Krah moralne žandarmerije

Iako je svet već odavno međusobno povezan i isprepleten, neke vlade i dalje pokušavaju da ograničavanjem pristupa internetu smanje svest građana. U Iranu je trenutno brzina interneta drastično smanjena, a aplikacije, poput Instagrama, Votsapa, Fejsbuka, i mnoge druge platforme, filtrirane su od strane režima. Ometanjem i korišćenjem filtera, režim Islamske Republike svojim građanima takođe onemogućava pristup stranim televizijskim kanalima. Sve ove aktivnosti su značajno povećane u poslednje tri nedelje… Zašto? Prošlo je nekoliko nedelja otkako su u Iranu počeli nemiri. Ovaj potlačeni narod se svojim životima bori za osnovna ljudska prava, noseći Mahsu Amini u srcu. Devojku, koju je pre tri nedelje moralna policija mučila i ubila, nakon što je uhapšena zbog nepravilnog nošenja hidžaba koji je po zakonu obavezan u Islamskoj Republici Iran. Iran je sada svedok krvavih protesta, pod sloganom „Žena, život, sloboda.“ Ovi protesti su samo izraz netrpeljivosti, nakon godina ugnjetavanja, koje su nametnute hrabrim ljudima ove drevne zemlje. Mahsa Amini je oličenje potisnute želje iranskog naroda, koja postoji još od 1979. godine, kada je Islamska revolucija potpuno promenila način života. Pravo na slobodu izbora, pravo na slobodu govora, pravo na izbor religije, način oblačenja, čak i pravo na izbor muzike koju slušate, neke su od tih želja, ali su to ujedno i razlozi zbog kojih svake godine hiljade i hiljade Iranaca napušta svoju domovinu. Pre Islamske revolucije, za vreme vladavine Mohameda Reza šaha, Iranom je upravljao sekularni sistem u kom religija nije igrala značajnu ulogu. Ali, pobedom Islamske revolucije 1979. godine i zahvaljujući uticaju koji u Iranu imaju mule, šiitski islam je ubrzo učvrstio svoju moć u kontrolisanju političkih, društvenih i ekonomskih odnosa. Na početku revolucije, nikome nije pala na pamet čak ni pomisao da će hidžab za sve žene postati obavezan, sve dok tadašnji vođa Islamske Republike, Ruholah Homeini, nije to inicirao. Nekoliko godina kasnije, 1983. godine, hidžab je postao obavezan zakonom. Od tada, pa sve do danas, Iranci su u mnogobrojnim protestima pokazivali svoje neslaganje sa ovakvim zakonom. Danas je nošenje hidžaba obavezno samo u dve zemlje - u Iranu i Avganistanu, dok se u kolevci islama, u Saudijskoj Arabiji, hidžab smatra društvenom normom i nije obavezan u formi zakona. Islamska Republika, čija je misija od njenog nastanka bila izvoz šiitskog islama u druge muslimanske zemlje, istovremeno je tražila svoj put u okolnostima Hladnog rata. Slogan ,,Hi Istok, ni Zapad” dokazuje ovu tvrdnju. Koliko će Islamska Republika ostati lojalna ovom sloganu nakon četrdeset i tri godine svoje vladavine, to je druga stvar, ali ono što je ovaj režim sada dovelo u stanje haosa jeste verska politika, odnosno politička religija ovog režima. S jedne strane, ako režim odustane od obaveznog hidžaba, odustao je i od islama, a kao rezultat toga, odustao je od svoje politike. S druge strane, ako režim odbije da izmeni zakone i ne uskladi islamske trendove sa društvenim napretkom, doći će do ozbiljne konfrontacije sa narodom. Ovo je razlog što je režim sada u šah-mat poziciji! Iako je hidžab bio jedno od glavnih oruđa Islamske Republike da ograniči Iranke i marginalizuje ih, trenutni problem je daleko izvan ovog pitanja, a Iranci, i muškarci i žene, imaju mnogo veći zahtev, a to je pravo na slobodu izbora. U Iranu ne postoje političke partije, a sindikati su ili zatvoreni ili su njihovi lideri u zatvoru. Vođa u Iranu, koji nije direktno izabran od strane naroda, definiše celokupnu strategiju sistema i donošenje najvažnijih odluka za zemlju. Predsednik, čije kvalifikacije potvrđuje grupa ljudi koju prethodno bira vođa, može biti izabran „glasom“ naroda. Uloga predsednika je da sprovede opšte strategije vođe Islamske Republike. Zapravo, ono čemu danas svedočimo je odsustvo bilo kakvog društvenog mehanizma u zemlji u razvoju čiji ljudi ne znaju kako da izraze protest režimu. Iranci su velika nacija koja se nikada nije predala ugnjetavanju. U samo jednom veku, u Iranu su se dogodile dve revolucije - Ustavna i Islamska revolucija, od kojih obe odražavaju dinamiku iranskog društva. Iako nijedna revolucija ne postiže svoju utopiju, iranski narod je uvek pokazivao da nikada neće odustati od svojih zahteva - od slobode i nezavisnosti. U Iranu, naravno, kažu da su svi nedavni događaji pod kontrolom stranaca i da svim protestima upravljaju strani plaćenici. Čini se da krugovi moći u Iranu demonstrante smatraju marionetama Zapada, koje nemaju ni razumevanja, niti političke strasti. Neuspeh režima da razume realnost postojanja problema u Iranu i pripisivanje svih dešavanja u zemlji „stranim neprijateljima“, jedan je od najstarijih metoda Islamske Republike za izbegavanje prihvatanja promena. U zemlji u kojoj je predstavnik Boga vođa zemlje, neposlušnost vođi jednaka je neposlušnosti Bogu a kazna za to je smrt, nijedno mišljenje, osim mišljenja kruga moćnika se ne toleriše, a protivnici i demonstranti se lako eliminišu. Da bi dokazala svoj legitimitet i da u zemlji neka nikakvih problema, vlast na gradske trgove, autobusima, dovodi svoje navijače koji ih ,,podržavaju”. Ovim režim pokušava da stvori podelu i mržnju među ljudima i da tako izvuče najveću političku korist iz krizne situacije. Taktike kao što su stvaranje imaginarnih neprijatelja, stvaranje straha i stvaranje krize, takođe su dobro poznate metode autoritarnih i totalitarnih režima koji se na ovaj način trude da promene perspektivu naroda da umesto da napreduje, pristane i prihvati postojeće stanje. Dok u zemlji nijedne novine ili medij nemaju pravo da zaista prikažu društvene, ekonomske i političke probleme, isti ti mediji veličaju vlast i njen uspeh. Novinari izbegavaju da komentarišu mnogobrojne probleme naroda i, poput režima, optužuju „strane neprijatelje“ da stvaraju haos u zemlji. Trenutno mnogi analitičari tvrde da ovaj pokret ima različite aspekte, od kojih su najvažniji loša ekonomska situacija i ekonomske sankcije od strane Zapada, koje su izazvale nezadovoljstvo među ljudima. Čini se da ova analiza nije potpuna iz dva razloga. Pre svega, Islamska Republika trpi sankcije dugi niz godina i tokom ovog perioda nalazila je razne načine da ih zaobiđe. Drugo, s obzirom na to da širi svoju ekonomsku saradnju sa Rusijom i Kinom, čini se da će Iran u narednim godinama rešiti svoje ekonomske probleme. Istina je da su i ekonomski problemi deo sadašnjeg nezadovoljstva, ali glavni problem su oduvek bili despotizam, nepravda, lišavanje individualnih i društvenih sloboda, kao i nedostatak prava na izbor. Ovo nije prvi put da ulice Teherana svedoče o uzdizanju ove hrabre nacije. U mnogim događajima iranski narod je već pokazao svoje nezadovoljstvo režimom i spremnost na promene. Ne tako davno, Iranski zeleni pokret ili Persijsko proleće nastali su nakon iranskih predsedničkih izbora 2009. godine, na kojima su demonstranti tražili smenu Mahmuda Ahmadinedžada. Demonstranti su tvrdili da je režim manipulisao rezultatom izbora i ponovo nije poštovao pravo naroda na izbor. Iako je ovaj pokret potpuno ugušen, a njegovi su lideri stavljeni u kućni pritvor, vatra gneva iranskog naroda protiv nepravde nikada nije ugašena. A sada, nešto više od decenije kasnije, na ulice su se vratili još informisaniji i ujedinjeniji ljudi. Pokret „Žena, život, sloboda“ se u nekoliko važnih tačaka razlikuje od ostalih pokreta koji su se dešavali od početka Islamske revolucije, pa do sada. Pre svega, ovaj pokret su pokrenule žene, a muškarci su ih u tome podržali. Od revolucije, pa sve do danas, iranska istorija nije videla sličan pokret. Zatim, prvi put su sve poznate ličnosti u Iranu, uključujući sportiste, glumce i pevače, podržale ovaj pokret. Ovaj pokret su podržali i mnogi ljudi koji igraju važnu ulogu u ekonomskim kretanjima na tržištu Teherana. Pored toga, mladi ljudi nove generacije odigrali su veoma važnu ulogu u ovom pokretu, kako su oni uglavnom jedini koji su u ovim trenucima nemira izašli na ulice. Takođe, ovaj protest se proširio van granica Irana i dobio je globalni aspekt. Pokret „Žena, život, sloboda“ postao je simbol borbe protiv nepravde, nejednakosti i diskriminacije u celom svetu. Čak i u Evropi, na kontinentu koji je osvojio nebrojene slobode zahvaljujući nauci i znanju, žene su i dalje izložene predrasudama i nepravdi. Nažalost, neke sekularne vlade na Starom kontinentu tretiraju žene na sličan način kao i nedemokratski i islamski režimi. Promena postojećeg stanja neophodna je i za demokratska i za nedemokratska društva, a da bismo načinili neku promenu, prvo moramo krenuti od sebe. Moramo se promeniti, osvestiti i ujediniti se sa drugima. A promena se može desiti samo u dinamičnom društvu koje je okrenuto budućnosti i u okruženju gde postoje nada, motivacija i inicijativa. Miad Nakhavali doktor političkih nauka i saradnik Beogradskog centra za bezbednosnu politiku