Ko konzumira umetnost, u sredini praznoj mentalno

Ovogodišnje izdanje Oktobarskog salona odvija se bez simboličnog naslova koji bi sugerisao koncepcijsku ideju, ali ne i bez jasnog okvira unutar kojeg se razmatraju važna pitanja o budućnosti umetnosti, umetnika i izložbi, u svetu u kojem je budućnost generalno upitna. Prestupno izdanje koje bi, formalno ali i simbolički, trebalo da bude karika koja vraća u ustaljeni ritam najznačajniju manifestaciju u oblasti vizuelnih umetnosti, preispituje čitavu koncepcijsku i institucionalnu umetničku strukturu da bi iznedrilo odgovore koji daju dobar osnov za neka buduća rešenja. Poveren malom, uigranom i senzibiliziranom kolektivu Kulturnog centra Beograda, na čelu sa, ovog puta, mlađim snagama – Zoranom Đaković Miniti, umetničkom direktorkom Salona i Katarinom Kostadinović, njenom asistentkinjom, ovaj eksperimentalni institucionalni hod odvija se u nekoliko paralelnih ravni koje obrazuju zajednički i slojevit razgovor, čije ćemo pouke otvarati postepeno, baš kao i samu izložbu koja će u punom obimu biti vidljiva tek krajem novembra. Nedostatak slobodnog i adekvatnog izlagačkog prostora koji bi svojom veličinom bio u stanju da obuhvati razmere ove izložbe, iznedrio je koncepciju koja je integrisala umetničke izlagačke prostore kao institucionalnu mrežu i zajednicu koja omogućava elementarno funkcionisanje sveta umetnosti u realnom prostoru. Postavke i aktivnosti manifestacije odvijaju se u širokom spektru ustanova koje, svaka na svoj način, u udruženom činu podrške, realizuju segment po segment ovog kolektivnog iskaza. Nivo vidljivosti ova izložba ostvaruje u različitim javnim prostorima, kao deo svakodnevnog životnog okruženja i svakodnevnih razgovora koje vodimo s ljudima oko nas. Institucionalno, javno i privatno su na taj način definisane zone sveta umetnosti. Zajedništvo institucija prati zajednica umetnika i radnika u polju kulture, razuđen skup individualaca i kolektiva, živa i aktivna scena ograničenih resursa, koja deluje permanentno i uprkos. Ona je kao takva izabrana i definisana. Produkcioni zahtevi koji se postavljaju jednako zahtevno i prema organizatorima izložbe, ali i prema umetnicima, kao i distribucija sredstava, često su predmet polemike zbog toga što je reč o manifestaciji koja, u domaćim okvirima, raspolaže najvećim i zavidnim budžetom. Ovogodišnjih 27 miliona dinara, dobijenih uglavnom iz budžeta grada Beograda, s veoma malim udelom sredstava iz budžeta Ministarstva kulture, usmeren je, dobrim delom, ka produkciji novih radova. Produkciona aktivnost manifestacije usmerena je ka stvaranju umetničke baze koja će nadgraditi Kolekciju Oktobarskog salona, jedinstvenu međunarodnu umetničku zbirku savremene umetnosti, koja akumulira vrednosti i značenja, ali, istovremeno je i podrška umetnicima i njihovom naporu da umetničke vrednosti stvaraju. Međutim, lokalni finansijski okviri ne mogu ni izbliza parirati evropskim i svetskim manifestacijama istog tipa. Implozija Bijenala na međunarodnoj sceni nameće Oktobarskom salonu pitanja imena i identiteta, koji nemaju jasno definisane odgovore. Da li naša sredina ima institucionalni, finansijski, umetnički i društveni kapacitet da iznedri manifestaciju od internacionalnog značaja? Ko i kako određuje šta je umetnički relevantno i vredno unutar umetničkih sistema kod nas i u svetu? Da li je postojanje mreže kulturnih institucija i umetničke zajednice samo privid postojanja sveta umetnosti u sredini kojoj taj svet nije neophodan? I kome je zaista potreban svet umetnosti? Šta je umetničko i ko ga određuje? Ko ga konzumira u sredini praznoj mentalno i sve više i fizički? Kontekst u kojem živimo je sve kompleksniji i sve više sužava prostor percepcije i kreacije. Individualni napori koji definišu naše iščašeno okruženje su zato veoma dragoceni. Pomažu nam da sagledamo i budemo svesni svih mena u vremenskom kontinuitetu. O korenitoj promeni paradigme u našoj sredini rečito govori performans Milice Tomić Beogradska ekstenzija Edimburške izjave: Ko profitira od umetnosti a ko pošteno zarađuje? Prvi put izveden u okviru Pančevačkog bijenala i simpozijuma Oktobar XXX kustoskinje Jelene Vesić, performans je u suštini reinterpretacija i širenje značenja rada Dragoljuba Raše Todosijevića iz aprila 1975. godine, rađenog kao inteligentna kritika institucije birokratizovanog funkcionisanja tadašnjeg Oktobarskog salona. Isto pitanje postavljeno u današnjem kontekstu usmerava nas na liberalni koncept kulture oivičen nacionalnim određenjima i ograničenjima, koji marginalizuje sva drugačija stremljenja. Presek rada Milice Tomić, neophodan u širem obimu kao temeljnija institucionalna studija opusa ove izuzetne umetnice, dodat kao novi izložbeni segment u celini Salona, govori upravo o potrebi da se istorijski valorizuju i vrednuju osobeni umetnički iskazi. Imajući u vidu način na koji su precizno markirana bitna pitanja, kao i praksa i umetničke forme kojima su sugerisani odgovori, ovogodišnje izdanje Oktobarskog salona je nenametljiv ali odlučan zajednički glas nepristajanja na kompromis. Snežana Stamenković