Podilaženje niskim strastima

Na političkoj sceni Srbije danas kolo vode renegati Demokratske i Radikalne stranke; ovi prvi odavno se igraju politike po principu svaka vaška obaška, a drugi igraju onako kako nalažu principi sinergetskog delanja. Renegatstvo je nastalo usled neuspeha matičnih demokrata i matičnih radikala da se održe na vlasti i tako nastave distribuciju materijalnih i simboličkih nadoknada za partijski rad (dodela partijskog ulova). Radikalski renegati su uneli jednu stratešku inovaciju u višepartijsku „raspodelu prema radu“. Suočeni sa nesrazmerom broja aspiranata na ovakve ili onakve jasle partijske države i samih kapaciteta državnih jasala, uveli su relativno ubrzanu rotaciju na položajima vlasti, moći i insignacija, kao i nesigurnost samih položaja i samih položajnika. Teško je u takvim uslovima održati sinergiju. Sinergija se održava na nadi „partijsko-naprednjačkih kadrova“ da će očuvati dodeljenu milost (materijalnu i/ili simboličku) i široko prepoznatljive insignacije ili na nadi da će doći na red i da će tako potencijalni vazali postati istinski vazali i dobiti ono što im pripada po milosti prvog renegata. Regent radikal-naprednjaka najavljuje novu feniks-fazu razvoja svoje lože. Još se ne zna da li je u pitanju potres koji treba da uzdrma i unese novu dozu stresne nesigurnosti među vazale-položajnike i vazale-položare, ali i nadu među vazale-aspirante i među pilićare i jajare ili tek prolog i prikupljanje snage za novu predstavu. Ne treba isključiti ni opciju zaustavljanja klatna-politike. U svakom slučaju repertoar mogućnosti je uprošćen i veoma smanjen, gotovo manihejski. No, novi NovoRadikali su do sada uvek pronalazili izlaz ili je izlazno rešenje pronalazilo njih. Na drugoj ili prvoj strani (zavisi od rakursa) opet na svom poslu palamudi i palaverke, kao i poneka muška polovnjača. Na toj, opozitnoj strani, opet dve strane, reklo bi se jedna proevropska, a druga prosrbska. A na obe partijske strane nalaze se brojne strančice, svaka na svom kobajagi ideološkom ćepenku i sa svojim programskim identitetom. A u stvari, da ih čovek stavi pod reflektore, ne bi mogao da ih razlikuje i da prepozna bilo kakvu specifičnost jedne u odnosu na ostale stranke. Naravno, ne računajući sadržaj političkih gluposti koje prave, po tome se ipak razlikuju. Da li ima izuzetaka? Ima ih, možda optimistički gledano tri-četiri. Ne može se reći da se lideri tih izuzetaka dobro snalaze u ovom partijskom galimatijasu. Teško je i gotovo nemoguće imati pamet koja može da pomiri nepomirljive lidere i liderčiće. Možda je Zoran Đinđić, ipak, bio samo izuzetak kada je 2000. nakratko pomirio rogove u vreći. Da je miridba kratko trajala, jeste, ali je i to bilo dovoljno da se dahije uklone, barem na tren. * * * Da li su partijskim vođama potrebni članovi i simpatizeri? Postojanje potrebe je nesumnjivo u jednopartijskim državama, dok je u višepartijskim, faktički povremena, uoči izbora i uoči većih promena „partijske politike“. Ako potreba za podrškom postoji, a ona postoji bilo stalno, bilo povremeno, onda se važno pitanje locira u onom prostoru u kojem dolazi ili ne dolazi do komunikacije partijskog vođstva i članova i pristalica date partije. U partijama koje nemaju konkurenciju, komunikacija je jednosmerna, mudro rukovodstvo izdaje instrukcije, poslušno članstvo ih dočekuje aplauzom i spremnošću da izvrši ono što su naredili partijski mudraci. U državama u kojima postoji izborna konkurencija političkih partija, ove se uoči izbora okreću ka postojećim i potencijalnim pristalicama. Sve ove partije (sve koje za to imaju mogućnosti) primenjuju „strategiju izborne nade“: prvo, podržati ključne interese, vrednosti i stavove aktualnih i potencijalnih pristalica iz ciljnih grupa; drugo, široka distribucija obećanja na fonu želja i nada potencijalnih glasača, bez obzira na njihovu ostvarivost; i treće, pažljiv rad na najčešće malim preusmerenjima pretpostavljenog mnenja potencijalnih pristalica. Bilo kako bilo, partijskim vođstvima u situacijama kada se aktualizuje važnost široke narodne podrške, bitan značaj imaju saznanja o političkom bagažu potencijalnih pristalica. Danas strukturiranu spoznaju javnog mnjenja obezbeđuju istraživanja predizbornog mnjenja. Dakle, kakvo je mnjenje ovdašnjeg naroda o pitanjima koja su danas u političkom fokusu, to jest o pitanjima koja su predmet razmatranja u ovom tekstu. Šta naš formalno gledano punoletan narod misli o ulasku Srbije u Evropsku uniju, o nezavisnosti Kosova i o onom čudnom medijalnom pitanju, srpske sankcije Rusiji? (Koristim podatke iz ovogodišnjeg istraživanja Demostata - telefonska anketa obavljena pre tri meseca na reprezentativnom uzorku od 1.200 ispitanika.) Nezavisno Kosovo: Odgovori na pitanje: „Šta vlast treba da čini da bi Srbija napredovala: da odbije priznanje Kosova ili da popusti uz određene ustupke“: da odbije priznanje – 64 posto; da popusti – 17 posto; neodlučni („nešto između“ priznanja i odbijanja) – 19 posto. Protiv priznavanja nezavisnosti Kosova je 76 postotaka od svih članova i pristalica SNS, 56 posto partijski neopredeljenih i 34 posto onih iz SSP. Za popuštanje je 44 posto od svih članova i pristalica SSP, 22 partijski neopredeljenog naroda i 13 posto naprednjaka. Ulazak u Evropsku uniju: Odgovori na pitanje: „Šta vlast treba da čini da bi Srbija napredovala: da prihvati ili odbije ulazak u EU“: da prihvati ulazak u EU – 30 posto; da odbije ulazak u EU – 43 posto; nešto između – 27 posto. Četvrtina članova i pristalica SNS je za ulazak u EU, a nepune tri petine (57 od 100) je protiv toga, dok je jedna petina neodlučna. Nepune dve trećine pristalica SSP je za ulazak, a jedna četvrtina protiv ulaska Srbije u EU, dok su ostali (12 od 100) neodlučni. Od 100 partijski neopredeljenih građana 24 je za ulazak, 37 je protiv, a 39 je neodlučno. Odgovori na pitanje: „Da li Srbija treba ili ne treba da usaglasi spoljnju politiku sa Evropskom unijom“: treba da usaglasi – 33 posto; ne treba da usaglasi – 56 posto; ostali ne/odgovori – 11 posto. Odgovori na pitanje: „Kada bi sutra bio referendum o ulasku Srbije u EU, kako biste glasali“: glasali bi za ulazak Srbije u EU – 34 posto; glasali bi protiv ulaska Srbije u EU – 51 posto; ostali ne/odgovori – 15 posto. Za ulazak u EU glasalo bi 63 posto od svih članova i simpatizera SSP, 34 odsto partijski neopredeljenog naroda i 25 odsto naprednjaka; protiv ulaska Srbije u EU glasalo bi 59 posto od svih naprednjaka, 44 posto partijski neopredeljenih i 31 posto članova i pristalica SSP. Odnos prema Rusiji: Neslaganje ili slaganje sa stavom: „Srbija treba da uvede sankcije Rusiji“: ne treba uvesti sankcije – 80 posto; treba uvesti sankcije 9 posto; ostali ne/odgovori – 11 posto. Devet od deset pristalica SNS je protiv uvođenja sankcija. Pristalice SSP su podeljene, od 100 pristalica SSP 39 je za sankcije a 42 je protiv, dok je 19 neodlučno. Od 100 partijski nesvrstanih građana, šestoro je za sankcije a 74 je protiv. * * * U globalu javnomnjenska percepcija tri ključna pitanja spoljne i unutrašnje politike Srbije pokazuje dominaciju proruske orijentacije (četiri petine ispitanika), odbijanje nezavisnosti Kosova (dve trećine ispitanika) i većinsko neprihvatanje ulaska Srbije u Evropsku uniju (polovina ispitanika). Opozitno ovim orijentacijama nalazimo odsustvo svake značajnije opozicije proruskoj orijentaciji, izvesno prihvatanje nezavisnosti Kosova (jedna petina ispitanika) i značajnije zalaganje za ulazak Srbije u EU (trećina ispitanika). Ovo trijadno fokusiranje pozicioniranja Srbije u globalnom svetu, već tri decenije oblikuje političku scenu Srbije, a znatnim delom i ovdašnji duh vremena i javno mnjenje ovdašnjeg naroda. Ovakve političke orijentacije naroda Srbije u prvom redu su rezultat „genetske“ ljubavi prema Rusiji, istorijski formirane emocionalne distance prema Zapadu; rezultat aktualnog delanja tabloid-medija, procene pravca u kojem idu državne politike i mišljenja da su upravo takve orijentacije društveno poželjne i da „baš tako svi misle“. Postoji znatna korelacija percepcije pomenute tri grupe ključnih pitanja državne politike i partijskih orijentacija demografski gledano punoletnog naroda Srbije. Nosioci pomenutih većinskih orijentacija vezuju se za SNS i tzv. patriotske stranke, a njima opozitnih orijentacija za Stranku slobode i pravde i stranke u političkom centru i levo od centra. Partijski neopredeljeni ispitanici su nešto bliži orijentacijama koje karakterišu članove i simpatizere SNS. Važno je imati na umu da pristalice dve najbrojnije političke stranke (SNS i SSP) nisu ideološki i vrednosno potpuno homogene. Pomenimo samo da među naprednjacima nalazimo četvrtinu koja je za ulazak u EU, a da među pristalicama SSP nalazimo takođe četvrtinu koja se protivi ulasku Srbije u EU. U svakom slučaju ključ za rešavanje fokusnih pitanja o kojima je ovde reč je u rukama najmoćnijeg čoveka u državi danas i u njegovoj stranci koja okuplja trećinu punoletnih ljudi ove države. Ovoj tvrdnji valja dodati banalnu dopunu. Ako se hoće vlast po svaku cenu, onda će lider najbrojnije partije i lideri ostalih partija ići za većinskim ovde navedenim orijentacijama; ako im je prvenstveno stalo do dobre budućnosti države Srbije i famoznog opšteg interesa, tražiće neko bolje rešenje ili barem pragmatičnije, na fonu koji su postavili subjekti globalne svetske moći. U svakom slučaju ovih godina smo svedoci partijskog podilaženja niskim strastima srbskog naroda! Danas dominantni tip političkog sistema u svetu, a to važi i za Srbiju - parlamentarna demokratija i kada je pseudodemokratija i kada je obeležena nastojanjem da se ona ostvaruje u najboljem mogućem sadržaju - temelji se na ovakvom ili onakvom udvaranju i podilaženju aktualnim i potencijalnim navijačima. Tako je i u Srbiji, svaka stranka i strančica nastoji da okupi svoje navijače i da napravi nove. Prednost u obe procedure imaju političke pubertetlije i drugi šalabajzeri kojima je u glavu udarila šansa da prečicom urade ono što nisu mogli kroz redovan sistem poštenog školovanja i drugog radnog osposobljavanja. Političke partije su danas jedini konkurent školstvu na planu vertikalne društvene pokretljivosti. Partijski put (članstvo u partiji i poltronisanje partijskim moćnicima) jeftiniji je i nadasve lakši put (ako isključimo moral) od svakog drugog puta do zaposlenja, dobrog radnog mesta, napredovanja na poslu i bilo kojeg i bilo kakvog dolaženja do položaja. U državama razvijene i veoma raširene političke korupcije i svakojakog podmićivanja, kao što je srpska država, partijski put je put kojim se sve češće ide. Ako nema raspoloživih mesta koja su pri ruci vladajućim partijama, i ako one ne mogu da izmisle takva mesta, onda naši politički aspiranti idu u opozicione partije. Jedni se uzdaju u opozicionu karijeru, koja će omogućiti pretrčavanje u vladajuće stranke u kojima će tada, zbog opozicionog bagaža, imati bolju prođu. Drugi se pak uzdaju u rotaciju partija na vlasti i pritom se nadaju da će tada doći do naplate svog „partijskog“ rada. Da li ima drukčijih stranačkih pristalica? Imade ih. Bojim se samo da će oni, kako stvari idu, uskoro ostati u manjini. I ne zna čovek da li je reč o poštenim ljudima koji pristaju uz određenu partiju iz racionalnih razloga koji isključuju neposredni materijalni interes; ili je njihova motivacija zasićena i prezasićena raznim emocijama; ili je reč o najobičnijim navijačima za ovog ili onog lidera (eventualno stranku); ili je reč o naivcima koji su otvoreni prema svakom partijskom obećanju, pa i onim neostvarivim, čak i kad takvu spoznaju imaju i sami „naivci“. Ako neki član ili simpatizer političke stranke poveruje u ono što pripovedaju srpski politički iluzionisti sa desne strane političkog spektra, kao u ono da će kosovski Albanci da se odreknu onoga što već imaju, onda sa takvim stranačkim ljudima lideri njihovih stranaka mogu raditi šta god im pada na pamet (a svašta im pada). Ako je danas posle „devedesetih“, broj takvih stranačkih ljudi politički značajan, onda smo zaslužili da nam se dešava sve to što nam se sada dešava i sve loše što je na vidiku. Za bolje i nismo! Sem ako ne pomišljamo na ono rešenje od pre 300 i nešto godina, da krenemo na sever, sada iz Srbije. Ne pojedinačno kao do sada, već kolektivno. Ostaje samo da barjak razvije neki novi Arsenije Čarnojević! Autor je sociolog, saradnik Demostata