Vraćanje u srednji vek

Beograd je u prošli četvrtak opet imao najlošiji vazduh na planeti. I svi ćute! I gradonačelnik Šapić, i premijerka Brnabić, pa i moj Alek, a i Ćuta i njegovi, šatro, ekolozi. Neki građani nose na analizu prljavštinu sakupljenu sa krovova i hauba automobila, ali nadležne ustanove neće da im prihvate uzorke u kojima ima svega i svačega. I šta nam vredi ako preživimo i briselske ultimatume, pa čak i sačuvamo Kosovo? Šta ako preživimo i nestašicu energije i hrane, ako u Beogradu, uskoro, neće moći da se diše?! Jer, kad god sam otišao, nakratko, u prestonicu, dišem na škrge, i, posle mi treba dva-tri dana da se oporavim na suvoplaninskom vazduhu u Vidovu. A šta li će tek biti kada počne grejna sezona i kada se Beograđani, kao i Evropljani, vrate grejanju na drva?! Beogradski odžačari, bre, propadoše od posla, a ne treba zaboraviti da samo 47 odsto beogradskih stanova ima parno grejanje. Na sve to Putin upozorava da Amerika hoće Evropu da vrati u srednji vek. Verujte, povratak u srednji vek može da bude spas za ovu planetu! I nije li i to bolje nego da, posle nuklearnog rata, završimo u pećinama neandertalaca? Teže će biti da, iz tih pećina, počnemo sve iz početka. Na neki način ja već živim u srednjem veku i ništa mi ne fali. Idem isključivo pešice, u klompama, i ove zime grejaću se na drva. Doduše, od modernih tehnologija koristim prastaru „nokiju“, laptop mi služi samo kao pisaća mašina, a sa ljudima opštim samo preko „vajbera“. A mogao bih i bez svega toga, ali me strah da me ne strpaju u niški „Holivud“, to jest u ludnicu kod Niša, gde je, bajdvej, završio i princ Đorđe. A kad već pominjem dinastiju Karađorđevića, njima je majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog poklonila ruku Jovana Krstitelja u znak zahvalnosti za prihvatanje ruskih izbeglica posle boljševičke revolucije. Ruku Jovana Krstitelja, posle šestoaprilskog bombardovanja 1941, kralj Petar Drugi iz Beograda sakrio je u manastir Ostrog i ruka je tu ostala do 1952, kad je u policijskoj raciji oduzeta Crkvi i doneta ponovo u Beograd. Tu je bila u državnom trezoru, do 1978, kada je poklonjena manastiru Svetog Petra na Cetinju. E, nedavno je Dritan Abazović, na poziv rimskog pape, boravio dva dana u Vatikanu. Od crnogorskog premijera je, po ko zna koji put, tražena Krstiteljeva ruka, kao i ikona Presvete Bogorodice koju, je, po predanju, naslikao uživo, jevanđelista Luka. Nego, pre dve godine je na Cetinje dolazila, inkognito, i jedna ruska delegacija tražeći ruku Jovana Krstitelja, jer je Putin, negde u Zakavkazju, počeo da gradi „ruski Vatikan“. O tome sam pisao u NIN-u, da bi Velja Abramović, ubrzo, na nekoj televiziji rekao da su me „Rusi bacili u kontejner“?! K. G. Jung, moj guru iz Švice, na sve to kaže: „Jasno je zašto i Vatikan i Rusi žele ovu najveću hrišćansku relikviju. Ali, ako je tačno da je Isus rođen u Ohridu, onda to znači da je i njegov brat od tetke, Jovan Krstitelj, bio Srbin. Zato bi, po meni, Krstiteljeva ruka trebalo da ostane na Cetinju ili, možda, da se vrati Beogradu.“ Sedim u ligeštulu pored Mokranskog vrela, čvrljim se na suncu i srednji vek očekujem spremno. Sa Mikijem Luletom iskrčili smo višnjar Rajka iz Čiflika i imamo drva i za dve zime, jer, evo, NATO počinje da vežba „nuklearno odvraćanje Rusije“ i, možda, Beograd uskoro bude opet obogaćen radioaktivnom prašinom. Moja Crna zna šta bi: „Beograđane treba na vreme raseliti po srpskim napuštenim selima da tamo uživaju u čarima novog srednjeg veka koji nam se smeši!“