Bolje da zakopamo ratne sekire, nego da se naoružavamo

Dve nove ideje. Ja sam u maju za NIN napisao da Evropljani uopšte ne razmišljaju šta će da rade posle rata u Ukrajini. Tako je tada izgledalo. Međutim, danas više ne izgleda tako. Posle tri meseca izašle su na videlo dve važne ideje koje kod mene, pored stare brige o mogućoj nuklearnoj katastrofi, stvaraju dodatnu zabrinutost. Prva je nemačka ideja da značajno poveća svoje vojne rashode i preuzme vodeću ulogu u odbrani EU. Druga je francuska ideja o Evropskoj političkoj zajednici (EPZ). Ne očekujem da će se mnogi složiti sa mnom, ali želim da im objasnim zašto tako mislim. Po mom mišljenu, kontekst rata u Ukrajini se namerno ili slučajno pojednostavljuje i svako koristi ono što mu odgovara. Međutim, ceo ovaj rat je mnogo složenija stvar. U stvari, tu postoje tri nivoa koja se mešaju, prožimaju ili zloupotrebljavaju. Prvi nivo: Ruska agresija. Zabrinutost za diskriminaciju ruske manjine u Ukrajini je bila opravdana, baš kao i širenje NATO-a. Na drugoj strani, bila je opravdana i ukrajinska frustracija kako su ih Rusi tretirali kroz istoriju. Dve frustracije, jedan građanski rat. Ipak, ruska strana snosi veću odgovornost. Promena granica putem rata je protivna međunarodnom pravu i stabilnosti u Evropi. To je za svaku osudu, tim pre što ljudi masovno ginu u ovom ratu. Zabrinutost su Rusi pogrešno pretočili u nameru da promene režim u Kijevu, a ako to ne ide, u promenu granica. Bez sumnje, ruska agresija na Ukrajinu je prvi i najvidljiviji nivo rata. Drugi nivo: Održavanje hegemonije postojeće supersile. Ovo nije samo rat između Rusije i Ukrajine, ovo je prikriveni rat između NATO-a i Rusije (proxy war) ili rat za potvrdu statusa jedine supersile. Ali i više od toga. Rusi nisu izazov za američku ekonomiju i bezbednost, ali Kina jeste (na infografici 1 može se videti kako rastu kineski vojni izdaci). Amerikanci se spremaju za rat sa Kinom. Rusija im smeta u tome, jer može biti saveznik Kine, sa ozbiljnim nuklearnim oružjem. Uz to, Rusi su bacili rukavicu u lice NATO-u u Siriji. Po njima, Rusija je mala ekonomija – veličine Ujedinjenog Kraljevstva – koja može da se slomi ekonomskim sankcijama. SSSR se raspao zbog ekonomije, zašto ne bi i Rusija. Treći nivo: Prijateljska razmena vatre između saveznika. U kontekstu mogućeg gubitka svetske hegemonije, gubitak supremacije nad Evropom bio bi prava katastrofa za SAD. Posle Bregzita, nema ko da štiti američke interese u EU. Nemačka je suviše ekonomski i politički jaka da bi moglo jednostavno da se manipuliše njom. To je pokazala Angela Merkel u odnosu sa Donaldom Trampom. Suptilnije ograničavanje Nemačke je mnogo poželjnije. To se upravo dešava. Očigledno je da je Nemačka najveći ekonomski gubitnik, posle Rusije, u ovom ratu. Ona je već u trećem kvartalu ove godine ušla u recesiju. Izgleda paradoksalno, ali Nemačka je pristala na to. Aktivno je uključena kako u finansijsku i (nešto manju) vojnu podršku Ukrajini, tako i kroz uvođenje ekonomskih sankcija (od kojih i sama trpi najveću štetu). Paradoks je, međutim, prividan. Stvoren je utisak da je Evropa ugrožena od Rusije i sada je trenutak da Nemačka preuzme vodeću ulogu u njenoj vojnoj odbrani. To je prvo rekla nemačka ministarka odbrane, a posle dva dana izričito ponovio kancelar Nemačke! Sa Nemačkom kao vodećom ekonomskom snagom EU i sa njenom vodećom ulogom u vojnoj odbrani Evrope, dolazi trenutak da se redefiniše status američkih vojnika na nemačkom tlu (trenutno ih je više od 35.000), ali i mnogo toga drugog. Naravno, Amerikanci na to ni ne pomišljaju, nego im samo odgovara slabija Nemačka. Ali, da li su ikada privatno razgovarali sa nemačkim diplomatama o njihovim frustracijama? Nemci se žrtvuju. I ovde dolazimo do prve problematične ideje iz uvoda. Nemci su spremni da se „ekonomski žrtvuju“ zbog sankcija Rusiji da bi povratili vodeću vojnu ulogu u Evropi. Nemačkoj je bilo zabranjeno naoružavanje posle Drugog svetskog rata. Međutim, Hladni rat sa SSSR-om je sve to promenio. Nemačka je 1958. postala članica NATO-a sa pravom na ponovno naoružavanje. Posle 60 godina, Amerikanci vrše pritisak na Nemačku da poveća vojni budžet do dva odsto BDP-a. Drugim rečima, da poveća vojni budžet sa 56 milijardi dolara u 2021. na 84 milijarde dolara u 2023, ili za 50 odsto. Nemci su to prihvatili. Amerikanci žele da smanje svoje troškove u NATO-u, ali ne shvataju da istovremeno puštaju Vermahtov duh iz boce. Ako je verovati stokholmskom institutu SIPRI, Rusija spada među pet zemalja sa najvećim vojnim izdacima na svetu, ali je tek na petom mestu. Ispred nje je Velika Britanija, a Francuska i Nemačka su odmah iza nje, sa zanemarljivom razlikom, što se može videti i na infografici 1. Tri vodeće evropske zemlje imaju zajedno tri puta veće vojne izdatke od Rusije. I sada je Rusija pretnja za evropsku bezbednost, zbog koje će Nemačka da poveća svoj vojni budžet za 50 odsto. O čemu se ovde radi? Ja ne znam o čemu se ovde radi, ali mi se ne sviđa ideja da naša bezbednost u Evropi zavisi od Nemačke. Prikriveni ekspanzionizam. Druga problematična ideja iz uvoda se odnosi na prikriveni ekspanzionizam. Francuzi su izašli sa predlogom o formiranju Evropske političke zajednice (EPZ), što je formalno prihvaćeno početkom oktobra na sastanku šefova država u Pragu. To će biti diskusioni klub o političkim i bezbednosnim pitanjima budućeg uređenja Evrope. Trenutno, najurgentnije pitanje je rat u Ukrajini. Očekivano, svi su tu, sem Rusije i Belorusije. Dan pre toga, bivša nemačka kancelarka Angela Merkel je izjavila, prema agenciji DPA, da Evropa može postići trajni mir samo uz učešće Rusije. I ja tako mislim, ali moje mišljenje je potpuno nevažno, baš kao što je to danas i mišljenje Angele Merkel. Uzgred rečeno, nisam primetio da je njenu izjavu preneo Dojče vele. Međutim, za deset godina Evrope ili neće biti ili će biti formirana „Velika Evropa“ na bazi sporazuma o kontroli atomskog oružja, razoružanju i slobodnoj trgovini. Ovaj stav sam već izneo pre tri meseca i on danas, kao i tada, izgleda suludo. Kada se povežu infografika o vojnim rashodima i mapa EPZ, taj utisak je još jači. Međutim, ako je neko nekada crtao karte proširivanja EU, i NATO-a iza nje, mapa EPZ neodoljivo podseća na njih. Plava boja predstavlja članice EU, zelena boja države koje nisu u EU ali su pozvane u EPZ, a crvena boja izopštene države. Nemam nikakvu sumnju da zelena boja ukazuje na pravac širenja (uticaja) EU i NATO-a iza nje (uz izuzetak Turske, koja je već u ovom savezu). Dve odluke koje su donete na sastanku u Pragu pojačavaju taj utisak. Sledeći sastanak EPZ je iduće godine u Moldaviji, koja već ima probleme sa ruskom manjinom u svojoj zemlji. Na drugoj strani, šalje se posmatračka misija u Jermeniju (koja uopšte i nije u Evropi) da nadgleda sporazum o prekidu vatre, koji je ugovoren sa Azerbejdžanom, uz posredovanje Rusije. Nema sumnje da je EPZ uperena protiv Rusije, jer je njen fokus na Ukrajini, Moldaviji i Kavkazu (zaokruženo crvenom bojom na mapi). To će se isplatiti ako se Rusija vojno porazi i ekonomski baci na kolena. Ako se to ne desi, EPZ će biti odgovorna za eskalaciju sukoba u Evropi. A gde je tu Srbija? Srbija je pozvana u Prag da bi joj oficijelno izneli šta mora da radi sa Rusijom i Kosovom (zahvaljujući Putinu, to su danas dve povezane teme). Sedela je kao đak u poslednjoj klupi. Lično sam se osećao poniženim i mislim da to Srbija nije zaslužila, jer njena spoljna politika nije pogrešna. Ovo se gotovo nikome neće svideti, ali ponovo pogledajmo tri nivoa rata u Ukrajini. U pogledu prvog nivoa rata, mi smo osudili invaziju Rusije na Ukrajinu. Problem je što smo to uradili posle velikog spoljnog pritiska, tako da nam niko ne veruje da smo iskreni po ovom pitanju. U pogledu drugog nivoa rata, ovo je prikriveni rat između NATO-a i Rusije i mi tu ne treba da se mešamo. Problem je u tome, ponovo, što smo se ipak umešali, jer smo napravili simetriju između bombardovanja Srbije 1999. i ruske agresije na Ukrajinu. Ne treba, takođe, ni da se mešamo u treći nivo rata, ali nas se on i te kako tiče. NJegova posledica će biti porast vojnih izdataka u Evropi, koji nikada u istoriji nisu doveli do smirivanja tenzija. U potpunosti podržavam vojnu neutralnost Srbije, ali to nije dovoljno. I Srbija se ubrzano naoružava bez ikakvog racionalnog razloga. Mi smo u potpunosti okruženi NATO-om i nikakav problem ne možemo da rešimo vojnim putem. Umesto toga treba da pokrenemo proces razoružanja na Balkanu. Na primer, da „Otvoreni Balkan“ otvorimo za pitanje razoružanja i da u njega uvučemo susedne zemlje. Krajnje je vreme da zakopamo ratne sekire sa Hrvatskom. Ne moramo da budemo prijatelji, ali ne treba stalno da se svađamo. Da zaključim. Naša spoljna politika u principu nije pogrešna (osuda agresije i nasilne promene granica, vojna neutralnost i averzija prema sankcijama), ali joj nedostaju kredibilitet i inicijativa. Svet nije idealan, što poslednji događaji pokazuju. Kada smo 5. oktobra 2000. mirnim putem smenili jednog diktatora i gospodara rata, dobili smo zbog toga velike poene u svetu. Međutim, imali smo problem u diplomatiji, jer nam nisu verovali. Milošević je stalno lagao taj isti svet, a oni su ga zauzvrat ucenjivali i pritiskali. Kada smo počeli da govorimo istinu i da nudimo razumna rešenja (da spomenem samo sukcesiju i dugove koji su izgledali kao dva nerešiva problema), naš položaj se bitno popravio. To je recept šta treba sada Srbija da radi. Uvođenje ili odlaganje sankcija prema Rusiji apsolutno nema nikakav uticaj na ishod rata u Ukrajini, na naše pristupanje EU ili na strane investicije. Velika je zabluda da će uvođenje sankcija odmrznuti naše pridruživanje EU. Drugi problemi tu postoje. Ako ponudimo racionalna rešenja za smirivanje tenzija na Balkanu, to će nam mnogo više koristiti nego nametanje sankcija Rusiji.