Novi nastavnici za školu budućnosti

Naredne godine Učiteljski fakultet u Beogradu obeležiće tri decenije od osnivanja, a o njegovom istorijatu, sadašnjosti i budućnosti nema boljeg sagovornika od Danimira Mandića, dekana i predsednika Zajednice učiteljskih (pedagoških) fakulteta Srbije. Uz podsećanje da se o univerzitetskom obrazovanju učitelja diskutovalo i pre Drugog svetskog rata, on ističe da je tu ideju 1979. oživeo Mladen Vilotijević, kasnije direktor Pedagoške akademije u Beogradu i prvi dekan Učiteljskog fakulteta. Za dokazivanje opravdanosti fakultetskog obrazovanja učitelja potrošeno je punih 14 godina, a iz današnje perspektive je veoma čudno da su protiv te ideje bili i neki univerziteti, pa i jedan ministar prosvete, priča Mandić i naglašava da je centralnu ulogu u pripremama za uvođenje fakultetskog obrazovanja učitelja imala Pedagoška akademija u Beogradu. Pod njenim krovom obavljene su sve ključne pripreme, organizovana većina naučnih skupova i pripremljeni najvažniji dokumenti, od elaborata o osnivanju do nacrta zakonskih akata, studijskih planova i programa i normativnih akata budućih fakulteta, podseća Mandić. Zašto su pojedini univerziteti bili rezervisani prema toj ideji, a protiv je bio i jedan ministar prosvete. Kada se stvar preokrenula u pozitivnom pravcu i kako su ostale pedagoške akademije prihvatile osnivanje učiteljskih fakulteta, jer je njihovo osnivanje dovodilo u pitanje opstanak akademija koje su se do tada bavile obrazovanjem učitelja? Samo su pedagoške akademije u Beogradu i Vranju od početka bile za fakultetsko obrazovanje učitelja. Kasnije su se priključile akademije u Užicu i Somboru. Većina je bila protiv, jer se time dovodila u pitanje egzistencija nastavnika, koji nisu ispunjavali uslove za rad na budućim fakultetima. Gubili su i određene privilegije. Zato je došlo do velikog otpora pa i demonstracije učenika, studenata i nastavnika pojedinih akademija pred Skupštinom Srbije. I većina univerziteta bila je rezervisana, a neki su bili protiv. Situacija se preokrenula dolaskom Danila Ž. Markovića za ministra prosvete, krajem 80-ih, a velike zasluge pripadaju i Mladenu Vilotijeviću, direktoru Pedagoške akademije u Beogradu, kasnije prvom dekanu Učiteljskog fakulteta u Beogradu. Kako sa ove vremenske distance gledate na sve šta je urađeno? Fakultet svoje rezultate baštini na dugoj i bogatoj tradiciji, a paralelno s tim predvodnici smo mnogih razvojnih promena u obrazovanju. Prvi smo u Srbiji imali kompjutersku učionicu sa personalnim računarima (tehnički fakulteti su uglavnom imali velike računarske sisteme); prvi uveli internet mrežu; prvi u regionu nabavili i u nastavi primenili pametne (smart) table, sačinili projekat i po njemu započeli opremanje interaktivnih multimedijalnih učionica. Prvi časovi nastave na daljinu 90-ih godina su organizovani iz naših učionica. Prvi naučni skup o nastavi na daljinu održan je na našem fakultetu, o kome je u štampi pisano kao o „srpskom Harvardu“. U vreme najvećih uspeha, kao prodekan za nastavu bio sam zadužen za informatizaciju i uvođenje nove tehnologije u nastavu. Naš fakultet je u to vreme po inovacijama bio poznat ne samo u Srbiji, već je prednjačio u regionu. Uspeli smo da i pored sankcija uvezemo pametne table još 1998. Ovu opremu smo kasnije izložili i na Sajmu knjiga i opreme, a tadašnji predsednik Vlade, pokojni Zoran Đinđić je, u pratnji ministra prosvete, vrlo pohvalno ocenio ove inovacije i odao priznanje Fakultetu, ističući da je uvek bio prvi po mnogim ostvarenjima. To je bila velika podrška našim naporima. Nakon tog velikog uzleta došlo je do zastoja. Mnogi su vas, u međuvremenu, bili prestigli. Šta ste uradili da Fakultet vratite na stazu uspeha i razvoja? Mi smo taj zastoj brzo pretvorili u prednost, primenom najnaprednijih tehnologija u nastavi. Da se sportski izrazim, preskočili smo prethodne, relativno zastarele i uveli najnovije „pametne“ tehnologije. Osnovali smo Centar za robotiku i veštačku inteligenciju u obrazovanju, jedan od najopremljenijih u Evropi, sa softverima za 3 D simulacije, virtuelnu realnost, robotiku, veštačku inteligenciju, metaverse i hologramske tehnologije u obrazovanju. Centar se bavi istraživanjem i razvojem savremene obrazovne tehnologije bazirane na veštačkoj inteligenciji i tehnologijama budućnosti primenjivim u nastavi. I što je najvažnije, osposobljavamo nastavnike za primenu nove tehnologije u nastavi, za primenu produktivnih modela nastave koji pripadaju novoj obrazovnoj paradigmi informatički razvijajuće nastave. NJome bi trebalo da se nadogradi ili zameni dosadašnja, manje delotvorna, reproduktivna nastava kojom se učenicima daju znanja u gotovom obliku umesto da ih oni aktivno stiču, otkrivaju, istražuju. Ta nova paradigma nastave temelji se na samostalnom i istraživačkom radu učenika i konstruktivističkom pristupu u nastavi. Obrazujemo buduće vaspitače i učitelje, a usavršavamo i nastavnike u školama da osposobljavaju učenike za samoučenje po principu „sam svoj majstor“. Postoje naučni dokazi da učenici sa 12 ili 13 godina mogu steći sposobnost da samostalno stiču znanja i veštine, da steknu sposobnosti samoučenja i samoorganizacije vlastitog rada. Zbog toga i nastavnici kroz proces obrazovanja i stalnog stručnog usavršavanja moraju steći kompetencije za primenu raznih modela razvijajuće (heurističke, projektne, modularne i dr.) nastave. Posebno smo ponosni na Centar za robotiku i veštačku inteligenciju. Ove godine na Svetskom takmičenju u kreiranju budućnosti obrazovanja, u konkurenciji 137 timova iz celog sveta, naše studentkinje doktorskih studija (J. Ristić, M. Vorkapić, S. Čomić, LJ. Bujišić i D. Bogićević) osvojile su prvu nagradu u pronalaženju inovativnih metodičkih postupaka za primenu najsavremenijih dostignuća tehnologije veštačke inteligencije i metaversa. Nažalost tradicionalna, reproduktivna nastavna paradigma još uvek dominira u našim školama. U čemu je ključna slabost te reproduktivne nastave? Ona je u svoje vreme bila epohalna inovacija u odnosu na individualnu nastavu. Sada je to zastareo, prevaziđen koncept, jer učenici sadržaje pamte, umesto da ih samostalno stiču, otkrivaju. Neki nastavnici još uvek se ponašaju kao da su oni jedini izvor znanja i informacija, iako učenicima i studentima nadohvat ruke stoje mnogi moćniji, sadržajniji, umreženi izvori znanja, iz kojih mogu brže, samostalno sticati kvalitetnija, savremenija, inovativnija znanja primenom odgovarajućih modela nastave. Umesto da samostalno uče i na aktivan način stiču znanja, učenici često gube vreme slušajući predavanja koja u velikom stepenu predstavljaju prepričavanje sadržaja iz udžbenika. Pojedini didaktičari zato smatraju da nastavnici predavanjima zapravo „potkradaju“ učenike, jer im uskraćuju mogućnost da samostalno, istraživački stiču produktivna znanja. Često se čuje da su škole zastarele i da se teško menjaju. Čuju se ozbiljne primedbe, ne samo roditelja, stručnjaka i naučnika, već u poslednje vreme i od vodećih političara. Šta vi preduzimate da škola bude bolja i efikasnija? Škola je veoma konzervativna institucija, koja se teško menja u poređenju sa većinom oblasti društva. Po pravilu na njen razvoj deluju dve zakonitosti. Prva je da škola nastoji da konzervira postojeću tehnologiju i koncepciju nastave. Staro se suprotstavlja novom, nepoznatom. Druga zakonitost se ispoljava u društvenom i naučnom pritisku da škola mora da se usaglašava sa društvenim promenama. Obrazovanjem i stručnim usavršavanjem nastavnika pojačava se dejstvo ove zakonitosti. Bez stalnog stručnog usavršavanja nastavnika nema progresivnih promena. Nemački pedagog Disterveg je davno izjavio da učitelj uči dok i sam uči, jer kad prestane da uči, u učitelju umire učitelj. Bez stalnog usavršavanja nastavnika dolazi do entropije sistema, a u svim dosadašnjim reformama po pravilu je izostajala unutrašnja pedagoška reforma škole. Kad već pominjete reforme, šta je sa reformama obrazovanja, koliko su one bile delotvorne? Iako je bilo pokušaja, sveobuhvatnih reformi nije ni bilo, jer su se sve dosadašnje bavile pretežno promenom sadržaja, nastavnim planovima i programima. Bavile su se pitanjima šta, a manje . Zaboravlja se i da manja suma znanja može više vredeti od veće, ako su tu manju količinu znanja učenici sticali samostalnim, tragalačkim, istraživačkim postupcima. Uz to, razlikuje se kvalitet znanja koje se stiče moranjem od znanja koje se stiče kao rezultat dejstva unutrašnje motivacije za učenje. Uporedo, sa procesom učenja, učenik treba da vrši samoevaluaciju svoga rada, da uvek zna na čemu je: šta je dobro, a šta loše uradio, naučio, da razmišlja o sopstvenim primenjenim strategijama učenja, da oseća zadovoljstvo u procesu sticanja novih znanja i veština, da u toku samostalnog učenja ispravlja, otklanja greške u radu. To je put do pobedničkog učenja. To je put da učenik zavoli školu, a ne da iz nje beži. Najbolje se uči čineći. Hodanje se uči hodanjem. Kucanje kucanjem. Sviranje slušanjem i sviranjem. Pisanje čitanjem i pisanjem. Suprotno ovom zahtevu, u tradicionalnoj nastavi na času je aktivan nastavnik, on govori, a učenici ćute i slušaju. I na kraju ovakvog pogrešnog rada, nastavnik se čudi što učenici ne umeju nešto da urade. Ovakvom metodom rada nastavnik „ubija“ misaonost, kritičnost, znatiželju kod učenika, a onda se, zbog neuspeha učenika, čemu je nastavnik pogrešnim metodama doprineo, traži povećanje fonda časova, iako je postojeći dovoljan, samo što se pogrešno metodički organizuje. Promene će se dogoditi kada predavačku nastavu zamenimo informatički razvijajućom nastavom i kada umesto reprodukcije merimo, pratimo i vrednujemo svaki korak koji učenik realizuje tokom procesa učenja. Kompleksno vrednujemo interesovanje i zalaganje učenika, funkcionalnost znanja -primenu teorijskih znanja u rešavanju realnih životnih problema, razumevanje pa i reprodukciju. Šta je vaš fakultet učinio da se to promeni i ta greška ispravi? Mi se godinama bavimo unapređivanjem tehnologije organizacije nastavnog procesa i radimo na modernizaciji didaktičko-informatičkog okruženja za organizaciju produktivnijih modela nastavnog procesa. Realizovali smo više istraživačkih projekata (Naša osnovna škola budućnosti, Eksperimentalne škole kao nosioci razvojnih promena u obrazovanju, Multimedijalne, interaktivne učionice u nastavi…) i pripremili predlog Unutrašnje pedagoške reforme obavezne osnove škole. Sve smo to dostavili Ministarstvu prosvete, ali reakcije su bile nezadovoljavajuće snažne i istrajne, iako je svima jasno da nedovoljno osposobljen nastavnik, školovan za staru tradicionalnu školu i nastavu, ne može biti nosilac reformskih promena u školi budućnosti. Naš školski sistem je zastareo i potrebna mu je temeljna reforma, da se nastavnik, kako je to lepo rekao Duško Radović, bavi detetom, a ne samo predmetom. Može li se sve to ostvariti bez bolje stimulacije nastavnika u školama? Ne može nedovoljno stimulisan nastavnik biti nosilac promena. Mnoge reforme padaju kao „kula od karata“ ako izostane potrebna materijalna osnova i stimulacija nastavnika. Finska važi za zemlju koja ima jedan od boljih obrazovnih sistema i tamo je nastavnički poziv jedan od najuglednijih i najbolje plaćenih, pa mnogi iz prestiža završavaju nastavničke fakultete, iako se neće baviti tim zanimanjem. Učiteljski fakulteti danas nisu u prilici da biraju buduće studente, već upisuju skoro sve koji se prijave. Zašto je to tako? Vaspitači i učitelji su najvažniji kadrovi za svaku državu, za svaki narod, jer postavljaju temelje razvoja ličnosti svakog pojedinca. Naš naučnik, akademik Radomir Lukić je u znak zahvalnosti, za života podigao spomenik svome učitelju. Nažalost taj doprinos razvoju svakog pojedinca ne prate odgovarajući ugled i materijalna stimulacija. Srozan je ugled, a na niske grane je pao materijalni položaj i egzistencija prosvetnih radnika. To je osnovni razlog nedovoljne zainteresovanosti kandidata koji se opredeljuju za učiteljski ili vaspitački poziv. Društvo je obezvredilo ovu profesiju. Nekada su učitelji imali veće plate od svih drugih profesija sa srednjim obrazovanjem. Sunovrat je počeo devedesetih godina i pad do danas nije zaustavljen. Nade su polagane u platne razrede, ali se oni godinama odlažu. Sramota je da profesori zarađuju manje od čistačica u nekim javnim preduzećima. A taj nepovoljan ekonomski status je i ključni razlog negativne selekcije za upis na učiteljske i druge nastavničke fakultete. Osamdesetih godina na Pedagošku akademiju u Beogradu nisu mogli da se upišu ni svi koji su imali odličan uspeh u srednjoj školi, a sada se mogu upisati i učenici sa lošijim uspehom. Začuđujuće je da se zbog toga niko ne uzbuđuje. Da li bi se taj problem mogao bar ublažiti uvođenjem platnih razreda? Materijalni položaj zaposlenih u osnovnom i srednjem obrazovanju je na sramotno niskom nivou, a visoko obrazovanje bi bez domaćih i inostranih projekata, kao i samofinansirajućih studenata, bilo u nezavidnom položaju i nedovoljno atraktivno za rad profesora koji su najbolji eksperti u svojim oblastima. Platni razredi su verovatno bolje rešenje, s tim da se dosledno primene. Oni bi, sasvim sigurno, doveli do značajnijeg povećanja plata prosvetnim radnicima, koji decenijama primaju manje od službenika istog nivoa obrazovanja u državnim i javnim preduzećima. Za to su, međutim, bila potrebna dodatna sredstva i ona su verovatno i bila razlog što je država ponovo odustala od primene platnih razreda. A ne tako davno sa zanosom se govorilo da će u budućem društvu znanja najvažnija biti škola, kao rasadnik znanja. Govorilo se da ulaganje u jednog učitelja može da uštedi troškove za deset policajaca, a danas se o policiji više govori nego o prosvetnim radnicima. Više se govori o stanovima za policiju, vojsku i druge bezbednosne službe, nego za prosvetne radnike. U društvu u kome je znanje najvažniji razvojni resurs prosveta je, u velikoj meri, marginalizovana. Značajno je opalo interesovanje za upis na sve nastavničke fakultete, pa je realno očekivati da će u narednom periodu doći do značajnijeg deficita kompetentnih nastavnika za veliki broj predmeta u osnovnim i srednjim školama. Ipak, kao večiti optimista verujem da će politička elita identifikovati navedene probleme i u skorijem periodu započeti sveobuhvatne reforme, uz poboljšanje materijalnog statusa nastavnika i u interesu mladih generacija koje dolaze, a koje će sutra biti osnovni nosioci razvoja naše države. Jovanka Matić