Џорџ Орвел је записао како естетску вредност има свака књига осим железничког возног реда, па је Данило Киш Башту, пепео делом посветио томе да докаже како и возни ред може да буде естетски замајац. Ексцентрично дело турске књижевнице Ајфер Тунч Крајње непоуздана кратка историја једне луднице подсећа на естетизацију телефонског именика, енциклопедије или водича типа „Ко је ко у Турској“, једне од бројних штампаних институција прегажених дигитализацијом. Наравно, да би то успело, а успело је, избор јунака морао је такође да буде ексцентричан. У Лудници се прича о народном посланику готово неприметно улива у причу о камерману који га је снимио са проститутком; биографије моћника у биографије помоћника; 21. век у деветнаести. И ниједан јунак, догађај или време нису мање важни од другог, па није погрешно рећи да је реч о роману са тристотинак главних јунака. Није чудно што се испоставило да је лудница права осовина за тај вратоломни сплет (углавном лоших) људских односа.