Plan puta i druge enigme

I tako smo, umesto očekivanog putokaza za budućnost Srbije, posle šest i po meseci čekanja, dobili nove enigme, kao neželjeni dodatak na onu ključnu, veliku: da li je Aleksandar Vučić konačno doneo odluku na koju će nas stranu, u novoj podeli sveta, sve zajedno svrstati? Ili, po običaju, i dalje samo kupuje vreme i vuče poteze u skladu sa potrebama omiljene discipline – političkog inženjeringa, kao nezaobilaznog elementa izbornog procesa koji sledi, za godinu i po dana, ako ne i ranije? Gotovo da se za svako od mnoštva oprečnih političkih tumačenja i prognoza koje su u opticaju, mogu naći argumenti u vestima o formiranju vlade serviranim u nedelju (kada su saopštena imena novih ministara iz redova SPS-a i najvećeg broja onih koji pripadaju većinskoj kvoti naprednjaka) i ponedeljak (kada smo čuli poslednja dva ministarska imena, ali i reakcije bivših ministara, među kojima je najzanimljivije bilo obraćanje Zorane Mihajlović). A zapravo je jedina konkretna činjenica koja novu vladu razlikuje od prethodnih i na osnovu koje se gradi većina analiza, ona koju su svi primetili „na prvu loptu“ – da u novom kabinetu nema ministara koji su najjasnije profilisani ka Rusiji (Aleksandar Vulin, dosadašnji ministar unutrašnjih poslova i Nenad Popović, ministar bez portfelja) ili ka Zapadu (Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade i ministarka rudarstva i energetike). Ipak, nisu to jedine geostrateški „obojene“ ličnosti - ni među onima kojih nema u novoj vladi, ni na spisku novih ministara. Tako, recimo, nema u novoj vladi ni Nebojše Stefanovića, dosadašnjeg potpredsednika Vlade i ministra odbrane, koji je baš kao i Zorana Mihajlović, u javnosti doživljavan kao „američki čovek“. Ipak, njegovo izbacivanje više se dovodi u vezu sa drugom vrstom „minulog rada“, odnosno sa tvrdnjama o prisluškivanju Vučića i drugim navodnim delatnostima koje su ga, od predsednikovog najbližeg saradnika, doveli do statusa otpadnika, neobično žilavog, čije je odstranjivanje iz vlasti bilo dugotrajno i izrazito pipavo. Nema ni Jadranke Joksimović, dosadašnje ministarke za evropske integracije, odgovarajuće proevropski nastrojene, uprkos radikalskom bekgraundu. I njen „slučaj“ bi, ipak, valjalo tretirati posebno, zbog informacija prema kojima je, zapravo, njoj ponuđeno ministarsko mesto, ali ne ono koje je želela (evropske integracije), već drugo (telekomunikacije i informisanje). Uvređena zbog takvog omalovažavanja njenog rada, kako su tvrdili mediji, ali bez zvanične potvrde, nekadašnja urednica Velike Srbije se pobunila i odbila dalje učešće u izvršnoj vlasti. S druge strane, važan resor spoljnih poslova i još dve funkcije pride (prvi potpredsednik Vlade, šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti) pripao je Ivici Dačiću, koji je, prema svim tumačenjima, na aprilskim izborima popravo raniji rezultat svojih socijalista upravo zahvaljujući izrazito proruskim stavovima. I među novim ministrima ima onih koji se mogu razvrstati prema geostrateškim kriterijumima: dok je, recimo, nova ministarka zdravlja, Danica Grujučić, poznata po svojim ruskim vezama i proruskim stavovima, „naslednica“ Zorane Mihajlović, Dubravka Đedović Negre sa jednakom sigurnošću može biti okarakterisana kao prozapadno orijentisana. Nikola Selaković, bivši ministar spoljnih poslova, sada prekomandovan u resor rada, boračkih i socijalnih pitanja, poznat je po naklonosti Moskvi, baš kao što je Tanja Miščević, nova ministarka za evropske integracije, nesumnjivo prozapadno orijentisana... Gde onda gledamo, tako razroki? Zvanično, novi kabinet definisan je kao „prosrpska vlada“ i reklo bi se da će se na toj verziji insistirati i dalje, bez obzira na to što ona implicira da su prethodni kabineti zastupali neke tuđe interese. Moćan marketing, uostalom, može sve – pa i da „prosrpsku vladu“ usred Srbije predstavi kao čudo neviđeno. Zanimljiv je i stav poslanika SNS Vladimira Đukanovića, koji se pokazao kao dobar prognozer u slučaju Zorane Mihajlović, s kojom je godinama vodio rat: „Nama je kupovina vremena nešto najvažnije“, izgovorio je u ponedeljak ujutro, na K1, nakon što se na kioscima pojavila Politika sa njegovim tekstom i sličnim tvrdnjama. Da li je nam je time ponudio pravi prevod termina „prosrpska vlada“ – vlada pravljena sa ciljem kupovine vremena, do nekih povoljnijih spoljnih okolnosti (rat u Ukrajini, izbori u SAD) ali i novih izbora (sam Vučić je rekao da će novoizabrani sastav pregurati „jednu, eventualno dve zime“)? Društvo iz čekaonice, takoreći? Može li se, uopšte, na osnovu personalnog sastava nove vlade izvlačiti bilo kakav zaključak o budućim geostrateškim odlukama – naročito s obzirom na iskustvo koje govori da državna politika zavisi samo od jedne ličnosti, predsednikove? Prema mišljenju Milana Krstića sa Fakulteta političkih nauka, personalni sastav vlade nije dovoljan razlog za zaključak o budućem političkom kursu zemlje. Ipak: „deluje da spoljnopolitički kontekst jeste uticao na sastav vlade – kroz činjenicu da nema Aleksandra Vulina i Nenada Popovića, što je signal zemljama Kvinte da članovi vlade neće imati jasan evroskeptični, odnosno proruski stav“. Sudbina Zorane Mihajlović, dodaje Krstić, delom je rezultat upravo potrebe za balansiranjem, ali je zato tu Dubravka Đedović Negre, koja je takođe prozapadno orijentisana, ali nije prepoznata u široj javnosti. Drugim rečima, kaže, vlada je pravljena sa porukom da nema prevelikih afiniteta ni u jednom, ni u drugom pravcu, ali to ne znači da nije strateški usmerena u jednom – zapadnom pravcu. Dačić na poziciji ministra spoljnih poslova ne remeti takav njegov zaključak „bez obzira na to što bi Zapad bio zadovoljniji da je na tom mestu Marko Đurić, koji je takođe pominjan“. Iako je, kaže, Dačićev izbor naizgled pozitivan signal ka Kremlju, važno je imati u vidu da je, nakon izborne kampanje, SPS ublažio retoriku. Valja uzeti u obzir i da je Zapad svestan da se sa Dačićem može dogovoriti, naročito nakon dva velika ustupka koja je obezbedio – 2008, kada je omogućio formiranje vlade sa DS i ratifikaciju Sporazuma o stabilnosti i pridruživanju i 2013, kada je, kao premijer, potpisao Briselski sporazum. Potencijalno postavljenje Aleksandra Vulina na poziciju šefa BIA, o kome se mnogo spekuliše u medijima, međutim, predstavljalo bi negativnu poruku ka Zapadu, kaže Krstić. Ipak, nije sklon da zbog toga odustane od procene o strateškom opredeljenju ka Zapadu – delom zbog toga što sumnja da će se obistiniti spekulacije o Vulinu na mestu sa koga je u resor policije prekomandovan Bratislav Gašić. A delom i zbog toga što će Dačić biti koordinator službi bezbednosti. Krstićeva analiza situacije koju imamo nakon saopštavanja sastava nove vlade, podrazumeva i zaključak o verovatnom uvođenju nekih ograničenih sankcija Rusiji, pri čemu bi ta odluka bila prikazana kao nešto nevažno, uz stvaranje utiska da i dalje imamo više stubova spoljne politike. Sasvim drugačije zaključke izvukao je Igor Bandović, direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Pre svega, on kaže da bi kadrovska rešenja u novoj vladi mogla da najave zaokret srpske spoljne politike u vezi sa sankcijama Rusiji „samo ako bi se radilo o političkim ličnostima, koje imaju političku težinu i spremne su da preuzmu odgovornost za svoje odluke i to samo pod uslovom da imaju samostalnost u tome“. Upravo to je, kaže, ključno za autoritet vlade. „Pošto se o tome ne radi, nego o tehnokratama, ekspertima, smatram da ne možemo reći da će njihova postavljanja uticati na kurs bilo spoljne politike, bilo ubrzanja pronalaženja rešenja za Kosovo. Ove odluke će i dalje donositi predsednik Srbije. U tom smislu, i oslanjajući se na ovu logiku, jedino postavljanje Dačića za ministra spoljnih poslova može, upravo suprotno, značiti dalje približavanje Rusiji, kroz verovatno seriju javnih i tajnih sporazuma i dogovora sa Ruskom Federacijom“. Bandović veruje da se, potenciranjem sintagme „srpska vlada“, koja nije ni proruska ni prozapadna, već brani nacionalne interese, zapravo maskira stav o neuvođenju sankcija Rusiji, koji će se nastaviti i u narednom periodu. „U tom smislu, ovaj novi narativ treba, takođe, da ekstremizuje sve one koji se ne slažu sa ovim stavom i da ih proglasi da rade za strane interese, ruske ili zapadne“. Čemu onda Vučićeva promena retorike i priča o uvođenju sankcija kad šteta koju trpimo postane prevelika? Bandović veruje da je to priča za međunarodnu javnost. „Drži ih na dugačkom štapu i u stanju `radosnog` iščekivanja sankcija koje se neće desiti. Ali, upravljajući ovim očekivanjima diplomata i međunarodne zajednice, on ostaje ključni igrač geopolitičkih igara na Balkanu, što mu nesumnjivo prija“. Problem sa takvim stavom, dodaje ovaj sagovornik, nije samo pitanje štete koja će nastati, već štete koja je već nastala u međuvremenu. „Srbija nije politički neutralna zemlja, već zemlja koja je odlučila da bude pristrasna i na strani EU. Ako govorimo o zaokretu u politici Srbije, jedini koji se dešava, je postepeno, ali sigurno udaljavanje od sopstvenog nacionalnog interesa, a to je članstvo u EU“, kaže Bandović. U jednom se, međutim, sagovornici NIN-a slažu - da nije realno očekivanje da će, nakon formiranja vlade, doći do rešenja drugog velikog problema na evropskom putu, na način o kome se, takođe, spekuliše u medijima - da će u kratkom roku, do 24. februara, biti postignut sporazum o Kosovu. „Sumnjam da bi Beograd pristao na model dve Nemačke, a i Kurtijeva pozicija je oštra“, kaže Krstić i podseća da ni tehničko rešenje (automobilske tablice) ne može da se sprovede, pa se traži odlaganje za deset meseci. „Postoji zaista ubrzana diplomatska aktivnost, pre svega Berlina i Pariza, a onda i SAD u vezi sa postavljanjem nove `armature` pregovora u Briselu. Šta znači nova `armatura` pregovora i koji je okvir u kom će se oni odvijati, nije poznato“, kaže, ali dodaje da je razloge za nju moguće naslutiti. Posle tri godine neuspešnih pregovora na nivou lidera Srbije i Kosova, Eveopskoj uniji je jasno da su daleko od konačnog sveobuhvatnog rešenja za normalizaciju odnosa i da pregovori ovom brzinom ne odgovaraju situaciji na terenu koja eskalira. „S tim u vezi je i drugi, po mom mišljenju, presudni razlog, a to je bojazan da bi dodatni incident na Kosovu mogao da se pretvori u oružani sukob. Činjenica da EU i SAD traže da i rok za preregistraciju bude pomeren deset meseci mi govori da se pre radi o bezbednosnom razlogu diplomatske ofanzive, nego o nečem drugom, a datum koji se pominje nije realan i pitanje je da li proističe iz originalnog dokumenta ili je izvučen iz konteksta“, kaže Bandović. Ni za druga važna politička pitanja nismo dobili čak ni naznake odgovora. Recimo, samo jedna polurečenica koju je u nedelju izgovorio Vučić - ona o vladi koja će trajati jednu ili dve zime - dovoljna je, recimo, da potkrepi (bar) dva različita stava o tajmingu budućih izbora. Prema jednom, čiji je glavni zastupnik SSP Dragana Đilasa, na proleće nas očekuju beogradski izbori, dok druga varijanta podrazumeva istovremeno održavanje beogradskih i parlamentarnih izbora na proleće 2024, u terminu redovnih lokalnih izbora. Brojne spekulacije podstakao je i nastup Zorane Mihajlović – delom zbog izrečenog („nisam pristala da budem pion“, „ostajem u politici“, „Srbiji je mesto u EU“, „biće mi lakše da ne gledam ljude kojima je SNS džuboks za bahaćenje i bogaćenje“...). Ali, delom i zbog očigledne uznemirenosti tokom konferencije za novinare, bitno različite od obraćanja drugih članova SNS u momentima ostajanja bez funkcije, na koja smo navikli. Oštra reakcija Vladanke Malović, šefice informativne službe SNS, poznate po nedoličnom jeziku, ide u prilog tumačenjima o „prvom pravom naprednjačkom disidentu“ i potencijalnoj budućoj opozicionarki koja bi mogla da otkine deo biračkog tela SNS. Ali, mogla bi to biti i opomena posle koje bi sledila neka vrsta dogovora Mihajlović-Vučić: recimo, o kontrolisanoj i dogovorenoj izbornoj igri, u kojoj bi bivša ministarka „pokupila“ deo jasno prozapadnih glasova i potom ih utopila na račun kog kontroliše lider budućeg „Srpskog bloka“. Za razliku od Zorane Mihajlović, koja je jasno rekla da nikakva direktorska ili slična funkcija ne dolazi u obzir, te da će način njenog daljeg bavljenja politikom biti poznat u narednim mesecima, Stefanović je propustio još jednu priliku da podigne i najmanju prašinu. Iz vlade je otišao uz poruku zahvalnosti Vojsci u koju je uspeo da ugura još jedan izraz zahvalnosti Vučiću. Još nije potvrđeno da li je napravio neki dogovor koji, kao u slučaju Tomislava Nikolića, podstiče kooperativnost i tišinu, mada se u medijima pominje mogućnost rukovođenja nekim javnim preduzećem kao što su Putevi Srbije. Miloš Vučević, nova zvezda naprednjačkog neba, oglasio se tvrdnjom da ni Zorana Mihajlović, ni Nebojša Stefanović, „nisu kažnjeni“, ta da se „SNS ne odriče nikoga“. A to se, bar do sad, pokazalo kao pouzdan način da se niko ne odrekne nje, čak ni kad postane bivši. Vera Didanović