljubljuju decu, doživljavam kao organizovanu predstavu ruske obaveštajne službe. Možete me nazvati žutim, nevladinim, Ilijom Čvorovićem, ali ja tako mislim. Da li je ruski humanitarni centar u Nišu ikome pomogao u Srbiji, po bilo kom osnovu? Teško. Taj nesrećni centar me podseća na strip Alan Ford: pošto svoju „prodavnicu cveća“ ne mogu javno da nazovu špijunskim centrom, eto stavili su taj lepi, altruistički naziv na firmu. Bob Rok je Putin, Vučić je Alan Ford, jasno. Šalu na stranu, kada dođe „dan posle“ – kad god da došao, mora odmah da se krene sa „denacifikacijom“ Crkve. Prvo da im se rasproda holivudski vozni park, uvedu porezi i pohapse pedofili, onda da se pozove otac Sava iz Dečana i zamoli da svojom dobrotom, mudrošću i skromnošću blagosilja tu važnu instituciju i kaže nam šta dalje. Kao ortodoksni ateista, ja ne znam šta bismo dalje, osim što bih na ulaz svake crkve u Srbiji stavio citat patrijarha Pavla: „Budimo ljudi iako smo Srbi.“ Kada se vi osećate kao čovek? Ja sam najsrećniji kada pišem, jer je to najteži, najmukotrpniji i najlepši kreativni proces. Ali ovaj moj zanat dramaturga usko je vezan sa mogućnošću da vaše delo zaživi na sceni ili na televiziji. Ali, tu imam izvesnih problema, kao što sam već napomenuo. Poslednji komad koji sam napisao zove se Podanik. U pitanju je tužna komedija, svi koji su ga pročitali kažu da je veoma zabavan ali i mračan, kakvo je i ovo vreme u kome živimo. Komad naše društvo predstavlja kao sado-mazo poligon gde građanin svojevoljno glumi roba. Morao sam da ga napišem, neki trag mora da ostane. Igraće se on jednog dana, znam. Kad je Nušić čekao 25 godina da se Sumnjivo lice izvede na sceni, mogu i ja koliko god da treba. Često mi dragi prijatelji kažu da „malo prikočim“ i da u javnim nastupima ne budem toliko kritičan prema aktuelnoj vlasti. Ja im odgovaram da to činim upravo zbog moje troje dece. Ne želim da postanu robovi u Vučićevoj Srbiji. Moji klinci, iako su tek postali tinejdžeri, već sada planiraju odlazak u inostranstvo, što dalje odavde. Ali ja bih da ih zadržim ovde. Ovo je najlepša zemlje na svetu. Nema predaje. Šta je za vas sreća, o čemu je bilo reči na nedavnom Mikser festivalu, u poluilegali, na beogradskoj periferiji? Ja sreću u ovom trenutku isključivo vezujem za pojam slobode. Zarobljeni čovek ne može biti srećan, pa čak i ako nema egzistencijalnih problema. Novac pominjem jer bi svakako bio među prvim odgovorima ako biste sutra radili anketu na temu sreće, na ulicama Srbije. Jer – šta će vam novac ako ste na povocu? Nekada davno na našem FDU tokom Festa gostovao je jedan sjajni ruski reditelj čiji su disidentski filmovi bili napokon izvučeni iz bunkera. Govorio je o vremenu progona, siromaštva i borbe za svoje filmove, pa i za goli život. Izgarao je zajedno sa svojom filmskom ekipom, snimali su ilegalno, hrabrili jedni druge i verovali da dan slobode mora doći. I došao je. I stigle su i nagrade i status i putovanja. Dok nam je to pričao zaiskrila mu je suza u oku. A onda nam je rekao suštinsku rečenicu: „I sada, posle svih ovih godina, kažem sebi i svojoj ekipi – bilo je to najbolje vreme naših života“. Nadam se da ću ugledati isti krajolik iza sebe za koju godinu. Zasluženo, preko svake mere. Dragana Nikoletić