Hazardski blud

Art market u Budimpešti, održan od 4. do 9. oktobra, jedanaesti je po redu, i prvi na kojem su se srpski galeristi predstavili zajedno, u okviru projekta Most. Srbija je bila i specijalni gost manifestacije, što je značilo da je posebna svetlost (trebalo da bude) bačena na ovdašnju umetnost. U tom cilju, najprominentnije umetnike koje zastupaju promovisale su galerije Bel Art, B2, H Vitamin, Štab, Rima, Novembar, Monolog i Sanjaj. Svoje domete su prikazali i Muzej savremene umetnosti iz Beograda, Muzej savremene umetnosti Vojvodine iz Novog Sada i Muzej Terra iz Kikinde, i to na TV ekranima (već drugog dana bez slike). Predstavljeni su i projekti Art & Nature i Šok zadruga, kao i izložba fotografija Liminal Lens, a srpskih je sadržaja bilo i u nekolicini paralelnih programa. Održana je i debata o poziciji srpskog savremenog arta u međunarodnom kontekstu (vođena na engleskom, bez ikakve potrebe). Iako je još aktuelna ministarka kulture Maja Gojković, koja je smotru između ostalih otvorila, istakla da manifestaciju smatra „kulturnim događajem prvog reda“, za neutralnog posmatrača priredba i nije baš tako izgledala. Jer, ovaj Art market, kao i verovatno svaki drugi, bio je veoma nalik pijaci, ili čak vašaru, sa čime se izlagači ne bi složili, uprkos svaštarskom asortimanu umetnina svih mogućih pravaca, estetika, poetika, žanrova, načina izvođenja... Dela su bila izložena gotovo nasumično, i mahom lišena primerene postavke i adekvatnog osvetljenja. Tu i tamo provejavao je autentični identitet nečijeg kulturnog nasleđa, ispod univerzalnosti tematika i problematika kojima se umetnost bavi poodavno. Ukupno sagledano, većina dela i nije bila problemska, već ilustrativna, ona koja bi neko držao u kući ili ofisu, što je, valjda, i bazična ideja sajmova. Po izgledu i ponašanju publike, nije moglo da se nasluti ko je tu došao sa ciljem da nešto kupi, a ko da informativno obiđe smotru, bez ikakvih daljih planova. Ni kod jednog rada nije bilo dužeg zadržavanja, možda i zbog velike gužve. Dilovi koji obećavaju višestruku zaradu prilikom preprodaje, verovatno su sklapani po isteku sajamskog radnog vremena. Vrednost izloženog takođe je bila u širokom rasponu, odokativno procenjeno, jer ogromna većina izlagača nije istakla cene dela u ponudi. Sporadično, iznos je bio naveden, diskretno, grafitnom olovkom ispod naziva rada i imena autora. Tako smo mogli da saznamo da uljana slika (s elementima od zlatnih listića) košta od 3.500 do 6.000 evra, a skulptura malog formata nešto više, na štandu italijanske galerije L’art industriel. A to je prilična svota za živog autora, iz našeg ugla posmatrano, posebno ako se uzme u obzir da je prikazano već bezbroj puta viđeno, pa i u boljim inkarnacijama, kad su srpski umetnici u pitanju. Ako bismo recimo poredili zvezdu mađarske ponude, a zapravo Novosađanina Milorada Krstića, po izrazu sličnog Srđanu Điletu Markoviću, ne bismo mogli da razumemo zašto slike prvog koštaju više od 20.000 evra. Jer, naš Đile može da sanja o upola manjoj sumi, isključivo u inostranim uslovima. Na jednom od hrvatskih štandova, redi-mejd instalacije izvesnog tamošnjeg umetnika neodoljivo su podsećale na uradak (počivšeg) Saše Markovića Mikroba ili Vladimira Perića Talenta, s tim što su bile daleko ulickanije. I stoga dostojne prezentacije na „najvećem festivalu savremene umetnosti u Evropi“, kako je sajam pohvalila zamenica ministra kulture i inovacija Mađarske, Ester Vitaljoš. S druge strane, srpskim štandovima se nije imalo šta zameriti, u okviru postojećih okolnosti, osim da je ponuda pomalo odudarala od onog što obično čitamo kao savremenu umetnost, koja uvek neki problem rešava i postavlja pitanja. Iz toga može da sledi novinarsko zakeranje, oblikovano u dilemu – da li je naša umetnost vrednija od onog kako se rangira i tretira? Pre no što pokušamo da na to odgovorimo, uz skromnu pomoć pomenute debate, opisaćemo bekgraund budimpeštanske svetkovine. Art market se već drugu godinu održava u vrlo atraktivnom objektu Balna (tržnog) centra, egzemplara dobrog spoja starinskog i modernog. Bazu čine četiri bivša stovarišta od crvene cigle, a novina je aneks od stakla i metala, oblikom sličan kitu, koji zatvara prostor između renoviranih tekovina industrijskog nasleđa. Iz pouzdanih izvora saznajemo da je Art market ovde smešten da bi popularizovao buduće sadržaje – trgovinu neumetničkom robom, te ne treba da čudi što odiše atmosferom luksuzne tržnice. Prizor dostupan iz bašte restorana u sastavu objekta, sasvim je druga priča. Pogled puca na Dunav i deo suprotne obale u Budimu, gde kao da je koncentrisano sve lepo što se može naći u Beogradu. A to je samo delić sjaja prestonice nekadašnje imperije, više puta razarane i obnavljane. Planski, a ne stihijski, što se kod nas dešava. Uzvodno šljašti Sečenjijev lančani most, slične istorije, kakav bi mogao da bude i naš tramvajski, da njegovu lepotu neko može da prepozna. Saobraćaj rekom vrlo je frekventan, dok obalom jezde električni (i obični) bicikli i trotineti, svima raspoloživi preko aplikacija. Šetači uživaju u poslednjem odjeku miholjskog leta, koje tek tmustom skramom noćne magle poručuje da je zima na pragu. Sve bi to trebalo da nas podseća na „elitni“ Beograd na vodi. Razlika je ipak očigledna, i može se pripisati kod nas još aktuelnoj tranziciji, koja se u umetničkom svetu vezuje za začetak formiranja tržišta. Za nas je još sramota trgovina umetnošću, što je „nasleđe socijalističkog morala“, kako primećuje Aleksandra Lazar, kustoskinja postavke Liminal Lens, na poslednjem spratu Balna centra. Lazar je i direktorka Asocijacije umetničkih galerija Srbije (AUGS), što je još značajnije u ovom problemskom fokusu. Naime, AUGS je formirana 2018. u cilju rešavanja dugogodišnjih problema, kako Lazar ističe. Jer, u životu galerija ne beše nikakvih pravila, osim previsokih dažbina. Umetnost je zapala u ćorsokak, premda „vrlo kvalitetna“, po zapažanju Aleksandra Milojevića, vlasnika Rime, sa ispostavama u Beogradu i Kragujevcu. Samo koju deceniju ranije, srpsko stvaralaštvo bilo je zapaženo, budući refleksija ratnih zbivanja, baš kao što je sad u trendu Ukrajina, kako je Lazar istakla, napominjujući da i ovu stavku AUGS želi da promeni. I mantra da „za umetnost nema granica“, mnogo puta ponovljena na pomenutoj debati, za Lazar je bila pogrešna, jer, „ideje su bez limita, dok se pred umetnost i umetnike postavljaju geopolitičke međe“. Prepreka je i komplikovana administracija pri transportu radova u EU iz Trećeg sveta, u kojoj država nije logistički pomogla, premda je gotovo prisvojila projekat Most, iako ga je osmilila AUGS. Granice čine i budžetska davanja za kulturu, u Srbiji manja od jedan odsto, kao i (ne)postojanje dobrih zakona, pa i onog o poslovanju vrlo aktivnog privatnog sektora u sferi umetnosti. Siva zona u kojoj galerije ponekad funkcionišu, trenutno jedina pogoduje njihovom opstanku, ali i egzistenciji umetnika, kroz zaobilaženje previsokih poreza, čime se služe i institucije. Mnogi od galerista, kolekcionara i stvaralaca nisu dovoljno edukovani, poslednji još i u zabludi da je država ta koja treba da ih štiti (opet zahvaljujući socijalističkoj prošlosti), zašto još nisu izgradili poluge za karijerno napredovanje. „Veliki broj njih radi druge poslove, i neretko nema sredstava ili ne želi da uloži u produkciju, očekujući to od galerija koje ih zastupaju“, kaže Lazar. Takođe, često nisu lojalni jednoj, već traže uhlebljenje kod njih nekoliko. Iz istog predubeđenja o državnoj podršci ne razmišljaju komercijalno, već rade po sopstvenom nahođenju. Izuzetak su mladi, s razvijenim osećajem za tržišno. „Ali, njih promovisati, za galerije je hazard i pitanje stručnosti u prepoznavanju budućih dometa“, kako primećuje Miroslav Rodić, osnivač i direktor Fondacije Mira Brtka. Međutim, i galeristi su često idealisti, čak i kad je prilika komercijalna, pa Bojan Muždeka iz beogradske B2 prioritetom ne smatra prodaju dela iz kolekcije. „Važnije je pronaći nekog s kim deliš stavove i način razmišljanja, što je uslov za povezivanje i zajedničke dalje korake“, on naglašava. I Milojević iz Rime zastupa ideju o valjanoj prezentaciji, pre imperativa profitabilnosti (pa Điletov rad izlaže, ali ga ne prodaje). Ksenija Marinković iz H Vitamina kao i uvek zagovara problematizaciju stvarnosti, te joj je u ponudi i umanjena verzija skulpture Over the Rainbow Miće Stajčića. Cenzurisane na njegovoj izložbi u Kulturnom centru Srbije u Parizu 2018, s obzirom na to da predstavlja „protivprirodni blud“ između junaka Diznijevih crtanih filmova. Na taj se prizor mršti ministarka Gojković, očito pobornica morala gde mu mesto nije. Inače je spretno minglovala sa domaćinima štandova, budno praćena kamerama. Mlade je zastupao Novembar, kao i Bel Arte, dok je udarna pesnica Štaba bio Jokšin Šiljan, artbrutista. Monolog je nudio multimedijalnu instalaciju, još ispod praga tržišne logike, a galerija Sanjaj radove koji su možda i podložni prodaji. Ne ulazeći u merkantilna dostignuća naših izlagača, iskreno se nadamo da smo tim kolektivnim nastupom ipak postali vidljiviji na globalnom tržištu, bez obzira na to što je gro srpske scene ostao van fokusa. Zanima nas da li je Srbija spremna da i ona ima svoj art market. Ideja nije bila strana ministarki Gojković, koja je na takvo pitanje jedne od domaćih novinarki odgovorila da mi imamo prilično industrijskog nasleđa, kao očito dobrog sedišta umetničkih sajmova. Sad, u kakvom je ono stanju, ministarka kao da nije bila obaveštena. Iz paralelnih programa, valja istaći izložbu Svet Mire Brtke u Muzeju Q Contemporary, umetnički značajnu, ali i bitnu u kontekstu ovog teksta. Ova slikarka (1930-2014) u svoj briljantni opus uvodi rečenicom da „nikada nije pravila kompromise sa publikom“, niti podilazila njenom ukusu, u nameri da proda radove. Ali, to je bilo doba socijalizma, kada je kultura bila na pijedestalu, svedočeći o identitetu naroda. Ali, i u kapitalizmu, tj. onom mudrom delu ovog poretka, nije tuđa (Čerčilova) misao da, ako na kulturi štedimo, nećemo imati za šta da se borimo, ako dođemo u takvu situaciju. Današnja srpska stvarnost svedoči nečem drugačijem, da je konkurs Ministarstva kulture za otkup radova savremenih umetnika, kao i onaj o njihovoj mobilnosti, poslednja briga nadležnih, pa rezultati debelo kasne. O mobilnosti i prodaji brinu se entuzijasti, dok je lični polet osovina napretka. Jedino što ne znamo da li je taj napredak na korist ili štetu prave umetnosti, za čiju su nabavku, valjda, odgovorni muzeji, i to oni državni. Na kraju se još valja zahvaliti i Asocijaciji umetničkih galerija Srbije, što je projektnim sredstvima novinarima omogućila da steknu uvid u svetsku sadašnjost, a našu budućnost tržišnog art protoka. Dragana Nikoletić