O slobodnim i drugim ženama

Izgleda da je predlog o polnim kvotama u srpskom pozorištu (obaveza da oba pola budu angažovana u istom ili sličnom procentu), koji je iznet u jednoj domaćoj produkciji na poslednjem Bitefu, dao rezultat. Otkako je počela nova sezona u beogradskim teatrima, poglavito gledamo predstave spisateljica i rediteljki o ženama, pa nam je čak i Molijerov mizantrop, Alsest, postao žena. Zasad je u ovom pogledu ubedljivo izdominirao Atelje 212. Nomen est omen: junakinje komada Kao i sve slobodne djevojke Tanje Šljivar zaista jesu – slobodne. Ta je pretpostavka veoma smela s obzirom na činjenicu da su svih sedam devojčica od svega trinaest godina koje su zatrudnele na ekskurziji, što je događaj koji se stvarno desio u nekoj bosanskoj zabiti. NJihova sloboda dolazi iz odnosa prema situaciji u kojoj su se našle, iz želje da, razbijajući tabu dečje seksualnosti, stvore novi svet, novo Grahovo koje će biti sagrađeno od betonskih blokova nalik nekadašnjim, jugoslovenskim, i u kojem će se živeti ničim sputano, kao u berlinskim skvotovima. „Naših sedam stomaka su bile tempirane bombe budućnosti naše selendre i naše državice i naših roditelja i naših učitelja i nas samih. Naših sedam stomaka je trebalo da porodi budućnost...“. Ove reči nisu, međutim, programski stav nekakvog političkog pamfleta u dramskoj formi, zasnovanog na istinitim događajima. Kao što se iz njih može naslutiti, poetika Tanje Šljivar nije realistička, niti su joj stavovi pamfletski, već je reč o poetičnom, nadrealnom, ironičnom, višeznačnom, neretko i klinački isforsiranom, provokativnom diskursu. U njemu se slika stvarnosti samo nazire iza jezičkog palimpsesta sastavljenog od skraćenica za društvene mreže, generacijskog žargona, teorijskog govora o dečijoj seksualnosti i sličnim temama. A ta slika nije optimističko-revolucionarna (devojački stomaci kao tempirane bombe bolje budućnosti), već je, naprotiv, ironična i kritička. Na slici se naziru krhotine bivšeg, progresivnog vremena (masovni zimski turizam, najveći međunarodni sportski događaji...) i obrisi novog doba, ove večite balkanske društvene tranzicije zaglavljene između babinog svinjca, koji je istovremeno i kokošinjac, i šoping centra pored livade u kojem ne rade pokretne stepenice. U takvom, duboko patrijarhalnom i na druge načine nazadnom svetu, budućnost će se teško poroditi, pre će biti primorana da abortira, baš kao i naše devojčice. Kao i na značenjskom, komad je vrlo otvoren i na nivou strukture. On se sastoji od sedam monologa junakinja, s nešto „vezivnih“ dijaloga u kojima se citiraju i drugi likovi iz njihovog okruženja, a situacije i okolnosti se samo naziru (nekad i zbog nepouzdanosti dečijih sećanja). Autorka ostavlja slobodu reditelju/rediteljki da razreši dramaturške nedorečenosti, počevši od toga da li će jedna, sedam ili mnogo više glumica tumačiti njene junakinje, da li će uopšte sve biti žene, da li će biti glumci ili performeri, itd. U predstavi Ateljea 212 gošća iz Sarajeva, rediteljka Selma Spahić, izabrala je da sačuva autorkinu otvorenu, slobodnu, antirealističku strukturu, te komad izvodi šest glumaca različitog uzrasta i pola (Milica Mihajlović, Ermin Bravo, Jelena Stupljanin, Marko Grabež, Marta Bjelica i Ana Mandić), kao i jedna prava devojčica (Manja Aleksić i Vera Jovanović, u alternaciji). Međutim, ova generacijska i polna „ispranost“, neutralnost, a koja je, videli smo, predložena samim tekstom, nije rediteljski sprovedena kao čist i razgovetan scenski znak. Niko se od glumaca nije trudio da igra decu, što je bilo dobro, ali su zato muškarci persiflirali, ili tumačili žene (Grabež, doduše, ubedljivo, s punim pokrićem), što je stvaralo zabunu, znakovnu kakofoniju. Osim ovog problema, koji je više rediteljski nego glumački, Spahić je u pogledu glumačke igre napravila još jedan. Etničko bojenje scenskog govora nije se pokazalo kao srećan izbor, jer je ostavilo puno prostora glumcima da zdušno nagaze po mentalitetskim notama (Milica Mihajlović, recimo). U kombinaciji s često i namerno (koncepcijski) ubrzanim govorom, ova jezička osobenost stvarala je nepotrebno, zapravo sasvim kontraproduktivno otuđenje od samog teksta. Drugim rečima, tekst je često bio nerazgovetan, teško se pratio (konsultant za scenski govor Dejan Sredojević), njegova izvorna poetičnost i duhovitost se gubila, pa ste se kao gledalac, konačno, u pojedinim trenucima i potpuno isključivali. U izmaštavanju scenskih situacija i slika, za koje smo videli da su tekstom samo naslućene, rediteljka i njene saradnice, koreografkinja Ana Dubljević, scenografkinja Zorana Petrov i kostimografkinja Selena Orb nisu ostvarile željene rezultate. Prizori koji se igraju u maketi kuće s realističkim dekorom, i ponekad emituju prenosom preko mobilnih telefona, na spoljašnje zidove (kao džepna varijanta scenske poetike Franka Kastorfa), ili oni koji stilizovano prikazuju žurku na ekskurziji (u istovetnim plavim, šljokičastim kostimima) niti su koncepcijski razgovetni, ni scenski ubedljivi, ni duhoviti. Jedini izuzetak je poslednja scena kada se na zid kuće emituje video-rad sa sedam pravih devojčica, što je uzbudljivije od svega što joj je prethodilo... Radost i smeh autora koji su se po završetku premijere čuli iza scene ukazuje na to da su oni sjajno sarađivali, da su bili pravi tim; šteta što je publika iz njega bila isključena. Neću da uopštavam, govorim samo u svoje ime: mene je ovakva postavka ostavila potpuno izvan igre, a sve što sam dobio, i to na osnovu čitanja, jeste sam tekst Tanje Šljivar, mada ni on ne spada u red njenih najboljih. Iako i on pravi iskorake iz realizma, ima oneobičavajuće delove (pojave roditelja glavne junakinje u plesno-pantomimskim pasažnim scenama), komad Čista kuća američke autorke Sare Rul je, na formalnom planu, mnogo manje složen od onog Tanje Šljivar, jer on, ipak, pripada tradiciji dobro skrojenih anglosaksonskih drama na opšte psihološke i društvene teme. I na značenjskom polju on se ispostavlja kao manje složen, jer se željena „globalna metafora“ o strahu od hvatanja ukoštac sa svojom prljavštinom, a koja obuhvata strah od slobode, te potisnute traume i druge vidove nesuočavanja sa sobom, rastače iza pojedinačnih, komičkih psiholoških portreta i odgovarajućih situacija. Višeznačnost i začudnost koju nudi junakinja Matilda, mlada Brazilka koja nimalo ne voli svoj posao kućne pomoćnice i kojoj su, kao i njenim roditeljima, humor i dobro smišljen i ispričan vic najvažnija stvar u životu, nestaje iza komičke dopadljivosti likova njene poslodavke i sestre od dotične. U glumačkoj igri ova dopadljivost još je više došla do izražaja, naročito u igri Hane Selimović kao gospođine sestre Virdžinije. Glumica je napravila zaista neodoljivu komičku bravuru u psihološki vrlo tačnom portretu prikriveno depresivne, opsesivno-kompulsivne domaćice koja svoje demone zatrpava prašinom koju bez prestanka čisti, u svojoj kući ali i tuđim kućama. Kao rasna komičarka (mada je podjednako ubedljiva i u dramskim ulogama), Selimović nije odolela izazovu, te je komički pregazila nepotrebnim forama, tipa insistiranjem na izafektiranom, navodno ispravnom izgovoru ličnih imena (Ćarls i Maćilda). Radmila Tomović je bila umerenija u komičkom izrazu, ali i manje ubedljiva u psihološkom portretisanju Matildine gospođe i Virdžinijine sestre, doktorke Lejn, od čijeg nam karaktera u pamćenju ostaje iscrpljenost od rada i izostanak empatije za bližnje, a koji se skriva iza posvećenosti pacijentima. Natalija Stepanović uspela je da donese začudnu ozbiljnost, gotovo ravnodušnost u pričanju viceva, a što spisateljica i traži u didaskalijama (efektu doprinosi i to što viceve, kao i u drami, govori na portugalskom, pa ih ne razumemo), i da nasluti neki drugi, skriveni, možda i metaforični plan njene junakinje, mada ni napisani lik ni postavljena uloga ne otkrivaju koji bi to plan bio. Najradikalnija odluka mlade rediteljke Andree Pjević bila je da govorni tekst četvrtog ženskog lika, Ane, nove supruge Lejninog muža, „neutrališe“, te da ovu ulogu postavi kao plesnu. Iako ima dozu patetičnosti i ilustrativnosti, ovakvo je dramaturško i rediteljsko rešenje bilo upečatljiv znak za ono što, u kontrastu spram Lejn i Virdžinije, simbolizuje lik Ane: ona na kraju umire, ali kao ostvarena, hrabra i slobodna žena.