Šta da radi ova fota

Eto nama nove zabave za sumorna vremena: uz redovna saznanja o pripremi „atentata na Vučića“ i „napada na Srbiju“, dobili smo i najavu mogućeg podnošenja ostavke Aleksandra Vučića. Nije to, doduše, rekao lično on, ali jeste čovek koga iskreno ceni i od srca brani, Dragan J. Vučićević, glavni urednik tabloida Informer. Čemu služi – čak i ako ne radi - priča o povlačenju najhrabrijeg među Srbima u momentu dok „država krvari“? Uobičajeno zamajavanje ili sredstvo za novo „vrdanje“? Pozivajući se na „neke predsednikove saradnike“, Vučićević je, naime, rekao da bi Vučić mogao da podnese ostavku kako bi „nekom drugom“ prepustio da uvede sankcije Rusiji i prizna nezavisnost Kosova, u situaciji kada bi pritisci na Srbiju da ta dva poteza povuče bili toliki da država ne može da ih izdrži. Da nije reč o nesmotrenoj izjavi, datoj u naletu mašte, pokušao je da pokaže drugi važan specijalac vlasti, poslanik i advokat Vladimir Đukanović. „Potencijalna ostavka Aleksandra Vučića o kojoj je Vučićević jutros govorio, ukoliko se dogodi, biće plod, pored iracionalnih i nepodnošljivih pritisaka na Srbiju, skandaloznog ponašanja tzv. elite i uticajnih ljudi u Srbiji koji ne žele Srbiju kao neutralnu državu. Pun ih je i SNS“, tvitnuo je Đukanović. U „analizu situacije“ uključio se i „analitičar“ Nebojša Krstić, tezom da „nije Vučića za predsednika izabrala elita, a ni `elita`“ te da „ne sme on njoj da povlađuje, već mora da radi ono što je u interesu države i svih građana, ma kako to bilo bolno i nepopularno, ako želi da ostane upamćen kao lider od formata“. I tu negde se zastalo. Priča o potencijalnoj ostavci lansirana je nakon što je, na mnoštvo svakodnevnih pozivanja Srbije da se pridruži sankcijama protiv Rusije, dodat i ovogodišnji redovni Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije. U tekstu se uglavnom ponavlja poznata lista oblasti u kojima je Srbija stagnirala, nazadovala, ili, u srećnim slučajevima, „postigla ograničen napredak“. Starim zamerkama (borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, sloboda javne reči itd) pridružena je ocena o odnosima sa Hrvatskom, za koje se kaže da su „sve više zategnuti, uz povremene političke sukobe“, ali i Crnom Gorom („izazovni“). U delu koji se odnosi na proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine ističe se da je postizanje sveobuhvatnog, pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji „hitno i ključno“. Ipak, najveću pažnju privukao je deo koji se odnosi na „značajno smanjenje“ stope usklađenosti Srbije sa evropskom zajedničkom spoljnom politikom – sa 64, kolika je bila 2020, ta stopa je sada pala na samo 45 odsto. U Izveštaju se podvlači da se Srbija nije uskladila sa sankcijama Rusiji i ističe da je „niz akcija i izjava Srbije bio u suprotnosti sa spoljnopolitičkim stavom EU“, te da se „od Srbije očekuje da kao prioritet ispuni obaveze i progresivno se uskladi sa restriktivnim merama EU u skladu sa pregovaračkim okvirom Srbije“. Izveštaj je podržala i EPP, najveća grupacija u Evropskom parlamentu, čiji je pridruženi član i SNS. Nisu analitičari stigli ni da protumače značaj formulacija sadržanih u dokumentu, kao ni pomirljivog Vučićevog tona kojim je na njega reagovao, a već su stigle nove loše vesti – one o mogućoj suspenziji viznog režima za građane Srbije, zbog neusklađivanja viznog režima sa EU. Problem povećanja broja nelegalnih migranata koji preko Zapadnog Balkana dolaze u EU nije nov, a srpska vlast je već najavljivala da bi do kraja godine mogla da uvede vizni režim „spornim“ zemljama, što je i ovog puta ponovljeno. Sudeći prema izjavi evroposlanice Viole fon Kramon, međutim, to je nedovoljno da promeni situaciju: „Nisam sigurna da ljudi u Srbiji znaju da je reputacija Srbije najgora posle 1999. godine. Zbog stava o sankcijama, možda ostane izolovana iz međunarodne zajednice“, rekla je Fon Kramon, inače izvestiteljka Evropskog parlamenta za Kosovo, odranije izrazito neomiljena među predstavnicima srpske vlasti. Iznela je i ocenu koja, posle višegodišnje antievropske propagande, verovatno prija ušima većine birača, ali ne i vlasti koja se i dalje zvanično zaklinje u svoju proevropsku orijentaciju – da se Srbija u ovom trenutku nalazi najdalje od Evrope od 2000. godine. Loše vesti stižu i sa druge strane sveta: glasine o podozrivosti zvanične Moskve prema namerama srpske vlasti poslednjih dana potkrepljivane su citiranjem stavova pojedinih uticajnih ljudi, kakav je, recimo, prokremaljski vojni analitičar Jurij Kotenok, koji je, prema pisanju Jutarnjeg lista, na svom tviter-nalogu napisao da je Srbija u UN glasala protiv Rusije, „što znači da je Vučić marioneta, a zakleo se da nikad neće uvesti sankcije Rusiji“. I sve to uz zaključak: „Dijagnoza – politička prostitutka!“ Spekulacijama da se srpska vlast sprema za uvođenje sankcija Rusiji pridružio se i moskovski dnevnik Komersant. Ipak, Vučić se nije javno pomerio dalje od stava „nema sankcija dok možemo da izdržimo“, još uvek bez preciziranja gde bi granica izdržljivosti mogla biti. „Dok god budemo mogli da izdržimo a da ne ugrozimo naše najvitalnije nacionalne interese i državne interese, mi ćemo voditi politiku koja je ustanovljena zaključkom Saveta za nacionalnu bezbednost. Kada ne budemo mogli, obratićemo se našem narodu i našim građanima i reći zašto ne možemo“, rekao je u ponedeljak na proslavi dana BIA, tokom koje je Beograd uporedio sa – Kazablankom. I to zato što, kako je objasnio, onda kada su u Srbiji gosti iz Rusije, tu su i pripadnici zapadnih službi kako bi ih pratili u stopu i obrnuto. „Potpuno bez naše krivice smo uvučeni u začarani krug iz kog kao da nema izlaza“, rekao je predsednik. Ima li, makar, mogućnosti za tradicionalno odlaganje odluke, koje, doduše, obično donosi nove probleme i lošija rešenja, ali i vreme da se činjenice propagandno zatrpaju? Do sada najčešće pominjana varijanta – izazivanje ponovljenih izbora zbog (navodne) nemogućnosti formiranja vlade – ako je ikada zaista postojala, sada deluje potpuno nerealno. Proces formiranja nove vlade, koji bi trebalo da bude okončan 27. oktobra, „na Svetu Petku“, konačno je započeo, mada još uvek nemamo odgovor na ključno pitanje - da li će biti prozapadna, proruska ili formatirana za nastavak sedenja na više stolica, što deluje najverovatnije. U vreme nastajanja ovog NIN-a, Skupština Srbije je upravo prilagođavala Zakon o ministarstvima dogovoru novih-starih koalicionih partnera, po kome će u novoj vladi biti 25 ministara, pri čemu će se Ministarstvu turizma pridodata i omladina, dok će resor informisanja, umesto sa kulturom, sada biti spojen sa telekomunikacijama, a biće formirano i novo ministarstvo – za javna ulaganja. Kome su ti resori namenjeni – i da li su, recimo, tačne spekulacije da će glavni antievropski glas dosadašnje vlade – Aleksandar Vulin, ovoga puta biti raspoređen na neku poziciju izvan trećeg kabineta Ane Brnabić, i dalje se nagađalo. Kao što se licitiralo odgovorima na pitanje da li će iz vlade ispasti prozapadno nastrojeni Zorana Mihajlović i Nebojša Stefanović, kao što tvrdi Vladimir Đukanović. I sva je prilika da ćemo to saznati najranije tokom vikenda, za kada je zakazana sednica Predsedništva SNS. Ako, dakle, nisu izgledni parlamentarni izbori, da li je zaista moguć manevar sa Vučićevom ostavkom, zahvaljujući kome bi bio dobijen dodatni rok za geostrateško opredeljivanje? Ili je reč o poruci biračima, sa ciljem da se izazove stav „samo nas ne ostavljaj, prihvatićemo sankcije Rusiji“? Ili, možda, poruci Zapadu („mogu ja i da odem, pa da za pregovarača dobijete ekstremne desničare“) pa čak i Rusiji („vaš sam, braćo, ne pristajem na sankcije“)? Za politikologa Bobana Stojanovića, priča o Vučićevoj ostavci na predsedničku funkciju potpuno je nerealna. „To može da bude poruka biračima u Srbiji, da se oko toga sada razgovara pet ili deset dana, ali to niko ne očekuje“, kaže Stojanović koji ne veruje čak ni u Vučićevo odstupanje sa mesta predsednika stranke, a kamoli države. „Nisam siguran da bi i sa ovim `plašenjem` birači prihvatili sankcije Rusiji, a siguran sam da Zapad to ne shvata ozbiljno. Vrlo dobro oni znaju ko je Vučić i da se vlasti neće odreći tako lako. Deluje mi da, osim Vučićevića, neće niko ni pričati o tome, jer nema nekih oglašavanja ni iz SNS-a.“ A da li bi način za izbegavanje odgovornosti za tešku odluku mogao biti referendum, koji bi se lepo uklopio u Vučićevu formulaciju „obratićemo se narodu“? Stojanović vidi neke razloge da to bude izlazna strategija: „Birači zaista jesu protiv sankcija i to su vrlo jasno rekli na izborima (samo je Moramo bio za sankcije i osvojili su oko pet odsto glasova). Svi ostali birači su glasali za partije koje su rekle NE sankcijama, iako su kasnije neke od njih promenile stav. I to može da bude opravdanje zašto se ne uvode sankcije.“ Unutrašnjopolitički razlozi, međutim, ne idu u prilog očekivanja referenduma, jer bi se tako, ocenjuje, dao prostor nacionalnim i konzervativnim partijama da i dalje rastu u kampanji, a Vučić i SNS ne bi smeli otvoreno da se protive sankcijama. „Time bi dao prostor partijama opozicije da rastu i `otimaju` pre sveta njegovo prorusko biračko telo“, kaže Stojanović koji, zato, očekuje nastavak istog, makar u nekom narednom periodu. „Mislim da za sada i dalje može da se drži relativno po strani. Postojali su veliki pritisci, pa su popustili nekoliko meseci, pa sada postoje opet. Vidimo malo promenu `priče`, sve više i Vučić govori i potrebi uvođenja sankcija, ali mi ne deluje da će da se odluči na taj korak. Teško će to izvesti, a da se javno mnjenje ozbiljno ne zatalasa. Za, na primer, ekonomsku i energetsku krizu je dobro pripremio javno mnjenje, za ovo će ići malo teže“, kaže Stojanović. Vučić to odlično zna – otvoreno je već govorio o istraživanjima javnog mnjenja, koja dobija dva puta sedmično. Zato bi, umesto političkih procena razloga za i protiv uvođenja sankcija, pouzdaniji pogled u skoru budućnost mogao da ponudi medijski monitoring. A on pokazuje da i dalje nema ni govora o kampanji pripreme javnog mnjenja za promenu kursa. I sve to iako je bilo razloga da se takva kampanja očekuje nakon promene retorike samog Vučića, koji je odustao od zaklinjanja da sankcija nikako neće biti i počeo da i u pominjanju Moskve povremeno koristi kritički ton („uveli sankcije za dan, i bez pritiska, a mi se opiremo 230 dana“). Suprotno običajima, međutim, ta njegova teza nije naknadno razrađivana u medijima. Ali je, zato, tvrdnja o međusobnoj špijunaži velikih sila usred Beograda, ušla u spot postavljen na Vučićevoj instagram-strani. Zajedno sa pričom o ostavci, koliko god nedorađena bila, zaista deluje kao jačanje pozicije neutralnosti. Za sada. Vera Didanović