Svet je postao velika ludnica

DŽordž Orvel je zapisao kako estetsku vrednost ima svaka knjiga osim železničkog voznog reda, pa je Danilo Kiš Baštu, pepeo delom posvetio tome da dokaže kako i vozni red može da bude estetski zamajac. Ekscentrično delo turske književnice Ajfer Tunč Krajnje nepouzdana kratka istorija jedne ludnice podseća na estetizaciju telefonskog imenika, enciklopedije ili vodiča tipa „Ko je ko u Turskoj“, jedne od brojnih štampanih institucija pregaženih digitalizacijom. Naravno, da bi to uspelo, a uspelo je, izbor junaka morao je takođe da bude ekscentričan. U Ludnici se priča o narodnom poslaniku gotovo neprimetno uliva u priču o kamermanu koji ga je snimio sa prostitutkom; biografije moćnika u biografije pomoćnika; 21. vek u devetnaesti. I nijedan junak, događaj ili vreme nisu manje važni od drugog, pa nije pogrešno reći da je reč o romanu sa tristotinak glavnih junaka. Nije čudno što se ispostavilo da je ludnica prava osovina za taj vratolomni splet (uglavnom loših) ljudskih odnosa. Ugledna gošća nedavnog beogradskog Sajma knjiga Ajfer Tunč rođena je 1964. u Adapazaru, gradu ne mnogo daleko od Istanbula. Završila je istanbulski Fakultet političkih nauka, pa je njena adresa dobra i za književna i za društvenopolitička pitanja. Čigoja štampa i Geopoetika su pored Ludnice objavile i njene romane Noć zelene vile i Svetski bol, i knjigu pripovedaka Sudbina Aziz-bega i druge priče. Skoro svaki junak Ludnice ima neku grdnu ljudsku manu ili barem ozbiljnu devijaciju od „normalnog“. Da li je vaše iskustvo sa ljudima zaista takvo? Može se reći da je ludnica metafora za Tursku. Svaki lik predstavlja određeni način života. Naša istorija, nažalost, nije obilovala uspesima, ako ne računamo rat za nezavisnost, i generalno tragični epilozi života junaka predstavljaju tragičnost naše istorije. Takođe, ono što je dobro, živi se, a književnost piše o problematičnom, o tragičnom, jer iz tragedije treba izvući lekciju. Koncept knjige je blago rečeno neobičan. Kako ste osmislili roman sa stotinama glavnih likova? Veoma volim da istražujem nove forme pisanja, ali ovo nisam uradila namerno, U Turskoj postoji nedovoljno cenjen pisac, Fejaz Kajadžan, čiju smo priču Beležnica ludaka koji nije lud prijatelj i ja koristili u jednom književnom programu. Hteli smo da nam ta priča posluži kao polazište za novu knjigu, da tako promovišemo Kajadžana. Moj prijatelj je bio u to vreme previše zauzet, počela sam da pišem sama, i priča je poprimila čudan tok, pisala se spontano. Htela sam da pišem o junaku Kajadžanove priče, ali kada je taj lik dospeo u duševnu bolnicu, javila mi se ideja da bolnica bude deo priče, potom da ta bolnica posluži kao metafora za Tursku, i likovi i događaji počeli su da se množe... Uz to, uglavnom pišem naširoko, a i volim da gradim likove. Pošto sam napisala stotinak strana, poslala sam ih prijatelju, i rekao je da to apsolutno treba da se završi i objavi. On me je ohrabrio da to uradim. Mislim da ne postoji slično delo. Ne znam sa čim bih mogla da ga uporedim. Verovatno ste čuli za knjigu poezije Nazima Hikmeta LJudski pejzaži iz mog zavičaja, i kažu da liči na nju, jer je i u toj knjizi tipski oslikan mentalitet naših ljudi. Malo sam razmišljala i o Hiljadu i jednoj noći, mada su tamo priče nepovezane, dok su ovde lančane, i kada se slagalica sklopi, dobijate sliku Turske. Ludnica je obojena lokalnim koloritom, ali međuljudski odnosi su, sve u svemu, isti kao i bilo gde drugde na svetu. Da li ste time hteli da napadnete „novi orijentalizam“, za koji ste već govorili da vam je mrzak? Najpre bih želela da se nakratko osvrnem na pojam „novog orijentalizma“, a srpski pisci će se verovatno složiti sa mnom budući da imamo isti problem. Od nas iz zemalja periferije, od nas koji nismo Nemci, Englezi, Francuzi, očekuje se da prenesemo lokalnu atmosferu i očajni položaj u kome se nalazimo. Od nas se ne očekuje dobra književnost, već se traži da izveštavamo o lokalnim problemima. To me veoma potresa i uznemiruje. Želim da pišem dobru književnost i smatram da dobrih pisaca ima u Turskoj, Srbiji, Bosni, Finskoj, Tajlandu. Nepravedno je od nas tražiti samo panoramu lokalnih boja. To je novi orijentalizam, gledanje s visine, ponižavanje. Turska republika ima ogromnu istoriju, a prethodilo joj je Osmansko carstvo, ogroman prostor od Balkana do centralne Azije i severne Afrike, što nam je ostavilo veoma raznovrsno stanovništvo i različite priče. Nismo homogena nacija, kao što nijedna nacija nije. Zbog svega toga sam želela da u kontekstu priče objasnim kako se čovek kao takav može pronaći svuda, i mislim da sam uradila dobro. Turci, Srbi i drugi žive svuda, svet pripada svima nama. U današnje vreme granice bi trebalo da budu otvorene za sve, i ja se nadam da knjige kao što je ova pomažu da se to ostvari. Među raznovrsnim ljudskim odnosima u Ludnici se ističe nasilje nad slabijima, pogotovo nad ženama i porodicom. Nažalost, situacija u Turskoj je loša i pogoršava se iz dana u dan. Nasilje nad ženama opisano u romanu možda je stoti ili hiljaditi deo onoga što stvarno postoji u Turskoj, gde svakog dana najmanje jedna žena strada zbog muškog nasilja. Ali tako je generalno u svetu, ceo svet nazaduje - pogledajte Mađarsku, Brazil, neke istočnoevropske zemlje, Poljsku, verovatno je tako i u Srbiji... Nasilje nad ženama naročito raste sa jačanjem autoritarnog režima zato što su žene simbol slobode. Autoritarni režimi ne daju ženi da se oslobodi patrijarhalnih stega zato što počivaju na strahu. Zbog toga je autoritarni režim u Turskoj uslovio porast ženskog nasilja, a društvene mreže su se pobrinule da to nasilje bude vidljivo u medijima. U jednoj vašoj kratkoj priči iz zbirke Sudbina Aziz-bega antiheroju je toliko stalo do simulacije muškosti da izmišlja ljubavnicu i time izaziva porodičnu tragediju. Predstavu nastavlja iako je svestan da plovi u tragično. Zašto to čini? U Turskoj imamo ozbiljan problem muškosti. Problem nasilja nad ženama postoji zbog muškog problema. Muškarac neizostavno mora da bude jak. Ako niste jaki, ako niste u tom takmičarskom svetu muškaraca, čeka vas ista sudbina kao žene, gaziće vas isto kao što gaze žene. Zato su slabi muškarci u Turskoj na velikom ispitu, i zato nalaze žene koje mogu da muče i maltretiraju, decu koju mogu da tuku - da bi opstali. To je krajnje bolan način postojanja. Junak pomenute priče želi da se oseća dobro, da se supruzi predstavi kao neko koga i druge žene priželjkuju, svejedno što njega supruga već tako doživljava. Muškarci to nažalost često rade, svuda u svetu. Nismo društvo koje je u stanju da se suoči sa svojim grehovima, zavaravamo sami sebe i količina laži koju govorimo jedni drugima raste iz dana u dan. Pričom sam zapravo htela da aludiram na sve to. Kada već govorimo o lažima, da li vam istorija, kada je posmatrate kao književnica i politikološkinja, izgleda kao delo horde ludaka? Nesumnjivo. Kada posmatramo ljudsku istoriju hladnokrvno, bez upliva emocija, vidimo da se nepojmljivo dešavalo i da će se dešavati. Vidimo da se ljudska istorija sastoji od oscilacija, i zaista izgleda kao da je piše ludak. Nijedno biće sem čoveka ne želi da uništi planetu na kojoj živi. Autoritarni režimi u kojima moćni uništavaju slabije, klimatske promene, sve gora međunarodna situacija - sve to me je nagnalo da pomislim kako živimo u velikom ludilu. Nisam htela da mi ta negativna misao bude polazište u pisanju, samo sam želela da pričam o turskoj istoriji kroz metaforu ludila, ali to se da primeniti i na ceo svet. Znate da živimo u vremenu „postistine“, odnosno u vremenu u kome možete da se vratite u prošlost i stvorite novu istoriju. U poslednjoj četvrtini dvadesetog veka čovečanstvo je napravilo veliki pomak. Pogotovo je posle tragičnog iskustva Drugog svetskog rata istorija poprimila pozitivan tok. Međutim sa novim milenijumom, sa stvaranjem novog poretka, ceo svet je kročio u novu stvarnost, a iskrivljeno predstavljanje istorije jedan je od njenih elemenata. U mojoj zemlji se to često radi. Uporedite li sve istine, shvatićete da su u one oprečne, ali to se ne dešava samo u mojoj zemlji. Verovatno je isti slučaj i kod vas, verovatno se razlikuju istorija pre komunizma i posle njega. Sve to me jako zbunjuje. Kako biste strancu jednostavno opisali savremenu Tursku? Ne znam šta bih mu rekla. Velika je razlika između Turske nekad i sad. Živimo u svetu gde se - pre svega pod uticajem društvenih mreža - svakog dana iznova ili upoznajemo ili udaljavamo jedni od drugih. Ne znam kako izgledamo spolja, to jest imam različita mišljenja o tome, i ne znam koje je ispravno. Ali znam da Turska nije jedno, da se ne može opisati jednim pridevom. To je zemlja kontrasta, i zemlja vrlo srdačnih ljudi i zemlja ljutine, besa, nepravde i zemlja onih koji traže pravdu, zemlja pravdoljubivih. Ako bi trebalo da kažem jednu rečenicu onome ko hoće da upozna Tursku, rekla bih mu „gledajte turske serije“. Ako nemate mogućnost da kroz književnost upoznate Tursku ili vam to teško pada, turske serije vam mogu dati sliku života, pre svega istanbulskog. Da li turska politika razmišlja o Balkanu onoliko koliko Balkanci misle da razmišlja? Ne znam kakva je turska politika prema Balkanu, jer generalno ne znam šta je turska politika, pošto se javno govori jedno, a u pozadini se radi nešto sasvim drugo. Kao državljanka Turske nisam to uspela da odgonetnem, i više i ne pokušavam. Agenda političara je sasvim drugačija od agende naroda, i više sam za to da odnose Turske i Balkana ne posmatramo sa stanovišta politike, već kroz prizmu naroda. Primećujem da međusobno veoma ličimo. Dugo smo živeli zajedno i među nama postoje neraskidive veze. Moj otac je iz Bugarske, u Tursku je došao sa tri godine. U Turskoj ima dosta ljudi iz Bugarske i sa prostora bivše Jugoslavije. U tom kontekstu valja pomenuti i Grčku. Uprkos svim političkim tenzijama između Turske i Grčke, ljudi koriste svaku priliku da odu na letovanje u Grčku, i to nije zato što Grčka ima prijemčiviju turističku ponudu, već zato što postoji kulturološka bliskost. LJudi ne bi išli tamo da bivaju loše dočekani, što znači da među narodima nema problema. Politika je drugi svet zasnovan na interesnim odnosima i njegovo dešifrovanje nadmašuje moje sposobnosti. Ali van toga Turci mnogo vole da posećuju Srbiju, Crnu Goru, Bosnu, Grčku. Ne znam koliko ljudi s ovih prostora dolaze u Istanbul, ali mislim da bi veze između naša dva veoma slična naroda bile još bliskije kada ne bi bilo politike. Istorija, naročito politička, zasnovana je na neprijateljstvu jer se o prijateljstvu ne priča, prijateljstvo je prijateljstvo, tu nema incidenta, ima tolerancije. A kada čitam srpsku književnost, shvatam da je Srbin isto što i Turčin. Zato kažem istorija udaljava, književnost zbližava, a politika čini da jedni drugima budemo neprijatelji. Mislim da bi ljudi trebalo da se opredele za umetnost, za film, muziku, književnost. O čemu trenutno pišete? Završavam roman, i nadam se da će izaći najkasnije do maja. Zapravo sam ga napisala, i sada ga ponovo čitam. To je roman o provincijskoj devojci koja je ostala sama. Ponovo se bavim time kako čovek zbog porodičnih veza i pritiska društva ostaje sam. Opet sam eksperimentisala sa stilom, malo je poetski, malo distanciran, pomalo sarkastičan, pomalo aluzivan. Generalno pišem o muškim likovima, ali ovaj put sam, kao u Noći zelene vile, pisala o ženskom liku.  Nadam se da će me usrećiti, jer najpre sama treba da budem zadovoljna onim što sam napisala. Marko Lovrić