Nije Srbija Švedska, ali nije ni tako crna kako je Madžar prikazuje

Najpre da se zahvalim cenjenom profesoru Madžaru (uprkos nekolicine, da kažemo, nesuvislih ličnih opaski), na suštinskom poštovanju moje profesionalne malenkosti pa, rekao bih, i ličnog respekta, koji je, svakako – uzajaman. Ne bih želeo da budem shvaćen kao ironičan, jer zaista nisam. Srbija nema viška intelektualaca i naučnika kao što je profesor, bez obzira na to što katkad „promaše temu“. Ne slažem se sa profesorom da sam napravio „početničku grešku“ periodizacijom naše privredne (i političke) istorije 2000–2022. na period pre i posle fiskalne konsolidacije 2014, jer ona odslikava dva suštinski različita modela rasta koji bismo mogli nazvati: potrošački i destabilizujući (2001–2013) i, sa druge strane, proizvodni i fiskalno odgovorni (2014. pa nadalje). Samim tim i prosečne stope rasta koje profesor koristi za komparaciju ova dva perioda (6,4% u periodu 2001–2008. i 2,4% u periodu 2014–2019) neuporedive su. Mogao je profesor, preciznosti radi, da period nakon fiskalne konsolidacije iz 2014, započne stopom rasta 2015/2014, pa bi došao do nešto veće prosečne stope od 3,2% za period 2015–2019. Mogao je da ukalkuliše i postpandemijsku stopu 2021/2020. od 7,4% pa bi došli i do proseka od 3,9% rasta za period 2015–2021. (bez 2020. kao outliera). No, kao što sam rekao, to su kvalitativno neuporedive prosečne stope rasta privrede, imajući u vidu pre svega generatore rasta i makroekonomske posledice koji su pomenuta dva modela (i obračunska perioda) za sobom ostavila. U periodu nakon 2014. ti generatori su bili proizvodnja, izvoz, investicije, SDI, praćeni rastom zaposlenosti i očuvanu monetarnu, fiskalnu, cenovnu i deviznu stabilnost – dakle, sve ono što je izostalo u profesorovom „zlatnom dobu“ dvehiljaditih. Na stranu što je, čisto matematičko-statistički, stopa rasta u periodu 2001–2008. zasnovana na niskim osnovicama tj. početnom nivou BDP-a iz 2000. ratom razorene Srbije, što, naravno, očekivano odbacuje relativno visoke stope rasta, da ne ulazimo u priču da li je i ta postpetooktobarska stopa rasta od 6,17% toliko izuzetna kakvom profesor želi da je prikaže. To pitanje nameće i slom koji je nastupio nakon finansijske krize 2007–2008. i disbalansi i deficiti koje je krah tog „visokorastućeg“ perioda kreirao (i koji je samo akceleriran finansijskom krizom). Takođe, i način oporavka od krize 2007–2008. i krize 2020–2021. (da ne raspravljamo koja je bila gora) potvrđuje da profesorovo „zlatno doba“ i nije bilo toliko sjajno, jer je Srbiju ostavilo da grca u dugovima i inflaciji i negativnim stopama rasta u periodu 2010–2014. Dobro je što se profesor uzdržao da ne spominje mnogo otpis dugova Pariskog i Londonskog kluba, jer bi trebalo da obrazloži kako je i zašto je uprkos tom kako kaže – „neprocenjivom doprinosu privrednom razvoju“ i prihoda od privatizacije – Srbija vrlo brzo dovedena na ivicu bankrota. Što se tiče profesorove opaske u vezi sa mojom polemikom pokrenutom od strane kolega iz Fiskalnog saveta oko pitanja rasta zaposlenosti u periodu 2012–2016, najpre da kažem da mi ta polemika uopšte nije bila „nelagodna“ kako profesor smatra. Naprotiv, uz veliku lagodnost i zadovoljstvo, izložio sam nepobitne fakte i opovrgao tvrdnje kritičara RZS-a u naučnom radu Trends and challenges in Serbian labour market: change in the nature of jobs and labour underutilisation, objavljenom u istom časopisu (https://www.ses.org.rs/uploads/ekonomika_preduzeca_5-6-2017_190901_90648_459.pdf - autori: Miladin Kovačević, Vesna Pantelić i Dragan Aleksić). Kao što sam oko ove polemike u više navrata isticao na stranicama NIN-a, stagnacija pa čak i pad produktivnosti (brži rast zaposlenosti u odnosu na BDP) u periodu nakon velike krize 2007–2008. fenomen je koji nije bio specifičan za Srbiju, i uzgred, još jedna odlika perioda rasta nakon 2014. (i kvalitativna distinkcija u odnosu na period pre 2014) jesu pozitivne promene privredne strukture, tehničko-tehnološkog razvoja kao i strukture zaposlenosti koje omogućavaju rast produktivnosti. Na kraju, zadržaću se na jednoj rečenici iz profesorove apologije „zlatnog doba“, gde kaže da je u očima javnosti privatizacija iz perioda dvehiljaditih „izgledala lošije i više kriminalno deformisana nego što je u stvari bila“ (?!). Ovo je još jedan pokušaj omalovažavanja građana sličan onome iz njegovog prvog teksta, gde rezultate izbora pripisuje njihovoj naivnosti, samoobmanjivanju i neznanju. Profesor želi da kaže da se građanima Srbije koji su živeli u njegovom „zlatnom dobu“ samo „činilo“ da ih neko pljačka „na veliko“ i uništava pred njihovim očima fabrike u kojima su radili i iz kojih su donosili hleb na sto. Upravo ova profesorova lakonska, ali vrlo indikativna izjava, odražava suštinsku razliku između njegove i moje perspektive posmatranja naše novije privredne istorije i, konačno, naših zaključaka i ocena ekonomije i politike u posmatranom periodu. Ja nikada nisam rekao da je Srbija – Švedska, već da je Srbija onakva kakva jeste. Kada bi malo promenio perspektivu, artističku (tačnije političku) intenciju i kolorit, uvaženi profesor bi svojim nespornim znanjem i iskustvom, našu inače siromašnu ekonomsku misao, mogao obogatiti pozitivnim idejama i inicijativama koje bi Srbiju mogle barem malo da približe Švedskoj. Dakle, nije Srbija Švedska, nije najbolja, ali nije ni tako crna ni loša i, da upotrebim profesorove reči, tako „kriminalno deformisana“ kakvom profesor želi da je svojim „munkovskim“ potezima oslika. Srbija svakako može i mora da bude bolja i da ubrzanim evrointegracijama i nastavkom dinamičnog rasta baziranom na investicijama, proizvodnji i prilivu stranog kapitala, poboljšava životni standard stanovništva i tako izgrađuje (pored institucija i legislative) i inherentne antikoruptivne mehanizme. Srbija je već daleko krenula tim putem i nadam se da će, uz nadu u brzo okončanje svetskih ekonomskih i političkih potresa koji su nas zadesili, ubrzati svoj čvrst korak na tom putu. Miladin Kovačević direktor RZS