Na vratima Krima

Još na prvom koraku ruske invazije postalo je jasno da nema ništa od „lake šetnje“ po Ukrajini. Težak poraz u desantu na Kijev, uzdrmao je samouverenu Moskvu i odagnao sumnje Zapada. Za osam meseci rata „druga armija sveta“ doživljava težak debakl, a sa njom i promoteri rata, poput preplaćenih Putinovih propagandista. Isto se dešava i sa drugim Putinovim pobornicima, kao sa akademikom Sergejom Glazjevom koji danas tvrdi kako je invazija bila greška i da im je Putin podmetnuo. Putin je prinuđen da ponovo redifiniše ratne ciljeve i do kraja poveća ulog. On zemlju vodi na ratni kolosek, a svetu pokazuje svu tragediju bratoubilačkog rata u koji je uveo dva slovenska naroda. Iza toga stoje najžešći zagovornici brutalne eskalacije, kao što su novopečeni general-pukovnik Ramzan Kadirov, autonomni čečenski lider, Jevgenij Prigožin, vlasnik privatne vojske „Vagner“, krugovi van ruske armije, sa presudim uticajem na Kremlj. Pretpostavke završne faze rata prati „delimična“ mobilizacija, moguće i milion rezervista, kojima je Putin dodelio „platu ne manju od 195.000 rubalja“ (po dnevnom kursu 3.200 evra); aneksija četiri okupirane ukrajinske teritorije (LNR, DNR, Zaporoška i Hersonska oblast) te njihovo „uvođenje“ u ustavno pravni sistem Rusije (i odbranu svim sredstvima). Uz to ide proglašenje ratnog stanja u ta četiri „nova subjekta“ Ruske Federacije (u kojima je inače postojao ratni režim); i, možda najvažnije, uvođenje „poluratnog stanja“ (srednji nivo reagovanja), u šest graničnih subjekata sa Ukrajinom (Republika Krim, Krasnodarski kraj, Belgorodskaa, Brjanska, Voronježska, Kurska, Rostovska oblast i grad Sevastopolj); i na kraju prevođenje svih ostalih subjekata RF, cele zemlje dakle, na „nivo bazne spremnosti“, na prvi stepen ratnog stanja. Rukovodioci ruskih regiona dobili su najšira Putinova ovlašćenja za militarizaciju zemlje, ekonomije, bezbednosti i društvenog poretka, formiranje štabova za mobilizaciju svih struktura vlasti. Rat u Ukrajini nije više stvar profilnih resora sile, nego celog sistema državnog upravljanja. Partije, pokreti, volonteri, sve je (po sovjetskom obrascu) podređeno frontu i ratu za Ukrajinu. Rat i sve radnje oko njega imaju svoju cenu, ekonomsku, kadrovsku, ljudsku i, što je najvažnije, one se ne saopštavaju. Istinu o ovom ratu međutim više nije moguće sakriti, druga su vremena, druga su sredstva u našim rukama, on se prenosi onlajn, svet već nije isti, promenjen je 24. februara. Zvanični prelazak Rusije na ratni kolosek je put poraza, kao što je i „pravna“ radnja prisvajanja ukrajinske zemlje, nepostojeća, ništavna. Generalna skupština svetske organizacije je ogromnom većinom usvojila rezoluciju kojom osuđuje i ne priznaje ilegalnu aneksiju delova Ukrajine. Ruska Federacija potezom pera, sa ranije zauzetim Krimom, pokušava u svoje zemljišne knjige da „pripiše“ 135.852 kvadratna kilometra, skoro četvrtinu (22,5 posto) ukrajinske zemlje, što je više od površine Grčke. Ruski apetiti time nisu zadovoljeni. Iz „ruskog sveta“ najavljuju „pripisivanje“ tri nove ukrajinske oblasti - Nikolajevske, Odeske, Dnjepropetrovske... Međutim, Ukrajina je rešena da uzeto povrati na bojnom polju, i u tome ima najširu podršku. Najnovija ratna eskalacija obeležena je stalnim udarima desetina krstarećih i drugih raketa, dronova, posebno naciljanih na energetsku infrastrukturu, koja ne spada u vojne objekte, ali se stručno i sistematski uništava. Ispunjava se „sestrinsko“ obećanje da se „sestra“ Ukrajina vrati u 18. vek, a „braća“ ostave bez struje, gasa, grejanja, bez kuća i stanova, škola, bolnica, fabrika. Amnesti internešenel okarakterisao je gađanje infrastrukture kao ratni zločin, a to nisu jedini zločini. Pojedine države su Rusiju proglasile za terorističku zemlju, kao i G7, PASE, moguće Evroparlament. Masovno korišćenje iranskih dronova (mohadžer 6, šahed 136), za koje Rusi tvrde da su njihovi, nanosi ogromne štete civilnoj infrastrukturi, uprkos visokom učinku odbrane. Ukrajina očekuje adekvatna zapadna sredstva za odbranu od krstarećih raketa i dronova. Rezolucijom SB OUN 2231 Iranu je zabranjen izvoz i uvoz oružja, pa ako su navodi tačni, onda sankcije krši i Rusija. Moskvu ništa nije razbesnilo kao diverzija na Krimskom mostu, ponosu Putinovog graditeljstva, najčuvanijem objektu. Ukrajina je odmah okrivljena, a Putin je odgovornim nazvao ukrajinsku vojnu specijalnu službu GUR. Kao da se čekao okidač za brutalno osvetničko razaranje civilnih ciljeva. Krstareće rakete milione ljudi dovode do očaja. Tako se ispunjava i drugo „bratsko“ obećanje o smrzavanju Ukrajinaca zimi pred vratima. Aktivnosti na nebu Ukrajine kao da su zasenile događaje na frontu. Ukrajinske snage postepeno napreduju na pojedinim delovima fronta rastegnutog hiljadu kilometara. Agresor je zaustavljen, strateška inicijativa je u ukrajinskim rukama, neprijatelji, Rusi, bez motiva, podnose teške gubitke u ljudstvu i tehnici. Na jugu, pad Hersona je „pitanje dana“. To može biti najkrupnija ukrajinska pobeda i najteži ruski poraz koji ne može proći bez političkih posledica. Ukrajinski generali su više od dva meseca sistematski gradili poziciju i stezali obruč oko ključnog grada na ušću Dnjepra i „na vratima Krima“. Ruske snage su prema nekim navodima narasle čak na 40.000 i nedeljama su u okruženju. Rizikuju da se nađu u „kotlu“, gde mogu biti uništene, ili spasene sa belom zastavom. Mostovi su tačnim pogocima davno porušeni. Ruski zvaničnici priznaju da su u teškoćama. Izlaz traže na sve strane. Neobični potezi upućuju na oprez. Herson sa 300.000 stanovnika do rata, ruske okupacione vlasti evakuišu na levu obalu Dnjepra, na Krim, u gubernije širom Rusije. Da li će Herson sravniti sa zemljom, od njega napraviti drugi čečenski Gorki, ili sirijski Alepo, mogući je zadatak novog komandanta ruskih snaga generala Sergeja Surovikina, proslavljenog po surovosti („sirijski kasapin“), što mu je donelo „zvezdu“, orden heroja Rusije (njemu se pripisuje naredba za najnovije uništavanje infrastrukture i stradanje civila). „Obračun kod Hersona“ ne isključuje rušenje brane Kahovske hidroelektrane sa katastrofalnim posledicama. Posle neuspeha, Putin pribegava maksimalnoj eskalaciji, „oružju terora“, raketiranju sa velike distance, iz strateških bombardera Tu 95 (jedanaest Tu 95 i Tu 160 sa oko 500 krstarećih raketa i drugim naoružanjem Kučma je predao Putinu), sa Kaspijskog i Crnog mora, nanoseći nemilosrdne, neproporcionalne udare običnim ljudima u Evropi u 21. veku. Moskva živi u nekom svom svetu i ubeđenju da će tako skršiti otpor Ukrajinaca i da će im se oni vratiti u „bratski zagljaj“. Vazdušni teror po ukrajinskim gradovima i selima je potez očajnika kojem ništa ne ide, koji je za osam meseci rata smenio četiri komandanta snaga u Ukrajini. Nastavljaju se žestoke borbe za Lugansku oblast, gde ukrajinske snage postepeno napreduju, uz snažan otpor „vagnerovaca“ i Čečena. Putin je naredio da se Donbas brani po svaku cenu i osvoji do kraja godine, ali ukrajinske snage uporno napadaju i lome otpor. Pretnja napadom sa severa, iz Belorusije, na Ukrajinu ostaje, a verovatnoća varira. Glavni cilj koncentracije ljudstva i tehnike na belorusko-ukrajinskoj granici jeste razvlačenje ukrajinskih snaga sa, za Ruse, kritičnih delova istočnog i južnog fronta. Rusi su u Belorusiju prebacili oko 9.000 vojnika, nešto tenkova, aviona i dronova iskander. Beloruska armija, do 70.000 pripadnika, mora računati na druge dve granice, prema Poljskoj i Pribaltiku, gde „sedi“ NATO, a Rusi na varljivu ratnu sreću koja se može preokrenuti pa bi onda morali da hitaju i da brane Belorusiju. Lukašenkova koncentracija vojne sile na granicama je izraz solidarnosti sa Putinom. On, ipak, ne gori od želje da se uključi u rat dva suseda. Naprotiv. Belorusi i njihova armija nemaju ni motiva. Lukašenko je pokazao majstorstvo u odnosima sa Putinom. Kao najbliži saveznik, izbegao je sve njegove zamke - Belorusiju nije „utopio“ u RF a izvlači maksimalne ekonomske i druge dividende, nije priznao Južnu Osetiju, Abhaziju, ni nove ruske tvorevine u Ukrajini. Ako dođe do situacije stani-pani, ako dešavanja na frontu to budu zahtevala, Lukašenko mora vratiti dug Putinu bar za ono što ga je 2020. održao na vlasti u vreme najvećih protesta. Inače, Belorusija „samo“ vežba i dozira ratnu psihozu. Ipak, Ukrajinci su minirali i zaprečili severnu granicu i poverili je teritorijalnoj odbrani. Rat Rusije protiv Ukrajine opredeliće sudbinu veka u kojem živimo, odnos demokratije i autokratije, te dva vodeća svetska politička pola, Zapada i Istoka. Brza ruska pobeda u Ukrajini, „oružje Rusije koje nema premca u svetu“, Zapad koji će pred Moskvom klečati zbog nafte i gasa, mitovi su koji su pali u ratu za Ukrajinu. Putin je pogrešno percipirao Ukrajinu kao egzistencijalno pitanje Rusije, kao državu i narod bez istorijskog legitimiteta. Pokazala su se Potemkinova sela kojim se zavaravala Rusija i kojima je plašila i ucenjivala svet. Agresija na Ukrajinu ujedinila je EU ka novoj viziji i ponovo revitalizovala NATO. Posledice po Rusiju tek ćemo sagledavati. Autor je bivši ambasador i član Foruma za međunarodne odnose EPUS-a