Koliko mentalnog zdravlja za 35 dinara

Kada je prethodne godine obeležavan Svetski dan mentalnog zdravlja (10. oktobar), ministar zdravlja Zlatibor Lončar iskoristio je tu priliku da se obračuna sa svima koji su imali zamerke na postupanje države u pandemiji, ali se ipak osvrnuo i na povod okupljanja rečima: „Ima kod nas pojedinih ljudi, koji, ne znam koliko imaju veze sa mentalnim zdravljem i sa medicinom, oni su počeli da komentarišu kako su kod nas sve veći problemi bez ijednog dokaza, bez ijedne činjenice.“ Ove godine, praznik je obeležen konferencijom za novinare pobunjenih medicinskih radnika iz Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ koji traže smenu v. d. direktora Ivane Stašević Karličić. „Na klinici su ugrožene sve vrednosti: profesionalne, ljudske, etičke, moralne. Zaposleni su na dnevnom nivou vređani, omalovažavani, kažnjavani. Obezvređuje se njihov rad i onemogućava samostalno odlučivanju o prijemu i lečenju pacijenata“, upozorila je dr Nadežda Pucar i dodala da pacijenti na odeljenjima imaju oskudnu hranu, zimi se smrzavaju u pocepanim pidžamama, a lekarima je na raspolaganju veoma ograničen izbor lekova kojima bi ih lečili. Da li zadovoljan iznetim dokazima ili iz nekog drugog razloga – ministar se ovoga puta nije oglasio. A zapravo je jedan od dokaza da u sistemu mentalne zdravstvene zaštite stvari nisu tako idilične i da se suočava sa ozbiljnim manjkom kapaciteta, ministar sam pružio kada je 2020, popunjavajući upitnik Svetske zdravstvene organizacije za potrebe izrade Atlasa mentalnog zdravlja, naveo da država godišnje po glavi stanovnika izdvaja 0,3 evra (dakle 35 dinara) na psihičko zdravlje, dok je broj zaposlenih psihijatara 492. Od njih se očekuje da se pobrinu za oko 400.000 osoba sa mentalnim tegobama, koliko godišnje prolazi kroz sistem primarne zaštite. Iako je taj broj za oko četrdeset hiljada manji otkako je počela pandemija, nema nikakvog razloga za slavlje – zbrinjavanje ogromnog broja kovid pacijenata iziskivalo je angažovanje medicinskih radnika iz svih grana, od oftalmologije do psihijatrije, dok istraživanja na reprezentativnim uzorcima pokazuju da su stvarne potrebe zapravo porasle. Rezultati do kojih je došla organizacija Mreža psihosocijalnih inovacija (PIN) pokazali su da se oko jedne trećine stanovništva Srbije može smatrati psihički ugroženom, dok je nacionalna epidemiološka studija „Cov2Soul.RS“ procenila da oko 700.000 stanovnika ispunjava kriterijume za neki od najčešćih psihijatrijskih poremećaja. Može li iko očekivati da 492 psihijatra pruže potrebnu pomoć tolikim ljudima? „U ovom momentu postoji potreba za desetostrukim povećanjem kako broja psihijatara tako i psihologa i psihoterapeuta koji su dostupni većini građana – situacija je alarmantna. U insitutucijama rade nemotivisane i nedovoljno plaćene osobe koje bez privatne prakse ne mogu da opstanu. Privatna praksa je preskupa za 90 posto ljudi. Naročito je veliki problem diskriminativnog odnosa prema klijentima i kad su u pitanju zastareli dijagnostički instrumenti i tretmani koji ne podržavaju i ne prate savremene tokove. Statistika pokazuje da se mladima sve ranije prepisuju anksiolitici, da se žene duže zadržavaju od muškaraca na odeljenjima, da im se prepisuje više lekova, a u praksi se sreću slučajevi kontrolisanja toka oporavka na osnovu ispitivanja članova porodice o tome da li su žene kuvale, prale i čistile tokom vikenda kad su puštene kući. U našim klinikama većina pacijenata je prekljukana lekovima, u neznanju oko daljeg toka lečenja i naročito u potpunom mraku oko svojih zakonski garantovanih prava koje kao pacijenti imaju. Veliki broj ljudi nema poverenja u sistem zdravstvene zaštite, nema želju niti volju da se obrati stručnim licima, i najčešće od svega sluša komšiluk kad je u pitanju doziranje i način primene anksiolitika i sredstava za smirenje“, kaže dr Lidija Vasiljević, psihoterapeutkinja. Prekomerna upotreba psihoaktivnih lekova registrovana je i u nedavno objavljenoj studiji u medicinskom časopisu Lanset, prema kojoj je u periodu od 2008. do 2019. u Srbiji korišćena najveća količina lekova za smirenje od svih posmatranih 65 država sveta. Takođe, prema podacima Batuta, od 2006. do 2019. njihova primena je porasla za jednu trećinu, dok je korišćenje antidepresiva uvećano čak 4,6 puta. Iako zdravstvo upošljava i psihologe, njihov doprinos je dvostruko ograničen. Sa jedne strane i oni su malobrojni, na šta je ukazala direktorka PIN-a, dr Maša Vukčević Marković: „Poslednji zvanično dostupni podaci pokazuju da u Srbiji postoji između četiri i pet psihologa na 100.000 ljudi. To je nedovoljno da bi se pokrile sve potrebe za psihološkom podrškom koje postoje. Da ovo prikažem malo jasnije – kada preračunate koliko ukupno ima ljudi u Srbiji, koji je procenat onih koji imaju potrebu za podrškom i koliko ima psihologa, i zamislite da svi oni kojima je podrška akutno potrebna danas odu da zakažu svoj termin kod psihologa, koji bi trebalo da im je besplatno dostupan kroz zdravstveni sistem Srbije, poslednja osoba bi svoj termin dobila tek za četiri godine. I to pod uslovom da psiholozi ne idu na godišnji odmor.“ Ali još poraznije je što psiholozi nemaju pravo da primene sve svoje veštine i znanja. „Mi u našem zdravstvenom sistemu psihološku pomoć nemamo. Psiholozi koji rade u zdravstvenom sistemu RS ne smeju da sprovode psihoterapiju. Oni smeju da vas testiraju, vaše psihofizičke sposobnosti, da rade neku procenu i pomažu psihijatrima na psihijatrijskim odeljenjima i u dijagnostici, što su vrlo kompleksni i sofisticirani poslovi za koje vam treba mnogo škole, ali psihoterapija - to ne postoji. To nije u zakonu i još uvek nije prepoznato kao interes ovog društva. Da li zato što tu nema zarade, da li zato što nije atraktivno i ne mogu da se skupe glasovi, ali to je tako decenijama“, izjavila je još pre godinu dana dr Kaja Damnjanović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. U međuvremenu, zakon o psihoterapijskoj delatnosti koji bi ovaj problem mogao da reši, nije odmakao od nacrta. Dodatni problem ovakve pravne neregulisanosti predstavlja činjenica da usled nedefinisanih standarda savetodavno-terapijskih usluga, organizacije koje ih pružaju nisu u mogućnosti da se licenciraju, što ih onemogućava da za svoju delatnost dobijaju sredstva iz budžeta lokalnih samouprava – kao što je recimo slučaj sa svratištima za decu. A to nije jedina stvar na koju se čeka. Govoreći na kongresu Udruženja psihijatara 2008. tadašnja državna sekretarka Ministarstva zdravlja Nevena Karanović kao probleme je istakla odsustvo centara za mentalno zdravlje u zajednici, nedovoljno znanje lekara opšte medicine iz oblasti psihijatrije, nedostatak saradnje sa ustanovama socijalnog staranja... Jedanaest godina kasnije, nova vlast je usvojila Program zaštite mentalnog zdravlja za period 2019-2026. u kome se nalaze potpuno iste konstatacije, a iste su i najave: smanjiće se broj postelja u psihijatrijskim bolnicama, a otvaraće se i jačati centri za mentalno zdravlje u zajednici širom Srbije. Smanjenje broja postelja, kao mera koja će nesumnjivo poboljšati duševno stanje nacije, izgleda jeste došla na red – u poslednjem izveštaju Komiteta Saveta Evrope za sprečavanje torture konstatuje se da je od njihove prethodne posete „Dr Laza Lazarević“ transformisana iz Specijalne bolnice u Psihijatrijsku kliniku, što je praćeno „drastičnim smanjenjem kapaciteta“. Ali ako ostavimo takav uspeh po strani, stiče se utisak da se na sistemskom planu hronično tapka u mestu. „Apsolutno. Moglo bi se reći da je i mnogo gore nego što je bilo. Upravo protesti u bolnici ’Laza Lazarević’, koji još uvek traju, dodatno skreću pažnju na masu problema koji pogađaju institucije mentalnog zdravlja. Sistem zaštite je takav da bivše korisnike psihijatrijskih usluga ostavlja na vetrometini, bez ikakve dalje brige i sistema podrške. Trenutnih korisnika ima mnogo više nego što kapaciteti mogu da pokriju, a tretman marginalnih grupa (npr. pripadnika LGBT zajednice ili Roma) katastrofalan je. Prevencija je veoma loša, a osećaj solidarnosti i empatije sistematski degradiran i urušavan, naročito putem medija, gde je gladijatorski trend zloupotrebe psihički labilnih doživeo vrhunac u popularizovanju njihove eksploatacije putem rijalitija. Mentalno zdravlje u zajednici, makar na bazičnom nivou, traži velike promene, pre svega u stavu zajednice prema problemima mentalnog zdravlja, zahteva adekvatne politike mentalnog zdravlja koje moraju biti okrenute ka korisnicima, a ne ka smanjenju troškova“, kaže Vasiljević. Ali ne mora ni sve što bi država mogla da uradi na ovom planu da košta. Početkom godine, Društvo psihologa Srbije upozorilo je da kontinuirana društvena kriza pored političkih, ekonomskih, socijalnih, ekoloških, zdravstvenih i drugih posledica, značajno narušava i mentalno zdravlje građana, a da deo odgovornosti za to leži na samoj vlasti čije je ponašanje u pandemiji često bilo kontraproduktivno i povećavalo uznemirenost i nepoverenje stanovništva. Umesto odgovora, dva meseca kasnije smo dobili propagandni spot SNS-a u kome je zloupotrebljen Roršahov test, što nameće pitanje da li je reč o suštinskom nerazumevanju za poruke koje dolaze od psihološke struke ili vlastima zapravo odgovara da narod drži pod stresom? „Nažalost, mislim da odgovara vlastima. Prvo, radi se o nečemu za šta ih je baš briga jer ne razmišljaju ni o mnogo direktnijim i očiglednijim posledicama koje njihovi postupci imaju na naciju, ne samo po njeno mentalno stanje. Mentalno stanje nije opipljivo i vidljivo, pa nemate tako eksplicitne dokaze da je ono loše. A kada se vlast baš i ne osvrće ni na vidljivije i krupnije stvari koje egzistencijalno ugrožavaju ljude, onda ne možemo ni očekivati da ih jako pogađa mentalno stanje nacije. A da li im to odgovara - svesno ili nesvesno, svakako im odgovara. Ne mogu da tumačim tuđe namere, ali ljudi koji brinu za svoje stanje i preživljavanje, kada ih zaista mentalno sluđujete paradoksalnim, protivrečnim informacijama, kada je očigledno da ih obmanjujete u mnogim stvarima, oni postaju konfuzni. A kada su konfuzni, oni su pasivni jer nemaju nijednu smislenu akciju koju mogu da preduzmu da bi promenili nešto u svom životu. Mislim da ta konfuzija odgovara ovom sistemu da vlada. LJudi gube optimizam, što je ključ mentalnog zdravlja. Kada je sve loše, vi barem imate neku nadu da će biti bolje. Ako se to uruši, postanete bespomoćni. Kada ste bespomoćni onda ste pasivni i onda ne radite ništa - ni ono što zaista možete da uradite da nešto promenite“, kaže dr Tamara DŽamonja Ignjatović, predsednica Društva psihologa Srbije. A kada imamo u vidu efekat pandemije iz koje još nismo izašli (recimo, pomenuta nacionalna epidemiološka studija je utvrdila gotovo dvostruki broj osoba sa depresijom u odnosu na slična istraživanja iz 2013. i 2019), šta tek možemo da očekujemo u okolnostima u kojima svakodnevno poskupljuje hrana, ne znamo da li ćemo imati grejanje ove zime, niti na koje nas još sve načine može pogoditi rat u Evropi? „Nama se kovid i desio već u toku raznih drugih kriza koje smo imali, nije se desio u situaciji blagostanja - a onda se sve produbilo i sa Ukrajinom. Tako da nas sustiže stres za stresom, loše okolnosti se ređaju i kumuliraju i ljudi zaista tonu. Ne želim da zvučim pesimistično jer poslednje što treba ljudima da ukidamo je nada. Sa realnom opasnošću treba da se upoznate, ali kada vas neko stalno plaši, plaši, plaši i to katastrofizira, kada naduvava tu pretnju i govori da ćemo imati Staljingradsku bitku, onda jedino što možete da se zaštitite je da pretpostavite da to nije istina. Zastrašivanje je ovde šlag na tortu – loše su okolnosti, ne gledamo više sa optimizmom u budućnost, ali kada to više nije samo neizvesnost nego direktan strah, onda stvarno osećate egzistencijalnu anksioznost“, kaže DŽamonja Ignjatović. Društvo psihologa još jednom je apelovalo na sve odgovorne pojedince i nadležne institucije da odgovorno i istinito informišu građane, nudeći odgovore i rešenja. Ali kako je primetio profesor Dragan Popadić, što je kriza veća to je i uloga spasioca značajnija, pa se opasnosti i naduvavaju da bi spasilac ispao hrabriji i sposobniji. U takvoj dilemi, odgovornost će teško prevagnuti. Luka Petrušić